(Iz arhive Suštine poetike)
O PESNIKU
Dušan Vasiljev, pesnik i prozni pisac, jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista, rođen je u Velikoj Kikindi, tada u Austrougarskoj, 19. jula 1900. godine, od majke Rakile i oca Koste. Vasiljev je imao sestru Aleksandru, brata Spasoja i sestru Jelenu. Majka mu je umrla 1904. godine, a otac se potom po drugi put oženio. Iz tog braka rođeno je još petoro dece, od kojih je troje umrlo neposredno posle rođenja. Osnovnu školu je pohađao u Kikindi, a građansku i učiteljsku u Temišvaru, gde su mu se porodica preselila 1911. godine.
Pošto mu je otac otpremljen na front, morao je da preuzme brigu o braći i sestrama. Pohađao je školu i radio kao pisar, a 1917. godine se prijavljuje u vojsku. Pozivaju ga 1918. i otpremaju na front na Pijavi. Vraća se iscrpljen i sa ozbiljnim znacima malarije i bronhitisa.
Po povratku u Temišvar zatiče srpsku vojsku. Stupa u službu u komandu mesta, kao pisar i tumač, a potom kao delovođa. Osniva Kolo mladih Srba i list Sloga. Kada je srpska vojska napustila Temišvar, odlazi u Beograd. Upisuje se kao vanredni slušalac na Filozofski fakultet, počeo je da sarađuje u Slogi, Književnom jugu, Danu, u Misli, koju vodi Sima Pandurović. Studije je morao da prekine, ali završava pedagoški kurs i 1920. godine prelazi u Čenej kao učitelj, mesto koje je tada pripadalo Jugoslaviji, i iste godine se ženi sa Milojkom Maletić. Ponovo ga 1921. pozivaju u vojsku, u Kratovo, gde goni kačake i bugarske komite.
Bolestan, pušten je kući iste godine. Provodi vreme u Čeneju, gde mu se stanje pogoršava. Pokušava 1923. godine da se leči, odlazi u Zagreb, ali ga vraćaju sa preporukom da se javi na proleće.
Umire 27. marta 1924. godine u Kikindi.
Dušan Vasiljev za života nije uspeo da objavi zbirku.
POSLEDNJI SASTANAK
Ja sam slep i go i sakat
ostao onda na cesti,
i niko me nije hteo poljubiti
i sobom povesti;
a ti si pošla dalje,
u nove zagrljaje,
ponosna, neverna, bela ženo!
Al mi ćemo se još jednom sresti!
I kada se ponovo, poslednji put sretnemo,
bedno,
i žedno,
i nemo, –
prošlost će nas u jedno telo sliti,
i nas dvoje ko dva pomamna diva
ispod neba ćemo se viti,
i onda ćemo pasti
u monotonu sredinu njiva.
I bogovi će za svoje zvezde
iskre od našeg plamena krasti.
(Pojmiš li, bela, ponosna ženo:
iskra da budeš bogovima!?)
I onda ćemo nestati
bez plača, praha i dima…
GROZNICA
Sećam se da su preko neba
besni leteli ždralovi,
i da je neko od naših lipa
vešala sekao,
i da su me vijali neki valovi,
i da sam jedva utekao
u neku tamu . . .
… I u bolnici sam se probudio
beskrajne jedne noći.
Oči su me pekle
i suzile,
(valjda su me bele žene urekle?)
i po telu su mi puzile
neke hladne bubice ili mravi.
I drhteći sam čekao petla
da zoru javi,
i da pred mene baci
dve-tri pregršti svetla.
I vetra, da sljušti sa zemlje koru
koja je obvila noć.
I nekog, da mi donese vode.
I kada je zora prispela,
sve se predamnom tada
besomučnim taktom počelo okretati:
stolovi, ubrusi, lavori, klupe,
nedelje, godine, vekovi,
dani i časovi, minuti . . .
A bočice i lekovi
u njima, žuti,
duboko su mi se poklonili,
i proletnjim glasom drveta koja pupe,
u uši su mi zvonili:
─ Cin, ne boj se Smrti!
Ona se od nas plaši,
kao od vatre vuk.
Cin, ona se na nas
iz daleka samo plazi,
ali nas uvek obilazi,
jer smo joj jednom
slomili struk.
ČOVEK PEVA POSLE RATA
Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!
ODMOR
Pod prozorom se zatitrali
sunčani zraci vreli
i na lice mu seli,
kao kad majka lampu pali.
On se probudi iznenada
i hitro, lako skoči,
ali se seti: odmor je sada –
i opet sklopi oči.
Soba se opet ispuni mirom,
smrt preti svakom zvuku;
zraci otvore vrata širom
pa se tiho povuku…
SVETE MOJE NEDELJE
Časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje,
zašto mi se češće ne prikradete?
Ja sam na vaš oltar prineo
sve moje vere i molitve i adete,
i vi ste me za svoga sina primile,
oh, svete moje Nedelje.
Oh, svete moje Nedelje,
časovi mojih nadahnuća,
vidite moje pune stolove
praznih, belih papira,
i staklenih putira
sa plavim i crnim mastilom,
i novih, čeličnih pera,
da prime vaše dare:
želje i misli i bolove,
i nove psovke, i grehe stare,
i sve nade svih zora,
i sav očaj svih predvečerja . . .
Oh, kada bi mi svakodnevno došle,
moje bi oči stalno sjale,
i pred vašim sjajem u mojim očima
sve bi zavese pale,
i sva bi se podigla vela . . .
I možda ne bi tužna bila opela,
kada bi mi svakodnevno došle,
časovi mojih nadahnuća,
oh, svete moje Nedelje!
Cin, ne boj se Smrti!
Cin, cin, cin . . .
I ponovo je pala noć.
