Branko Ćopić

Branko Ćopić, bio je srpski i jugoslovenski književnik rodom iz Hašana kod Bosanske Krupe. Bio je oženjen Bogdankom Cicom Ćopić. Živeo je i radio u Beogradu.

Pisao je pripovetke, romane, ratne pesme i priče, priče za decu. Bio je učesnik Narodno-oslobodilačke borbe, te urednik književnih časopisa i časopisa za decu. Počeo je da piše još u osnovnoj školi, a danas se smatra jednim od najznačajnijih književnika 20. veka na ovim prostorima.

Branko Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine u selu Hašani kod Bosanske Krupe (Austrougarska). Ime je dobio po pesniku Branku Radičeviću. Otac mu se zvao Vid, a majka Sofija, devojački Novaković. Imao je mlađu sestru Smiljku i brata Rajka. Ćopići su bili zemljoradnici. Imanje u Hašanima su kupili od bogatih Turaka koji su dolaskom Austrougara pobegli iz Bosanske Krajine. Vid je bio austrougarski podanik. Ratovao je na karpatskom bojištu gde je i ranjen. Preminuo je 1918. godine od posledica ranjavanja i španske groznice. Tada je Branku bilo četiri godine. Odrastao je sa majkom Sofijom, sestrom, bratom i dedom Radom, koji će kasnije postati jedan od glavnih likova Ćopićevih dela.

Veliki uticaj na njega imali su i stric Nidžo, koji je radio u rudniku u Americi, a nakon toga postao ratni dobrovoljac, te ujak Andrija koji mu je usadio ljubav prema knjizi. Deda Rade preminuo je 1920. godine, a majka se preudala za Stevana Ćuka s kojim je imala dva sina, Predraga i Zdravka. Rano detinjstvo Branko je proveo u Hašanima čuvajući ovce sa dedom, igrajući se na pašnjacima i slušajući stričeve priče o ratu.

Godine 1922. majka ga je upisala u osnovnu školu u Hašanima. U početku ga škola nije preterano zanimala, ali je pročitavši knjigu „Migel Servantes“ koju mu je dala učiteljica zavoleo knjige i školu. Od tada je čitao sve što mu se našlo po rukom – od narodnih priča i pripovetki, do moderne literature. U knjizi „Dečiji pisci o sebi“ koja je štampana 1966. godine napisao je kako je menjao punu torbu krušaka za dve knjige.

Godine 1926. upisao je nižu gimnaziju u Bihaću. Živeo je u internatu i patio za rodnim krajem. Utehu je ponovo pronalazio u knjigama. Prvo delo, kratki prozni sastav pod nazivom „Braco“ objavio je 1928. godine u omladinskom časopisu „Venac“.

Po završetku niže gimnazije upisao je učiteljsku školu u Banjaluci. Ponovo je živeo u internatu gde je počeo da piše članke, šaljive pesme i anegdote za listove „Ogledalo“ i „Zembilj“. Pod uticajem komunističkih ideja objavljivao je tekstove koji su u to vreme bili „štetni“, pa je iz banjalučke prebačen u sarajevsku učiteljsku školu. Sledeće godine vraćen je u Banjaluku, ali zbog istih ideja je ponovo izbačen, pa je školu završio u Karlovcu. Nakon toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Tada već počinje ozbiljno da se bavi književnim radom. Godine 1936. objavio je prvu priču u listu „Politika“ pod nazivom „Posmrtno ruvo Soje Čubrilove“. Od tada je kratke priče iz života krajiških seljaka redovno objavljivao u ovom listu. Neke od njih postale su deo zbirki „Pod Grmečom“, „Borci i bjegunci“ i „Planinci“. Osim toga, inspirisan narodnim pričama koje su mu u detinjstvu pričali deda i stric, počeo je da piše dečije pesme i priče. Književna kritika vrlo brzo je prihvatila njegova dela, pa je 1939. godine na preporuku književnice Isidore Sekulić dobio nagradu za pesništvo „Milan Rakić“.

Diplomirao je 1940. godine, a već sledeće godine otišao je u partizane. Uglavnom je bio deo kulturno-prosvetnog sektora gde je ostao do samog kraja rata. Boraveći na frontovima s vojskom trudio se da zabeleži svaki detalj te borbe. Tako su nastale pesme „Grob u žitu“, „Na petrovačkoj cesti“ i „Pjesma mrtvih proletera“ koje su kasnije postale deo zbirke „Ognjeno rađanje domovine“. Kao ratni dopisnik „Borbe“ je početkom 1943. godine objavio pesmu „Marš Pete divizije“. U to vreme upoznao je hrabrog vojnika koji mu je poslužio kao inspiracija za stvaranje lika Nikoletine Bursaća. Borci, seljaci i zemljoradnici postajali su junaci, a njihova hrabrost je u Ćopićevim delima postajala ravna legendi.

