(Десет песама из збирке Бисерница љубави, Пресиинг Младеновац, 2025)
БЕЗ КУЦАЊА
Јутрос је вила дошла у мој дом,
и нисам питао ко је.
Знао сам —
по очима што запале снове,
по ветру у коси што мирише на јул,
жени коју ниједан мрак
не може угасити.
Није куцала — само је стала
на праг тек с њом сванулог дана
голе душе,
с уснама од неизговорених речи.
Села је у моју тишину
као да ту припада целог мог живота,
као да је моја душа њен дом,
њена постеља —
као стих што се сâм напише,
дотакнувши ми нутрину
тамо где ни молитве не стижу.
До краја дана
давах јој разна имена
и напослетку крстих је уздахом —
једном једином речју:
Љубав.
РАЗУМЕТИ СТРАСТ У ЖЕНИ
Она је огањ у тмини,
плесни пламен што трепти без страха,
нешто што речима не може да се каже,
већ само осети — на кожи, у ваздуху, у души.
Она је шапат ветра на рамену,
немирна као талас што удара у стене,
жедна као пустиња кише,
потребна ти као дах у тишини.
Не тражи да је ухватиш — пусти да ти дође,
као сунце што се не жели сакрити,
покажи јој да си оне ноћи што трају,
да си загрљај што лечи и изазов што буди.
Њена страст није у речима —
она је у трептају твоје коже,
у смелости да будеш слаб и јак,
у очима које гледају право у огледало душе.
Учи да слушаш када ћути,
да гледаш кад ти се смеши,
јер жена пуна страсти —
је песма што се живи,
а не само прича која се прича.
ТИШЕ ОД ВЕТРА
У ноћи што се спушта као баршун,
кад све речи застану и ветар само шапће,
ти си та која остаје —
с рукама пуним немира и осећаја што боли.
Не бојим се,
јер си овде у сваком трептају срца,
у сваком уздахнућу што се крије иза тишине.
Ти си моја песма и мој ослонац,
ти си жар што греје док се све слама,
ти си рука која зна да узме, али и пусти,
да пружи мир и зацели сваку рану.
Не плашим се бола —
јер у њему је љубав, дубока и чиста,
која тише од ветра, нежнија од сна,
обгрлиће нас обоје —
тебе и мене, и све што јесмо.
С тобом могу да паднем и устанем,
да се изгубим и опет нађем,
јер љубав није само осмех —
љубав је храброст да будемо крхки,
а ипак бескрајно јаки.
У ТЕБИ
Нисам био у твом кревету —
тамо може бити и неко други
с мојим мирисом.
Био сам у теби.
Где се мисли не перу.
Где се жеље не могу обући
нити скинути.
Где реч волим није изговор,
већ — пресуда.
У теби сам
као страх да ме не изгубиш,
као глас који одјекује
у тренутку кад си сама.
Био сам у теби
као у храму који сам сâм подигао
од твојих осмеха и грешака,
од ћутања којим си ме звала
и погледа којим си ме скривала
од себе.
Јесам ли сада глас у твом сну,
или сенка у твојој будности?
Јесам ли опомена — или благослов?
У теби сам
тамо где ни твоја душа нема кључ.
У оном делу што си га сакрила
и од себе.
У оном много,
што боли јаче од никад више.
И ако ме икад изгубиш —
не тражи ме у песмама.
Тражи ме у себи.
Ја сам онај што се не заборавља.
Човек —
који те грли. У теби.
ИЗМЕЂУ РЕЧИ
Ако бих те заводио,
не бих то чинио телом,
нити рукама што лутају —
већ речима што те знају у тишини,
тамо где си најскривенија.
Не бих те додирнуо знојем,
него мислима што те не прекидају,
погледом што не тражи дозволу,
већ остаје ту — јер зна да је твој.
Заводио бих те присуством,
истином што те не присиљава,
миром што ти даје да будеш цела —
без страха, без маске.
А ако некад пожелим да ме видим голу —
неће то бити због тела.
Биће зато што си спремна да скинеш —
понос, ране, ћутање.
