Богдан Богдановић – Писма из далеке Тундре

ISSN 2334-9417 (Online)

ТУНДРА

неко нам је украо сва четири годишња доба
и оставио студен
да угаси последњу искрицу наде

овде, у овој јебеној тундри…

ово место не посећује више ни смрт,
повремено шаље своје курире,
опомиње на платни списак

у овој јебеној тундри
дани се ваљају унатрашке
тромим корацима измалтретиране џукеле

и сунце се немоћно кези
као талац на јутарњој смотри

у овој јебеној тундри…

ми смо само влати траве
коју газе залутали ирваси

 

ПОСТМОДЕРНА БАСНА

Подмукла се представа одвија
у позоришту лутака,
обезглављена руља кличе и аплаудира
док угојени крмци повлаче конце
иза кулиса.

Подмукла се представа одвија
у позоришту лутака.
Калигулин магарац црвени од стида
док скоројевић купује углед на распродаји;
светина развлачи усне
у одвратан кез
а с излога статусни симболи
привлаче малоумне.

Подмукла се представа одвија
у позоришту лутака…

 

СТРЊИКА

искривила се та прича
ко што је крива и велика река
што чува све мрачне тајне
босанске касабе

искривила се та прича
баш као стари изанђали торањ
што се шепури тамо на Чизми
врх Калабрије

и шта нам сад вреди
та искривљена прича?

искривили смо је ми сами
онога дана када смо
боси додирнули ватру

када смо отворили
амфору смрти

када смо се окупали у анђеоском сјају
изашавши још грђи него пре

искривила се та прича
и сада је само стрњика
расута по пољани

знак што наводи праве на
погрешан пут

чоколада с укусом марципана
што с излога мами
изгладнеле

најлепши цвет орхидеје
што чека да буде
посечен

СЕЧИВО

речи су сузе слане ко море
чији таласи гутају хриди

речи су сечиво што се зарива у груди
пробадајући срчану аорту

речи су оловни меци
којима љубавници свршавају епопеју

речи су чељуст дивље звери
која прождире утробу

речи су једина утеха сужња
што трпи јарам вековног ропства

речи су последњи крик палог војника
пред стрељачким стројем

речи су јуначка песма
скована пред јуриш у сигурну смрт

речи су камен темељац
на ком почива храм издаје

речи су магла
коју продају дневне новине

речи су вика чаршије
која пљује вредне и успешне

речи су ситна злоба
којом се хране пизде и кукавице

речи су урин
којим властела запишава гласаче

речи су погодно средство
којим песници лече фрустрације

 

ПОСЛЕДЊА ЗДРАВИЦА

за наредбе охолих
уклесане у камене плоче наше свести

за авети
што вребају из маглене бусије прошлости

за брод идеала
што плови по црној пучини бесмисла

за духа из боце
по чијем се диктату све окренуло наглавачке

за страх
што одапиње смртоносну стрелу према вери

за љубав
коју проповедају пастири вучјих чељусти

за несрећнике
који се даве у бунгалову искасапљених надања

за урбану младеж
која се богобојажљиво клања весницима смрти

за Орвелове визије
обистињене у најгорем кошмару свакодневице

за идоле
и јагњад поклану у њихову славу

за хероје
који продају све што је остало од отачаства

за родољупце
чије богатство премашује красоту њихових салона

за родомрсце
и баљезгарије изговорене у име лажног алтруизма

за безумнике
што живе на дасци накалемљене освете

за пољубац
којим почиње свака унапред изгубљена битка

О ПЕСНИКУ

Богдан Богдановић
Богдан Богдановић

Богдан Богдановић је рођен 25. августа, 1984. године у Суботици. Пера се латио 2007. године. Песме су му објављиване у многим часописима, зборницима и на порталима. Са две песме заступљен је у Антологији српских песника рођених у периоду 1946-1996. године: „Фигуре у тексту – градови у фокусу“, коју је приредило УКС (Удружење књижевника Србије).

Објавио је две збирке песама, „У пустињи цвет“ (2019) и „Тундра“ (2020). Песме су му превођене на мађарски и енглески језик.

Пише колумне за портал фанзина Шраф.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Извор: аутор