Вељко Петровић рођен је 5. фебруара 1884. године у Сомбору. Гимназију, на мађарском језику, завршио је у родном Сомбору. Године 1902. одлази у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, чувеног пештанског Текелијанума.
Прве песме је почео да објављује 1905. године. У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“. Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник, загребачког „Србобрана“, Светозар Прибићевић, обавештава га да је примљен у уредништво.
Године 1908. Вељко Петровић прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. Између 1914—1915. био је у штабу Моравске дивизије XX позива, док није позван у нишки Југословенски одбор за једног од уредника „Савремених питања“.
Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. год на штампи и публикацијама. 1918. год. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко Петровић се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству.
У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други
у Раванграду“.
Умро је у Београду 27. јула 1967. године и сахрањен уз велике почасти у Алеји великана.
Песме Вељка Петровића читајте на линку