Esej
(Iz arhive Suštine poetike)
„Junak tridesetih godina“ u Rusiji bio je „dekabrista“ – aristokrata, vojno lice i čovek političke prakse, a „junak četrdesetih“ svoje obrazovanje sticao je na Moskovskom univerzitetu – poezija, nauka i filozofija bili su u centru njegovih interesovanja i oduševljenja. Takvog jednog čoveka, „nepraktičnog viteza reči“, prikazao je Turgenjev kroz lik Ruđina koji predstavlja još jednu od varijanti suvišnih ljudi, ali ne i ponavljanje onjeginsko-pečorinskog tipa.
Ivan Sergejevič Turgenjev bio je neprekidno u centru pažnje ruske književne kritike. Živeći u inostranstvu dobio je, prvi među ruskim piscima, priznanje “velikog romanopisca“, a popularizovanje ruske umetničke literature na Zapadu bilo je predmet njegovih stalnih zauzimanja i briga. Paraša (1843), priča u stihovima – donela je Turgenjevu književno ime, a Lovčevi zapisi (1852) postali su najkrupniji događaj ne samo u književnom, već i u javnom životu toga doba. Ovde Turgenjev prikazuje lik gospodara-posednika i lik seljaka-kmeta sa otvorenom simpatijom prema bespravnom narodu, izobličavajući neograničenog gospodara “seljačkih duša“. Zbog Lovčevih zapisa Turgenjev je prognan na svoje imanje Spasko, gde je boravio do novembra 1853. godine. Tri godine kasnije (1856) objavljuje roman Ruđin, koji je bio početak niza njegovih ostalih romana (Plemićko gnezdo, Uoči novih dana, Ocevi i deca, Dim, Novina). Od 1861. godine pa do kraja svog života – do 1883. godine, Turgenjev je živeo u inostranstvu.
U „Surovom veku“ Nikolaja I, u dobu moralnog i mentalnog genocida, raslo je, sazrevalo i duhovno se razvijalo pokolenje „ljudi četrdesetih godina“. Razumevanje smisla života i njegovih suprotnosti, kao i izgrađivanje jedinstvenih pogleda na svet, postalo je osnovni zadatak ljudi četrdesetih godina.
“Idealiste i sanjalice, romantičari u duši i realiste u stvaranju, promašeni i nemirni ljudi, mučeni gorčinom misli i dosadom prinudne praznine života – oni su utelovili u sebi onaj tip ruskih ljudi koji su u ustima novog pokolenja – “ljudi šezdesetih godina“, “ljudi dela“ – ostali sa nazivom suvišni ljudi“.
U centru interesovanja ljudi četrdesetih godina bila je poezija, nauka i, posebno, filozofija (naročito Fihteova, Šelingova i Hegelova). Dok je Fihte naročito naglašavao stvaralačku moć čovekove svesti, čovekovog “ja“, u Šelingovom filozofskom sistemu najvažnija je bila uloga umetnosti. Najtalentovaniji predstavnici ljudi četrdesetih godina izašli su iz “kružoka“ napredne moskovske mladeži čija su osnovna interesovanja bila filozofska, literarna i naučna. Kroz likove Pokorskog i Ležnjova, Turgenjev je u svom romanu Ruđin (1856) opisao život takve sredine, a kroz lik Ruđina prikazao nadahnutog govornika i aktivnog učesnika književno-filozofskih moskovskih društava toga doba, čije se umno i duhovno bogatstvo rasipalo besplodno. Ruđin, kao i ljudi poput njega, nije pronašao svoj životni poziv, niti je uspeo da se ostvari ni u jednoj delatnosti, a ni u ljubavi.
Biografija Turgenjevljevog junaka stoji izvan hronološkog okvira sižea – u tok pripovedanja utkana je Ležnjovim sećanjima o Ruđinu. Junak Turgenjevljevog romana pred čitaocem se pojavljuje kao potpuno formiran čovek. Inače, karakteristika svih suvišnih ljudi jeste da, iako su još uvek mladi, sebe doživljavaju kao potpuno formirane ličnosti koje teže da ostvare svoje životne ciljeve, ali, neminovno doživljavaju katastrofu. Ipak, uzrok Ruđinovog neuspeha ne treba tražiti samo u uslovima tadašnjeg života u Rusiji, već i u njegovoj psihologiji, u njegovoj nestrastvenoj prirodi nesposobnoj da voli. Ruđina upoznajemo kao tridesetpetogodišnjeg čoveka sa izuzetno razvijenim posmatračkim darom, sa mislima daleko iznad prosečnog nivoa, sjajnog oratora – demagoga koji veruje u svoja ubeđenja i principe. On dolazi na imanje Darije Mihajlovne, gde svojom sjajnom rečitošću na sve prisutne ostavlja izuzetno jak utisak. Iz svake diskusije Ruđin izlazi kao aspolutni pobednik, a takav je bio i ranije, što saznajemo od Ležnjova, njegovog nekadašnjeg prijatelja: “Ruđin se trudio na sve moguće načine da potčini sebi ljude, i potčinjavao ih je u ime opštih principa i ideja, i doista imao je jakog uticaja na mnoge. (…) Imao je sistematički duh i ogromno pamćenje, a to baš i utiče na mlade ljude!“[1] Svojom strasnom dijalektikom retko je dozvoljavao sagovorniku da dođe do reči – vladao je “muzikom rečitosti“; čak i oni slušaoci koji nisu razumevali o čemu govori osećali su da im se pune grudi i pred očima im blista od njegovih beseda. Ipak, i pored svega toga, u Ruđinu kao da nije postojala ona iskrena emocija i životnost – umeo je nezaustavno da priča filozofiju života, ali nije znao da živi život; znao je da drži slovo o ljubavi, ali nije mogao da je oseti – govorio je smele stvari da bi slušao zvučnost svojih fraza kojima je pobuđivao pohvale slušalaca. Ruđin pasivno posmatra život koji pored njega protiče.
