Teskoba u meni, oko mene. Teskoba od predmeta, ljudi, vazduha koji dišem, sjaja sunca. Teskoba od koje nema spasa, nemam kud i kome, ne može se od nje pobeći. Ne mogu da je spoznam, uđem joj u trag, koren, početke. Da je iščupam iz sebe ili izađem iz nje kao zmija iz kože. Nemoćan sam pred njom, svemoćnom. Davi, guši, nema mi spasa. Traje danima, bez kraja. Praznina i tišina. Mrtvilo. Dobro znani osećaj. Ništa mi ne treba. Glad, hrana, disanje, pražnjenje, samo to. Nema šta da me razbudi, istinski prodrma, uzbuni, uzbudi i podari smisao. Premišljam na pola uva trabunjanje čoveka koji se brzo i skoro obogatio:
“Treba stremiti boljim stvarima, boljem životu, autu!“
Hoće da bude ubedljiv primerom koji daje, eto, on vozi Be-Em-Ve, hoće da kupi džip Mercedes, žudi za njim,stalno gleda slike na internetu, to je njegov cilj kome stremi, džip poznate marke! Hoće mu se da putuje, uživa. Izaziva mi vrućinu njegovo brbljanje. Nosim se sa dobro mi znanim osećanjem besa. Zašto me tako drmnulo, uzbudilo, njegovo željovanje?! Razmišljam:
“Kako sebe nađoh u toj priči, odakle toliki bes u meni?“
Preispitujem se da li stremim, kako on reče, boljem. Šta je to bolje? Postoji li bolje? Natrpaju se pitanja. Lasno je kad ima pitanja, odgovori će se valjda izroditi sami. Kad će biti odgovora, ne zavisi od mene. Šta bih ja uradio sa velikim novcem koji nikada nisam imao? Bi li upravljao ja njime ili on mnome? Bi li ostao smiren, običan? Zborim za sebe:
“Čoveku ništa ne treba, samo komad hleba, sunce i legalo!“
Onaj drugi odgovora:
“Kad nemaš ništa, lasno je biti kaluđer, mistik, propovednik, nezainteresovan za uživanja. E bato, da si pun para šta bi sa sobom? Lako je malim biti zadovoljan kad nemaš mnogo ili ništa!“
Ruga mi se:
“Dok mudri mudruju, pametni se nauživaju!“
Velim:
“Neka uživaju na njima je, njihovo je. Imam što mi je dato ne mogu da živim tuđ život.“
Sreća brzo utekoh od čoveka sa željama, ugušio me svojim praznoslovljem, nađoh spas na ulici.
Podne je, a mračno kô u dupetu. Sedim na limenoj klupi tramvajskog stajališta prepunog svakodnevnih boraca za opstanak pod ovim suncem, u zemlji sa vlašću koja je nemilosna prema stanovništvu. U kojoj je sve njegovo i on je sve, pa i država. Dudnji okolo, sirene, cika guma, kočnica, krkljanje i škripa tramvaja. Galama i dozivanje putnika namernika, liče mi na muve, tumaraju, tamo-ovamo, žure prema stanici, namerni da odmaknu dalje i dalje. A gde? Sumnjam da shvataju kuda žure!
U blizini početna autobuska stanica nekoliko gradskih linija. Starica, po govoru se poznaje, izbegla iz Hrvatske, ljubazno, pre snishodljivo, udvorički, pita vozača kroz otvorena vrata autobusa, kada će krenuti sa stanice. Vozač zadubljen u neke novine, prevrće listove ovlaš, nezainteresovano, kroz zalogaj sendviča koji je zaglabao, ljutito odbrusi:
“Ti si baba jela tri puta od jutros, ja nisam ni doručkovao!“
Zatvori joj vrata pred nosom, zadovoljnog lica nastavi da jede i lista novine.
Ta niska zvukova, slika kao da dolazi iz drugog sveta. Blizu, pored mene, a tamo negde. Stvarno, a nestvarno. Nisam gde jesam, čini mi se lebdim, a tu sam na tramvajskom stajalištu. Daleko je sve od mene, ja usred svega, čudno neko stanje. Možda i nije, ‘bem li ga! Ništa mi ne znače minuti, nestaju bez traga. Čini se, imam sve vreme ovog sveta, prija mi nedogađanje, nekretanje, samo da potraje što duže.
Nema, pa nema, tramvaja zvanog “dvojka“, koji kroz grad vrti uvek isti krug bez kraja. Krug oko prestoničkih pozorišta, muzeja, nekretnina sa visokim cenama, restorana gde ne zalaze obični smrtnici. Ako se prevare, dobiju u momentu drhtavicu kad vide iznos računa koji moraju da plate livrejisanom, preljubaznom kelneru.
