Pogledala ga je mračnim pogledom kao tuđinca koji se drsko usudio da joj nešto kaže, a ne u čoveka koji ju je voleo i kojeg je ona volela poslednjih pet godina.
– Ne govori mi o smrti – rekla je uznemirena kao da su joj svi najmiliji nedavno umrli. – Ne mogu to da podnesem.
– Ko god se rodio mora umreti. Smrt je sastavni deo života. O životu ti pričam. Našem životu, ali ti kao da me ne čuješ – rekao je potišteno. – Umreću bez tebe, kako ne razumeš?!
– Ti opet o umiranju. Dosta! – vikala je na sav glas. Nikad ranije nije čuo da tako galami.
– Šta ti je? Smiri se – pokušao je da razgovor vrati u mirnije tokove.
– Umro mi je svekar – reče gledajući ga začuđujuće hladnim očima.
On je pogleda izbezumljeno i besno upita:
– Svekar?! Moj otac je mrtav već petnaest godina. On ti je svekar. Ne pukovnik – otac čoveka s kojim već devet godina nisi u braku. U stvari, ti s njim nisi ni bila venčana. Živeli ste u vanbračnoj zajednici. Radojko je deda tvoje dece, ali ne i tvoj svekar! A zato si danima tako mračna i bezvoljna?
Nije mu odgovorila. Zaćutala je. Opet nije čula nijednu njegovu reč. Gledala je kroz njega. Nije videla to ozarenje kad joj govori o njihovom životu. Nije videla ni to pomračenje kad bi ga ostavljala bez ijednog odgovora na njegova brojna pitanja. Odlazila je u svoju ćutnju i bivala sve dalja. Otvorila je vrata njegovog renoa i izašla bez reči. Te večeri nije došla u njegov stan. Nije ga iznenadio njen nedolazak, mada je bio ubeđen da će doći.
Danima su ga proganjale razne misli, ali je ostao u neznanju šta se dešava sa ženom za koju je mislio da zna šta njeni osmesi, šta uzdasi, šta pokreti govore. I sad veruje da je znao šta misli i kad ćuti, ali mu nije jasno zašto sad ne zna. A ona, evo, već nekoliko nedelja ćuti kao nikad ranije. Ne odgovara mu na pozive i poruke. Vrata njenog stana su uvek zaključana. Gde god se okrene od nje dobije samo tišinu.
Rešio je, ćutaće i on. I zaćutao je. Izbegavao je da prolazi ulicama kojima ona ide na posao i s posla. Više nije ostavljao automobil na parkingu blizu njenog stana. Nije zalazio u market, piceriju, pekaru u kojima su nekad zajedno kupovali. Nije pio popodnevnu kafu u kafiću preko puta parka.
Ćutanje i međusobno izbegavanje mesta gde bi se mogli sresti obostrano je trajalo nedeljama. Ona je sebi govorila, ponekad kad bi bila sama, čak i glasno kako joj ne treba čovek koji ne ume da prepozna njenu potištenost i da bude uz nju kad joj je teško. Ne treba joj neko ko sebično misli samo na sebe. A on je razmišljao o njenim očima dok su bili srećni i nasmejani. O ženi koja ga je volela kao i on nju. Nijednom nije sumnjao u njenu ljubav čak i u vreme kad se osećao zapostavljenim zbog njenih problema sa jednom, pa sa drugom ćerkom, iako joj je i tad govorio da one nisu deca i da bi trebalo malo da bude fleksibilnija. No, kada bi ona rekla, dok su pod njenim krovom moraju se ponašati kako dolikuje, on joj je odobravao. Nije želeo da je povredi čak i kad je mislio da nije u pravu. Voleo ju je bez očiju i uma. Samo srcem i dušom. Mislio je da mu je ista takva ljubav uzvraćena. Osećao je to. Ali, kako sad ovako može da ga izbegava i ćuti toliko dugo i tako uporno. Mada je zaobilazio mesta gde bi se mogli sresti, nije mogao izdržati da joj ne šalje SMS poruke i mejlove. Ni na jednu nije dobio odgovor. Tad bi se, zagledan u daljinu, pitao – zar je moguće pet godina ljubavi da stane u jedno ćutanje?
Ona je otvorila bolovanje, uzela svaki slobodni dan koji joj je pripadao, zatim i godišnji odmor, samo da ne bi morala da izlazi iz stana. Nije želela nikog da sretne, nikog da vidi, čuje. Mnogo više je pušila i pila kafe nego što je uzimala hrane. Osećala je bol ispod desnog podrebarnog luka koji ju je terao na povraćanje i u sebi je ponavljala samo jedno pitanje – koga sam to volela? Taj, za nju, nekad najbolji čovek na planeti da je izda i napusti kad joj je bio najpotrebniji. Nije joj jasno kako nije mogao da shvati težinu trenutka koji je snašao nju u njene ćerke. Ona se plašila bivšeg muža. Bio je nasilan i ohol. A sad je svekar umro. Umro je onaj koji je jedino mogao da stane na put tom siledžiji. Bio je autoritet kojeg se jedino plašio. Nikad nije mogao bez straha izdržati pogled penzionisanog pukovnika, svog oca. A moja ljubav, prošaputa progutavši suze, zamera mi što sam ga nazvala svekrom. Koga sam to volela i kome se predala kao nikom pre? – besno su joj promicale najgore misli o čoveku kome je toliko verovala.