Kada je govorio o svom životu i doživljajima, u njegovim opisima nije bilo boje; retko se smejao, a “kada se smejao, lice mu je dobijalo čudan, skoro starački izraz, oči su mu se skupljale, nos mu se mrštio“[1]. Bez obzira što je imao trideset pet godina, Ruđin je osećao da mu je mladost već davno prošla, da se umorio i da mu je potreban odmor. Postavlja se pitanje – od čega se Ruđin umorio. Od parazitiranja, ili, možda od sebe samog?
Nasuprot emocionalno obogaljenom Ruđinu sa svojom intelektualnom štakom, Turgenjev predstavlja emotivnu, strastvenu i realnu Nataliju koja svojom otvorenošću i prirodnošću podseća na Puškinovu Tatjanu. Njoj je Ruđin potpuno neshvatljiv, njegov nerad i potrebu za odmorom ona uopšte ne razume. Ruđin se sa njom slaže, duboko u duši zna da je ona potpuno u pravu, međutim, povodom toga ništa ne preduzima, već nastavlja da, u svom stilu, o tome samo besedi:
“Govorio je divno, vatreno, ubedljivo – kako je sramota biti malodušan i lenj, kako je preko potebno da se radi. Obasipao je sam sebe prekorima, dokazujući da je pričanje unapred šta će da se uradi isto tako štetno kao i bockati iglom zreli plod, da je to samo uzaludno gubljenje životne snage“[3].
Ruđin nije navikao ništa da radi, prema tome, on ne može iskreno ni da želi išta korisno da radi. On svašta započinje, ali ništa ne dovodi do kraja, svemuželi da se preda, ali ni u tome ne uspeva, jer ne veruje u svoju snagu i ne poseduje sopstvena ubeđenja. Turgenjevljev junak je promašen čovek ne samo u javnoj delatnosti, već i u ljubavi. Emocionalno obogaljen, nesposoban je da primi i uzvrati ljubav, što najteže pada njemu samom. Zato on od početka do kraja ostaje potpuno usamljen. Iako Ruđin procenjuje ljude
odlično, on ne ume da prepozna i oseti ljubav, pa zbog toga ne primećuje koliko je Natalija zaljubljena u njega. Kada to shvati, on će pokušati da veštački stvori ljubav prema njoj, ali ne sa ciljem da je obmane i iskoristi, već iz želje da i sam oseti strast i tako bude srećniji:
“Srećan sam, reče poluglasno. Jest, srećan sam, ponovi on, kao da je želeo da ubedi samog sebe.“[4]
Međutim, kada bude video da je Natalija spremna da napusti sve i ode sa njim, reći će joj kako se treba pokoriti majčinoj volji, i kako im nije suđeno. Ruđin nema ništa protiv toga da koketira sa ženom, ali čim dođe do nečeg ozbiljnijeg, on se povlači jer ne ume iskreno da voli, niti zna šta treba tražiti u ljubavi, kao ni u životu uopšte.
“Niko se tako lako ne zanese kao ljudi bez strasti“,[5] kaže Turgenjev.
