Анђелко Заблаћански – Песме бисернице љубави

БЕЗ КУЦАЊА

Јутрос је вила дошла у мој дом,
и нисам питао ко је.
Знао сам —
по очима што запале снове,
по ветру у коси што мирише на јул,
жени коју ниједан мрак
не може угасити.

Није куцала — само је стала
на праг тек с њом сванулог дана
голе душе,
с уснама од неизговорених речи.

Села је у моју тишину
као да ту припада целог мог живота,
као да је моја душа њен дом,
њена постеља —
као стих што се сâм напише,
дотакнувши ми нутрину
тамо где ни молитве не стижу.

До краја дана
давах јој разна имена
и напослетку крстих је уздахом —
једном једином речју:
Љубав.

РАЗУМЕТИ СТРАСТ У ЖЕНИ

Она је огањ у тмини,
плесни пламен што трепти без страха,
нешто што речима не може да се каже,
већ само осети — на кожи, у ваздуху, у души.

Она је шапат ветра на рамену,
немирна као талас што удара у стене,
жедна као пустиња кише,
потребна ти као дах у тишини.

Не тражи да је ухватиш — пусти да ти дође,
као сунце што се не жели сакрити,
покажи јој да си оне ноћи што трају,
да си загрљај што лечи и изазов што буди.

Њена страст није у речима —
она је у трептају твоје коже,
у смелости да будеш слаб и јак,
у очима које гледају право у огледало душе.

Учи да слушаш када ћути,
да гледаш кад ти се смеши,
јер жена пуна страсти —
је песма што се живи,
а не само прича која се прича.

ТИШЕ ОД ВЕТРА

У ноћи што се спушта као баршун,
кад све речи застану и ветар само шапће,
ти си та која остаје —
с рукама пуним немира и осећаја што боли.

Не бојим се,
јер си овде у сваком трептају срца,
у сваком уздахнућу што се крије иза тишине.

Ти си моја песма и мој ослонац,
ти си жар што греје док се све слама,
ти си рука која зна да узме, али и пусти,
да пружи мир и зацели сваку рану.

Не плашим се бола —
јер у њему је љубав, дубока и чиста,
која тише од ветра, нежнија од сна,
обгрлиће нас обоје —
тебе и мене, и све што јесмо.

С тобом могу да паднем и устанем,
да се изгубим и опет нађем,
јер љубав није само осмех —
љубав је храброст да будемо крхки,
а ипак бескрајно јаки.

У ТЕБИ

Нисам био у твом кревету —
тамо може бити и неко други
с мојим мирисом.

Био сам у теби.
Где се мисли не перу.
Где се жеље не могу обући
нити скинути.
Где реч волим није изговор,
већ — пресуда.

У теби сам
као страх да ме не изгубиш,
као глас који одјекује
у тренутку кад си сама.

Био сам у теби
као у храму који сам сâм подигао
од твојих осмеха и грешака,
од ћутања којим си ме звала
и погледа којим си ме скривала
од себе.

Јесам ли сада глас у твом сну,
или сенка у твојој будности?
Јесам ли опомена — или благослов?
У теби сам
тамо где ни твоја душа нема кључ.
У оном делу што си га сакрила
и од себе.
У оном много,
што боли јаче од никад више.

И ако ме икад изгубиш —
не тражи ме у песмама.
Тражи ме у себи.

Ја сам онај што се не заборавља.
Човек —
који те грли. У теби.

ИЗМЕЂУ РЕЧИ

Ако бих те заводио,
не бих то чинио телом,
нити рукама што лутају —
већ речима што те знају у тишини,
тамо где си најскривенија.

Не бих те додирнуо знојем,
него мислима што те не прекидају,
погледом што не тражи дозволу,
већ остаје ту — јер зна да је твој.

Заводио бих те присуством,
истином што те не присиљава,
миром што ти даје да будеш цела —
без страха, без маске.

А ако некад пожелим да ме видим голу —
неће то бити због тела.
Биће зато што си спремна да скинеш —
понос, ране, ћутање.