On je već počeo da gubi razboritost. Više nije znao ko je koga uvredio, ko kome rekao ružnije reči. Da li ih je i bilo? Nije znao ni šta je pisao u tim svojim porukama, ni da li mu je odgovorila barem na jednu. Ne, nije, prisećao se. Da, pisao joj je najljubavnije reči, slao joj Nerudu, Elijara… Ćutala je. Bože, kakva je to žena koja ostane nema na sve te reči. Kako ne ume da shvati da je voli. Isto kao i onda kad su u njegovom stanu čitali Disa, Rakića… Jeste, poslao joj i dve-tri uvredljive poruke, ali se odmah izvinjavao kao đačić. Bivao je sve rasejaniji, na trenutke gubeći dodir sa stvarnošću. Sve češće je padao u očaj. Da me voli, pomislio je kroz najdublji uzdah koji jedan muškarac može ispustiti, shvatila bi da bez nje ne umem da živim.
⁂
Ne zna koliko je vremena prošlo od poslednjeg udaha svežeg vazduha kad joj je neko zazvonio na vratima. Ćerke su imale ključ i nikad nisu dosad zvale već su ulazile bez kucanja i zvona. Provirila je kroz špijunku. Dva uniformisana lica su stajali pred vratima. Otvorila je zbunjena.
– Dobar dan, gospođo. Mi smo iz policije. Da li ste vi Vera Ranković? – pitao je krupniji muškarac.
– Da! – rekla je zbunjeno plašeći se loših vesti za svoje ćerke.
– Ovo je za vas – reče drugi policajac pružajući joj roze kovertu.
Na zadnjoj strani je pisaćom mašininom, ćiriličnim slovima, bila otkucana njena adresa. Kad je okrenula koverat pred očima joj je bljesnuo njegov rukopis i napisane tri reči – Za moju Cici. Htela je da im koverat baci u lice, ali je prekide glas onog krupnog, starijeg policajca:
– Pročitajte!
Ona otvori ne mareći koliko će rascepiti koverat, otvori papir i u sebi pročita: Znaš da ne umem da živim bez tebe.
– Otkad to policija rešava ljubavne probleme malih muškaraca? – trudila se da bude što sarkastičnija.
– Rukopis vam je poznat?
– Jeste. Znam ga.
– Čiji je?
– Molim vas kakve su ovo igre? Nisam raspoložena da s policijom rešavam ljubavne probleme Miloša Perovića. Budite ljubazni i napustite moj stan – već je kipela od besa. – Koja gnjida. Šalje mi policiju. Pu!
– Gospođo morate poći s nama da identifikujete leš. – reče mlađi policajac.
– Kakav leš? Čiji leš? Ne govorite mi o smrti. Smrti mi je preko glave. – govorila je nekim čudnim glasom.
– Jutros u devet sati u svom stanu obesio se Miloš Perović. Nije nam poznato da je imao bliže srodnike. Neko mora potvrditi identitet. Pođite.
Ona se samo stropošta na pod stežući pismo i grčeći se kao list na vatri, poluglasno ponavljala: Ni ja bez tebe, ni ja bez tebe.
⁂
Rezak zvuk je parao jutarnju tišinu. Snažna, maljava šaka prebirala je po noćnom stočiću tražeći mobilni telefon.
– Halo! Halo! – vikao je prozuklim glasom ne sasvim probuđeni muškarac, dok je mobilni i dalje zvonio.
– Alarm. Alarm – sanjivo je šaputala žena pored njega.
Muškarac se pribra, isključi dosadnu pisku i poče razgledati sobu. Gde sam, pomisli napipavši svilenkastu kosu na svojim prsima. Krhka, topla žena se pribijala uz njega. Još nekoliko trenutaka je unezvereno gledao na sve strane sobe, a onda shvati da je u svom krevetu. Opet pogleda ženu i zaključivši da je to njegova supruga, oseti neverovatnu milinu koja mu prostruji kroz telo. Nasmeja se i skočivši iz kreveta reče:
– Ema. Emice. Ženice moja, ustaj. Zakasnićemo na posao.
Zatim se vrati u postelju, poljubi Emiliju kao da se vratio s dalekog puta i pomisli: Bože, kako čovek može tako živopisno da sanja ljude koje ne poznaje?
– Brrr. Ružan san – kroz blagi smešak prošaputa Miloš Perović.
Izvor: Autor