U razgovoru sa Natalijom Ruđina najviše pogađa atak na njegovo častoljublje, to jest kada mu ona kaže da “od reči do dela daleko je“. Očigledno je da je Ruđina zabolela istina, jer duboko u sebi zna da je samo teatralni govornik – i ništa više. Iako on sebe ni za šta ne krivi, stalo mu je do tuđeg mišljenja, pa piše pisma Nataliji i Volincovu, njenom udvaraču i budućem mužu. Ruđin se ne pravda, ali ipak piše pisma jer ne želi da ga posmatraju kao nečasnog čoveka. Dakle, on piše zbog sebe, ne zbog njih. Ležnjov, koji je nekada i sam osetio Ruđinovu moć ubeđivanja i bio pod njegovim uticajem, savršeno ga razume, pa govori Volincovu: “Ti mi nećeš verovati, ali on je sve to učinio u dobroj nameri. (…) O, njegov jezik je njegov neprijatelj… on robuje svom jeziku.“[6]
Ležnjov je jako bitan lik u romanu Ruđin jer u potpunosti osvetljava Ruđinov karakter. On u početku Ruđina opisuje kao teatralnog čoveka, neosetljivog prema svojoj majci kojoj je retko pisao, još ređe posećivao, a kada je umirala nije bio pored nje; međutim, Ležnjov na kraju pije u Ruđinovo ime i sa iskrenom toplinom u tonu nazdravlja svom nekadašnjem prijatelju: “Pijem u zdravlje druga mojih najlepših godina, pijem za mladost, za njene nade, za njene težnje, za njenu veru i čistotu, za sve ono za šta su nam srca u dvadesetoj godini udarala i od čega ništa bolje nismo saznali, niti ćemo u životu ikad saznati… Pijem za tebe, zlatno doba, pijem u zdravlje Ruđinovo!“[7]
U epilogu romana saznajemo da je Ruđin probao da bude koristan: pokušao je da sprovede neku agrarnu reformu; predavao u školi; čak je i hteo da jednu neplovnu reku pretvori u plovnu. Ipak, ni u čemu nije uspeo jer je on čovek koji jednostavno ne ume da stvara, niti radi bilo šta praktično, jer je takav rad za njega “otuđeni rad“ kojim on ne može da se afirmiše, već samo da negira sebe. Mučio se, lutao i telom i dušom, zbližavao se sa mnogim ljudima, razočarao se u sve i svakog, mnogo se nadao, mrzeo i ponižavao – ali uzalud.
Kroz Ruđinov lik Turgenjev je predstavio junaka odlazeće epohe, osudio njegovu pasivnost volje i neprilagodljivost životu, prevagu uobrazilje i frazerstva nad sposobnošću da razume stvarnost i živi život, i prikazao koliko nedostatak emocija i strasti može čoveka da učini nesrećnim.
Ličnosti poput Onjegina, Pečorina, Ruđina, Oblomova – tipovi koje su stvorili veliki talenti, žive i danas – u malo drugačijim društvenim uslovima. To su ljudi koji ne čine ništa ni za ličnu, niti za opštu korist; za njih ne postoje stvari koje bi im predstavljale životnu potrebu bez koje ne bi mogli da žive. Iako postoji razlika u njihovom temperamentu, svi oni poseduju karaktere koji su u velikoj meri sputani nepovoljnim društvenim prilikama. Možda bi njihovo besmisleno (ne)delanje dobilo neki plemenitiji smisao u drugačijim društvenim okolnostima. Međutim, njihovo (ne)delanje nisu samo uzrokovale dvadesete, tridesete i četrdesete godine 19. veka u Rusiji, već prvenstveno njihovi karakteri i njihova samoživa priroda. Oni su razmaženi egocentrici koji misle da su centar sveta koji se oko njih i zbog njih okreće, pa, s tim u vezi, sebi daju za pravo da povređuju ljude koji to uopšte ne zaslužuju, i to isključivo radi ličnih nezadovoljstava, hirova i kompleksa. Suvišni ljudi nisu samo po svojoj prirodi lišeni sposobnosti da se kreću i delaju po sopstvenoj volji – njihova apatija i “splin“ rezultat su njihovog vaspitanja, neostvarenih težnji i sredine u kojoj se kreću. Svi članovi porodice suvišnih ljudi imaju sličan odnos prema ljudima – preziru njihov “sitan“ rad i njihove skučene težnje, iako ni sami ne uspevaju da ostvare svoje. Oni vrlo dobro znaju za čim ne teže, ali uopšte ne znaju šta žele i kakav je njihov cilj (ako ga uopšte i imaju) i smisao njihovog delanja, što ih, između ostalog, čini aktuelnim i danas. Oni ne znaju šta treba tražiti u životu, kao ni u ljubavi – plaše se gubitka slobode koju i ne poseduju, pa ne uspevaju da se vežu ni za žene, a ni za prijatelje. Vođeni idejom o slobodi, a ne i samom slobodom i emocijama koje su im na putu do samoostvarivanja zakržljale, nikada ne dosežu do potpune slobode. Svi su oni puni samoljublja i potpuno su svesni taštine društva u kojem se kreću. Međutim, njihove reči nikada ne postaju dela; oni imaju svoje principe, ali ne i snažne unutrašnje potrebe koje bi zajedno sa tim istim principima predstavljale njihovu pokretačku snagu koja bi im, pre svega, stvorila potrebu i cilj, a potom i put do ostvarenja istih.
O AUTORKI ESEJA
Dušica Čukić je rođena 13. aprila 1983. godine. Profesor je Srpskog jezika i književnosti u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Vranju, diplomirala književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Uživa u svojoj deci i svojim đacima, ruskim i japanskim piscima i španskoj muzici.
Objavljeno u Suštini poetike broj 50/51, 4. februar 2018.