Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis je rođen 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka, kao deveto od trinaestoro dece Marije i Dimitrija Petkovića. Posle smrti njegovog oca, imanje ove imućne porodice ubrzo počinje da nestaje. Dimitrije Petković je posle smrti ostavio tako velike dugove, da mu je sva imovina otišla na doboš. Nedugo potom umire i pesnikova majka i mladi Dis ostaje sa braćom i sestrama u Zablaću, gde završava osnovnu školu.

Po završetku osnovne škole upisuje gimnaziju u Čačku, a u sedmom razredu, 1897. godine, školovanje nastavlja u gimnaziji u Zaječaru. Poznato je da je dva puta bezuspešno pokušavao da položi maturu.

Prvo zaposlenje je imao u Prliti kraj Zaječara kao privremeni učitelj. U tom periodu nastale su pesme koje će se prvi put pojaviti u časopisima 1903. godine, po njegovom prelasku u Beograd, a potpisane latiničnim pseudonimom DIS, srednji slog njegovog imena.

Ubrzo po dolasku u Beograd upoznaje Simu Pandurovića, sa kojim će u narednih desetak godina biti blizak prijatelj i saradnik na uređivanju časopisa „Književna nedelja“. Prijatelji su delili i nesputani boemski život u Skadarliji i Pozorišnoj kafani. Pandurović opisuje Disa kao čoveka koji je „težio za nezavisnim i slobodnim životom, a ne činovničkom karijerom“, dodajući da je bio „slabog fizičkog sastava, bled, anemičan“, da je „pio umereno“, i bio „vrlo osetljiv, tankih nerava“. Ovom pesničkom boemskom krugu pripadao je i Antun Gustav Matoš.

U Pozorišnu kafanu često je navraćao i komediograf Branislav Nušić, koji je posredovao da Dis dobije prvo zaposlenje u Beogradu. Često je menjao zaposlenje, tako da je na kraju napustio stalno zaposlenje i živeo od korektura, saradnje po dnevnim listovima i malih honorara.

Disov kafanski način života izmenio se posle venčanja sa Hristinom, Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom. Venčali su se 1911. godine u crkvi Svetog Marka. Dis je tada imao trideset i jednu, a Tinka devetnaest godina. U braku su imali kćer Gordanu i sina Mutimira.

Godina 1911. za Disa je bila značajna iz još jednog razloga – on, o svom trošku i uz pomoć prijatelja objavljuje svoju prvu zbirku pesama „Utopljene duše“. Najuticajniji kritičar tog vremena Jovan Skerlić, oštro je napao Disovu poeziju. Imajući u vidu Skerlićevu kritičarsku koncepciju i njegove vrednosne stavove, ne čudi što je oštro napao ovu knjigu i u njoj video paradigmu jedne čitave nove umetnosti, i preko nje se obračunao sa novim shvatanjima. Međutim, ubrzo su se javili oni glasovi koji su se suprotstavili takvom mišljenju (Svetislav Stefanović, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić), braneći Disa kao pesnika koji je u srpsku poeziju uveo modernu poetiku, u velikoj meri preteču avangardnih previranja koja će kod nas uzeti maha neposredno nakon Prvog svetskog rata.

Godine 1913. prijatelj Rista Odavić, koji je bio veoma aktivan u političkom i javnom životu Srbije, predlaže Disa za godišnju nagradu Srpske kraljevske akademije koja se dodeljuje siromašnim piscima, i on dobija devetsto šezdeset dinara u zlatu. Iste godine Dis objavljuje svoju drugu zbirku pesama „Mi čekamo cara“. Dvorska kancelarija je za njeno štampanje izdvojila petsto dinara. Naredne godine izlazi drugo izdanje ove zbirke.

Čim je počeo Veliki rat Dis je suprugu i decu odveo kod rodbine u Čačak, a on sa još tri brata kreće u albansko-krfsku agoniju. Sa Krfa je zbog lošeg zdravstvenog stanja prebačen u Francusku na oporavak. Jednog prijatelja koji je ostao na Krfu, ovlastio je da njegovoj supruzi Tinki i deci šalje novac. Kad je s jeseni 1916. godine dobio pismo od Tinke, u kome ga obaveštava da nikakav novac nije primila, Dis odlučuje da krene na Krf. 30. maja 1917. godine u šest sati ujutro, austrogarski sumaren U4 napao je naoružani francuski parobrod „Italija“ u Jonskom moru i on je počeo da tone. Dis je pomogao putnicima da se ukrcaju u čamce za spasavnje. On je ušao u poslednji čamac, koji je ubrzo nestao u vrtlozima Jonskog mora.