МАЈСКО НЕБО ПОД ЛИПОМ
био је мај кад први пут видех њене очи
ведре, топле кô јутро што ме пробудило
кад ум ми стаде, ни реч просту да срочи
заробљено њеним погледом све је било
њен осмех паде ми на душу кô прва роса
што са латице клизи у срце моје цветно
а у мени бура — и страст и лепота боса
у трену постадох све, живо и неспретно
душа ми задрхта, ко да зна: јава је ил’ сан
да ли судбина је шаље ил’ ђаво плете нит
та жена шта је, љубав, жудња ил’ судњи дан
дошла да ме љуби, воли — ил’ песми дâ мит
а мај — мај остаде вечност у мом погледу —
њене очи још светле у мојих мисли нереду
КОСА
Коса ти је гора што тихошћу гори,
спуштена низ моје груди као поток тајни,
и сваки прамен је пољубац који жубори,
вез светлости и сенки — плес бескрајни.
Испијаш увом моје дисање
и чујеш пулс који грли месечину плаву,
кад сваки додир твојих власи опојне су сање,
оне, као што ветар зна да љуби јутарњу траву.
Тако расута сва си истина,
све у теби постаје песма блудних славуја —
мелодија без речи, само дах и суштина,
и желимо се као вир водених струја.
СЕНКЕ ПО ВРАТУ
Спустићу сенке сањалице по твоме врату,
и усне, немирне, чедне — као плавичасти трак.
Нек ноћ од пожуде задрхти у позном сату,
кад и подивљали месец утоне у мрак.
Скинућу свилу и стид с облака твојих груди,
прстима тражити врхове чежње и страсти.
Нек се у твом телу, као први пут, све пробуди
и сва се подаш тренуцима росе и сласти.
Обуци се само тихим миловањем мојим,
оним што без речи уме уздах да ухвати —
а кад те својом предајом сасвим освојим,
нек нас понесу бели, пијани, ноћни ати.
У ЗАГРЉАЈУ
Обузми ме, жедна си сваког дела мога тела,
прслине моје коже одају нам сваку тајну,
руке нам трепере кô песмa што их је узела —
а сваки твој додир изазове језу бескрајну.
Загрли ме чврсто, не пуштај — шапућем до зоре,
да гласови моји сломе глуве ноћи што боле,
буди без милости кô ветрови што све разоре,
у том хаосу откривамо себе — живе и голе.
Језик ти је жалац што кожом шетајући јеца,
а усне умирање и живот у истом даху,
држим ти струк и груди кô кад смо били деца,
и сваки трзај је бунт без граница у уздаху.
Твоје тело је мој храм, мој оков, моја сећања,
пожудно се губим у теби и налазим поново.
Нема страха, ни бола, само љубав без питања —
љубав што гори, љубав што даје се безусловно.
ЗВОН У ТИШИНИ
Умрети у љубави, чежњи и страсти,
Заједно с тобом – ујутро или у ноћи,
У трептају, у зноју, у пукој части
Изгубљен у твом присуству и моћи.
Ти волиш кад те погледом ослободим,
Кô слику из рама скинем те у даху.
Моја победа је кад оком те водим,
А ти дрхтиш сва у вапају, сва у страху.
Волиш кад горим кô летња луна пуна,
Не телом, већ жељама мојих немира.
Љубав и жудња у теби нису струна –
Већ виолина која у мени свира.
Шта год ми шапнеш то звони у тишини –
Знам волиш ме уморна од будног сна.
И страсти се предајеш као судбини,
А ја се предајем теби. Цео. До дна.
О ПЕСНИКУ
Анђелко Заблаћански је рођен 4. децембра 1959. године у Глушцима у Мачви. Пише поезију, прозу и афоризме, преводи с руског.
Књиге песама: Рам за слике из снова, 1992; Игра сенки, 2004; Птица на прозору, 2007; Сан напукле јаве, 2009; Раскршћа несанице, 2011; Пијано праскозорје, 2014; Мали ноћни стихови, 2019; Ноћи вучјег зова, 2020; Перо, метафоре, тинта – изабране песме, 2021; Кораци од сна/Steps from a dream (превод на енглески Дајана Лазаревић), 2022; Месечеве очи, 2022; Бисерница љубави, 2025. Збирка афоризама: Палацање, 2006. Књига прозе, сатиричне поезије и још понечега: Иза линије, 2020. Превео је и приредио збирку руске поезије Од Пушкина до Капустина, 2019.
Добитник је неколико награда: Прва награда Шумадијске метафоре за причу Везирове сузе, Младеновац (2008), Прва награда Слапови Вучјанке за песму Носталгија, Вучје, (2022), Прва награда на Дринским књижевним сусретима, Зворник, (2022), Награда Печат вароши сремскокарловачке за збирку Месечеве очи, (2023).
Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Глушцима.
Анђелко Заблаћански, песник
Извор: Аутор