Godine 1945. postao je prvi glavni urednik dečjeg lista „Pioniri“. Objavljujući u „Pioniru“ dečje pesme i priče počeo je još intenzivnije da se bavi književnošću za decu. Pisao je pesme i priče u kojima su glavni junaci deca, a glavni motivi njihovi nestašluci, uvek se iznova vraćajući na vlastito detinjstvo u Hašanima kod Bosanske Krupe, na priče koje su mu pripovedali deda Rade i stric Nidžo. Iskustva iz rata i hrabrost boraca koje je sreo radeći kao ratni dopisnik pretočena su u neka od najčitanijih dela Branka Ćopića. Tako su nastale pripovetke „Rosa na bajonetima“, „Surova škola“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, te zbirka pesama „Ratnikovo proleće“. Deci je posvetio romane „Orlovi rano lete“, „Magareće godine“, „Doživljaji mačka Toše“ i mnoge druge pripovetke i pesme. Napisao je pozorišnu komediju „Doživljaji Vuka Bubala“ i „Udarnici“, te scenarije za filmove „Živeće ovaj narod“ i „Major Bauk“.

Krajem decembra 1945. godine upoznao je svoju veliku ljubav Bogdanku Cicu Ilić. Venčali su se na Vidovdan 1951. godine. Bogdanka je radila kao pedijatar u bolnici na Novom Beogradu, a Branko je u svom stanu uređivao list „Pioniri“.

Iako nije mnogo pisao satirična dela, neke od njegovih pripovetki, poput „Izbor druga Sokrata“, „Faraon“ i „Odumiranje srca“, smatraju se najvišim dometom ovog žanra u jugoslovenskoj književnosti. Zbog satirične „Jeretičke priče“ objavljene 1950. godine Komunistička partija, na čelu s Josipom Brozom Titom ga je oštro osudila. Kritikovao ga je i njegov veliki prijatelj Skender Klulenović koji je napisao da je Ćopić stvari prikazao neistinito posmarajući ih „iz babije perspektive“. Kritikovan je i od strane drugih književnika koji su ga optužili da u svojim delima više piše o seljacima nego o Partiji. Nazivali su ga neprijateljem socijalizma, reakcionarom, anarhistom i protivnikom progresa.

Hajku na Ćopića detaljno je opisao književni istoričar Ratko Peković u svojoj knjizi „Sudanje Branku Ćopiću“. Gradski komitet Saveza komunista Beograda i Udba formirali su dosijee o Branku Ćopiću. Redovno je praćeno njegovo kretanje, govori koje je držao na fakultetima i razgovori koje je vodio u kafanama. Osim toga, redovno je pozivan i na saslušanja u razne komitete, odbore i institucije, a 1960. godine isključen je iz Komunističke partije. Njegov dosije u Udbi zatvoren je tek posle sedamnaest godina.

Godine 1964. u Rijeci su štampana „Odabrana djela Branka Ćopića“, a u Sarajevu i Beogradu „Sabrana dela“ u 12 knjiga. Šest godina kasnije objavio je pripovetku „Bašta sljezove boje“ koja je i decenijama kasnije ostala deo čitanki u mnogim bivšim jugoslovenskim republikama.

Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 16. decembra 1965. godine, a redovni 7. marta 1968. godine. Bio je član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.

Njegova dela prevođena su na engleski, nemački, italijanski, francuski, ruski, albanski, češki, holandski, bugarski, mađarski, poljski, slovački, turski i kineski jezik.

Obeležen kao „nepodoban“ Branko Ćopić je i dalje često pozivan na saslušanja u policiji. Razočaran takvim tretmanom i smerom u kome je išla njegova voljena zemlja pao je u depresiju i 26. marta 1984. godine izvršio samoubistvo skočivši sa Brankovog mosta u Beogradu. U oproštajnom pismu naveo je da svu svoju imovinu nakon smrti supruge Bogdanke poklanja Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Njegova bogata biblioteka prenesena je u zgradu SANU, u sobu koja je danas legat Branka Ćopića. Tu se, osim knjiga nalazi i nekoliko Ćopićevih portreta, slike Peđe Milosavljaviće, Lazara Vujaklije, Safeta Zeca i drugih.

Na inicijativu njegove supruge Bogdane Zadužbina Branka Ćopića od 1998. svake godine savremenim srpskim piscima i pesnicima dodeljuje nagradu „Branko Ćopić“ za poeziju i prozu. Mnoge ulice, škole i biblioteke danas nose ime velikog srpskog i jugoslovenskog književnika.