Anđelko Zablaćanski – Pesme bisernice ljubavi

BEZ KUCANJA

Jutros je vila došla u moj dom,
i nisam pitao ko je.
Znao sam —
po očima što zapale snove,
po vetru u kosi što miriše na jul,
ženi koju nijedan mrak
ne može ugasiti.

Nije kucala — samo je stala
na prag tek s njom svanulog dana
gole duše,
s usnama od neizgovorenih reči.

Sela je u moju tišinu
kao da tu pripada celog mog života,
kao da je moja duša njen dom,
njena postelja —
kao stih što se sâm napiše,
dotaknuvši mi nutrinu
tamo gde ni molitve ne stižu.

Do kraja dana
davah joj razna imena
i naposletku krstih je uzdahom —
jednom jedinom rečju:
Ljubav.

RAZUMETI STRAST U ŽENI

Ona je oganj u tmini,
plesni plamen što trepti bez straha,
nešto što rečima ne može da se kaže,
već samo oseti — na koži, u vazduhu, u duši.

Ona je šapat vetra na ramenu,
nemirna kao talas što udara u stene,
žedna kao pustinja kiše,
potrebna ti kao dah u tišini.

Ne traži da je uhvatiš — pusti da ti dođe,
kao sunce što se ne želi sakriti,
pokaži joj da si one noći što traju,
da si zagrljaj što leči i izazov što budi.

Njena strast nije u rečima —
ona je u treptaju tvoje kože,
u smelosti da budeš slab i jak,
u očima koje gledaju pravo u ogledalo duše.

Uči da slušaš kada ćuti,
da gledaš kad ti se smeši,
jer žena puna strasti —
je pesma što se živi,
a ne samo priča koja se priča.

TIŠE OD VETRA

U noći što se spušta kao baršun,
kad sve reči zastanu i vetar samo šapće,
ti si ta koja ostaje —
s rukama punim nemira i osećaja što boli.

Ne bojim se,
jer si ovde u svakom treptaju srca,
u svakom uzdahnuću što se krije iza tišine.

Ti si moja pesma i moj oslonac,
ti si žar što greje dok se sve slama,
ti si ruka koja zna da uzme, ali i pusti,
da pruži mir i zaceli svaku ranu.

Ne plašim se bola —
jer u njemu je ljubav, duboka i čista,
koja tiše od vetra, nežnija od sna,
obgrliće nas oboje —
tebe i mene, i sve što jesmo.

S tobom mogu da padnem i ustanem,
da se izgubim i opet nađem,
jer ljubav nije samo osmeh —
ljubav je hrabrost da budemo krhki,
a ipak beskrajno jaki.

U TEBI

Nisam bio u tvom krevetu —
tamo može biti i neko drugi
s mojim mirisom.

Bio sam u tebi.
Gde se misli ne peru.
Gde se želje ne mogu obući
niti skinuti.
Gde reč volim nije izgovor,
već — presuda.

U tebi sam
kao strah da me ne izgubiš,
kao glas koji odjekuje
u trenutku kad si sama.

Bio sam u tebi
kao u hramu koji sam sâm podigao
od tvojih osmeha i grešaka,
od ćutanja kojim si me zvala
i pogleda kojim si me skrivala
od sebe.

Jesam li sada glas u tvom snu,
ili senka u tvojoj budnosti?
Jesam li opomena — ili blagoslov?
U tebi sam
tamo gde ni tvoja duša nema ključ.
U onom delu što si ga sakrila
i od sebe.
U onom mnogo,
što boli jače od nikad više.

I ako me ikad izgubiš —
ne traži me u pesmama.
Traži me u sebi.

Ja sam onaj što se ne zaboravlja.
Čovek —
koji te grli. U tebi.

IZMEĐU REČI

Ako bih te zavodio,
ne bih to činio telom,
niti rukama što lutaju —
već rečima što te znaju u tišini,
tamo gde si najskrivenija.

Ne bih te dodirnuo znojem,
nego mislima što te ne prekidaju,
pogledom što ne traži dozvolu,
već ostaje tu — jer zna da je tvoj.

Zavodio bih te prisustvom,
istinom što te ne prisiljava,
mirom što ti daje da budeš cela —
bez straha, bez maske.

A ako nekad poželim da me vidim golu —
neće to biti zbog tela.
Biće zato što si spremna da skineš —
ponos, rane, ćutanje.