Desanka Maksimović

Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici kao najstarije od osmoro dece Draginje, poreklom iz poznate svešteničke porodice Petrović i Mihaila Maksimovića, učitelja. Ali Desankine uspomene na detinjstvo, toliko prisutne u njenoj poeziji, odnose se upravo na Brankovinu u koju je otac premešten nakon njenog rođenja, i gde je završila prva tri razreda osnovne škole.

Očeva promena službe odvela je porodicu u Valjevo 1908. godine gde će buduća pesnikinja završiti i osnovnu školu i gimnaziju. Književnost joj je predavao Sima Pandurović, koji je primetio njen talenat i podržao afirmaciju, ali su gimnazijski dani ubrzo prekinuti Prvim svetskim ratom. Posle položene mature Desanka je na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala studije uporedne književnosti, istorije i istorije umetnosti.

Prve stihove objavila je u časopisu Misao 1920. godine, a najbolje je primljena pesma Strepnja da bi kasnije postala saradnik i drugih književnih časopisa. Pri kraju studija radila je u obrenovačkoj privatnoj gimnaziji, a nakon diplomiranja 1923. godine bila postavljena za suplenta Treće ženske beogradske gimnazije. Sledeće godine publikovanja je njena prva zbirka jednostavnog naziva Pesme.

Kako je tokom studija ispoljila interesovanje za književnost drugih zemalja, u prvom redu Francuske, kao stipendista francuske vlade boravila je u Parizu. Nakon ovog iskustva postavljena je za suplenta Učiteljske škole u Dubrovniku gde je bila zapažena i cenjena, te će ovaj grad zauvek imati njenu naklonost. Posle dolaska u Beograd 1926. godine radila je u ženskoj gimnaziji sve do početka Drugog svetskog rata.

U međuvremenu pojavile su se zbirke pesama i pripovedaka: „Vrt detinjstva“, „Zeleni vitez“, „Ludilo srca“, „Srce lutke spavaljke“, „Kako oni žive“, „Nove pesme“, „Raspevane priče“… Stradanje srpskog naroda opevala je u čuvenim rodoljubivim pesmama „Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“ i najsnažnijoj svojoj pesmi te vrste nadahnutoj kragujevačkom oktobarskom tragedijom „Krvavoj bajci“.

U posleratnom periodu izdvajaju se knjige: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, „Govori tiho“, „Tražim pomilovanje“, „Nemam više vremena“, „Pisma iz Norveške“, „Letopis Perunovih potomaka“, „Ozon zavičaja“, „Slovo ljubavi“… Pesničkim vrhuncem Desanke Maksimović smatra se zbirka poezije „Tražim pomilovanje“ gde u lirskoj raspravi sa Dušanovim zakonikom pesnikinja zastupa sve kategorije ljudi, između mnogih i svoje brankovačke zemljake.

Za stvaralački rad dobijala je najviša državna priznanja i nagrade i bila je redovni član SANU.

Preminula je 11. februara 1993. godine u Beogradu. U zavičajnoj Brankovini, gde je, po sopstvenoj želji, sahranjena, stvorila je malo pesničko svetilište. Njena humka, podignuta po uzoru na skromna i prosta seoska grobišta, postala je mesto hodočašća mnogih pesnika, umetnika, kulturnih radnika i poklonika njenog pesništva.