ZAPOVEST
Ne sumnjaj u mrtvilo sna
Sarine materice
Božje obećanje
Ne izdaje se
U nevolji izgradi
Trpljenje
Krštenje i krst
Umnoži
Sveta zapovest
Ne priznaje predaju
Raduje se
Udovima mojim
NAPISAĆU TI PESMU
Napisaću ti pesmu
Oko da zablista
Srce da pukne
I iskra sreće
Rasplamsa plamen
Napisaću ti pesmu
Duše da se zduše
Zvezde da se roje
Nebom zaplove vali
Što ruše mostove
Napisaću ti pesmu
Pa nek svetom svane
Grane sa pticama
Pevaće doveka setno
Nedopev beskrajni
KRVOTOK
U toj jazbini
Nedodira
Nedohvata
Stvaram nas
Stihovima
Opet sve ostavljam
Kao dete
Gde niko ne sme
Da pogleda
Tvoje oči
Što štrče
Posmatrajući svet
Nedogled
U njih
Ne smem
Da se zagledam
I zaključavam te
U srcu
Prebiraš mi
Po krvotoku
Piješ
Krvna zrnca
Dok te nema(m)
Verujem
U nemoguće
U nikada
Sa tobom
Ime ti je pesma
Znam
Opet
Do nedraga
Odlazim
Da zaspim
POSLE RATA
Dvoglavo telo gmiže po podu
Jezikom ližeš ono što je juče prosuto
To nije istina
Kosti smrskane se vuku
Po tepihu je cveće izvezeno
Sveže latice bodu uvelo srce
Niže su pluća
Zatrovana dimom i virusom smrti
Strah kida grančicu sa procvetale trešnje
Nije zakasnelo proleće
Zima je
Samuje medved
I leptir
I crv
Sve je živo samo utroba
Ne može da se otvori poklon pre rođendana
Kad si sišao sa Merkura
Opet proleće
Šta je pre tebe došlo na odmazdu
Od devojčice svetice ostaje plod
Niko ne zna gde je sakriven geler
Noga je iščupana
Gvozdeno krilo za spomen zatrpano u zemlju
I pobeda
Zvezda je na zastavi
JAVLJAŠ MI SE
Javljaš mi se kao magla
Kao besmisao svih besmisla
Otišla bih u planine gde stada jaganjaca
I krda bizona ispisuju znake vremena
Sačuvala bih uspomene okamenjene u prošlim vremenima
I opet bih se rodila daleko od gradske vreve
Zauvek bih ostavila sebe na asfaltu, raskršćima svetova
Kao znamenje prošlih dana
A ti – u planinama raskošna stojiš na litici
I pevaš pesmu jorgovana
Ti si trepetava žica instrumenta koja svira Njegova ljubav
Volim te, maglo moja
Gubitnici smo oboje dok god stojimo nepomično u našim ulicama
Čekaju nas planine, bajka naša skučena je
Ti si moje vreme, ja sam tvoje mesto
Stenje, kamenje, reka čekaju da oderu kožu punu krljušti
I speru suzom erupcije vulkana bola
Sve taloge ovih godina
Čekam te zaleđena na skretanju za prošlost
O pesnikinji
Ana Mitić Stošić rođena je 19. aprila 1986. godine u Vranju. Osnovnu i srednju muzičku školu završila je u Vranju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi Srpska književnost i jezik.
Bila je predsednik Izdavačkog saveta na Narodnom univerzitetu i učesnik Književne kolonije 2017. godine u Vranju. Promovisala je udžbenike izdavačke kuće Bigz. Bavi se lektorisanjem i pisanjem recenzija. Objavljuje pesme, eseje, prikaze i kritike u zbornicima i književnim časopisima.
Objavila je zbirku pesama Mirisi Raja (2019).
Živi u Vranju.
Pesme su preuzete s portala Onlajn poezija, a biografija sa sajta Pezija suštine