Krajičkom oka pratim priliku koja prilazi, ne razaznajem da li je žensko ili muško. Bez pozdrava, učtivog pitanja da li je mesto slobodno, teško bapnu, udari dupetom u ladnu limenu klupu. Muško je. Na njemu prljav, neuredni kaput, predugačak, visi do članaka nogu, štrče ramena, rukavi dosežu skoro do kolena. Pripadao je nekad visokom, krupnom čoveku. Ne priliči vremenskim prilikama dana ni sadašnjem vlasniku. Kapljice znoja rose mu visoko, pametno čelo, slivaju se niz prljave obraze. Bela, duga, masna, ućebana kosa. Odelo na njemu, očito pripadalo je vlasniku kaputa, prljavo, masno, cakli se. Predugo, preširoko, oresanih nogavica, pantalone podvijene, na korisniku se drže učkurom vezanim više puta u čvor. Kako li ovaj čovek ide u klozet kad ga pritera? Da li to obavlja u pantalonama? Ma, zar je bitno kako vrši nuždu ovaj mučenik?! Cipele prljave, pohabane, neuredne, skorele, davno izgubile svoju boju, povijene na gore, veće nekoliko brojeva, klaparaju dok hoda. Oseća se prodorni, teški miris davno zapuštenog tela. Stavio neznanac pored sebe, šarenu prljavu kesu, celi imetak. Skitnica je, nema zbora. Vrag će znati gde spava.
Kako otopli, razmileše se skitnice po gradu. Za mraznih dana sa debelim minusima viđao sam ih, provodili veći deo dana u tramvaju dvojka. Unutra su mogli da se ogreju i odspavaju. Sedali su u zadnji deo tramvaja, ćaskali, nutkali se pićem, uvijenim u novine. Neki su spavali povijeni napred, po koji bi hrkuckao. Našla se među njima i zapuštena žena, prljavog lica koje odavaše negdašnju lepotu i raskoš. Da se okupa, sredi, obuče izazovno, našminka, okretali bi se za njom kao nekad.
Slika u tramvaju je malo čudna. U zadnjem delu tramvaja sede skitnice, u prednjem delu, gura se, gužva gomila putnika, gusto zbijenih, telo uz telo. Mnogo žena drži preko nosa maramicu, maramu ili šal. Muški uvukli noseve u kapute. Oni što ne mogu da izdrže, panično otvaraju prozore kroz koje sukće ledeni vazduh. Drugi vrište, traže da se prozori zatvore. Vozač tramvaja, zabarikadiran u kabini bez prozora, nema šansu da dobije svež vazduh, sem kad stane na stanicu i otvori prednja vrata. Koristi svaku priliku da se nadiše svežeg vazduha uz psovke i gunđanje. Bogorada, lako je putnicima, uđu prevezu se do stanice i pobegnu! Kako je njemu jadnom, kukavnom koji provodi puno radno vreme u smrdljivoj komori tramvaja?
Pravi mali haos, tramvajem se raširio nesnosni smrad, teški opori smrad razgrejanih tela koja nisu dugo osetila blagodat tople vode, sapuna, čiste preobuke, štipa za nos miris urina, nahvatanih brabonjaka, kiselog znoja upijenog u odelo. Mučenje za putnike trajalo je sve dok ne popuste mrazevi. Netragom svojim nestaše skitnice. Putnici i vozači tramvaja se kleli dugo se osećao smrad u tramvaju, trebalo je vremena da se izluftiraju. Stalni korisnici nisu se preterano veselili. Govorili, nema previše razloga za radost, ubrzo će mraz, eto skitnica, sve nanovo.
Skitnica koji sedi do mene, zuri u prazno. Vuče brze, kratke, dimove iz opušaka cigarete, gledajući s vremena na vreme koliko mu je ostalo blagodatnih dimova, puši je do filtera, baca opušak pod noge, izgazi, uporno trlja cipelom, nameran da ga utrlja u beton. Ustade, razvrće se, traži nešto pogledom po asfaltu. Saže se, uze nedopušenu cigaretu, bacio ju je neko pred iznenadni dolazak tramvaja. Brzim, veštim pokretima, sakupi veći broj opušaka, sede, nasloni se na staklo stajališta, krenu da pali jedan za drugim uvlačeći kratke dimove mljackajući. Koluta očima. Šta misli? Šta mu se mota po glavi? Ne deluje tupo, oči mu gore, pametne, pronicljive. Da li se priseća svog, prethodnog, davno napuštenog života? Kako je dospeo na ulicu? Šta je sve napustio, čega se odrekao? Koja ga muka oterala u skitničenje? Šta je radio u prethodnom životu? Ima li kajanja u njemu, što pobeže iz kože koju skide? Kad bi hteo da mi ispriča delić toga?
Tajna, priča čitava, tragedija, roman.
Ćuti, puši, duva dim iz usta. Zazvoni oštro tramvajdžija, upozorava neopreznog pešaka da se kreće šinama. Odskoči u stranu zamišljeni neznanac, uplašili se obojica, svako svojim strahom. Koji se više prepade?
Skitnicu ne uznemiri, ne trže na upornu zvonjavu tramvaja. Ne trepnu, nije iznenađen, uplašen. Davno je već otputovao u svet njemu znan.Pristiže tramvaj koji on čeka, đipi, dohvati kesu i ulete u tramvaj. Nije me pogledao. Stade u zadnji deo tramvaja, nasloni glavu na staklo, namignu mi. Pozdravi me na svoj način, tako mi reče sve. Primetio moj napor da nešto saznam. Verovatno je osetio, prozreo moje misli. Znao moja pitanja. Mahnuh rukom na otpozdrav. Rastadosmo se kao stari znanci, a reč nismo prozborili. Možda se ponovo sretnemo, ko zna. Da mi ispriča sve. Lako ću ga prepoznati. Čudni su puti Gospodnji.
Izvor: autor