U voz za Zagreb užurbano su ulazili putnici, iako je do polaska voza bilo još dvadeset minuta. Bila je sezona godišnjih odmora i svi su pretpostavili da će voz biti pun i da će se bez rezervacije teško naći mesto.
Nalazila sam se u trećem kupeu od izlaza iz vagona. Poslednja dva slobodna mesta zauzeli su milicioner i visok muškarac tridesetih godina sa lisicama na rukama. Nakon njihovog ulaska, u kupeu je nastao tajac. Napetost je visila u vazduhu.
U Rumi su uhapšenik i milicioner razmenili nekoliko reči. Nisam čula šta je rekao uhapšenik ali sam čula da mu je milicioner odgovorio:
„Ako te odvedem sada dok je voz u stanici, ne smem da ti skinem lisice. Strpi se dok voz krene sa stanice.“
Uhapšenik je samo klimnuo glavom. Kad je voz krenuo, oboje su izašli iz kupea. Niz hodnik su opet razgovarali i milicioner se ubrzo vratio. U kupeu su svi živnuli i prvo pitanje upućeno milicioneru je bilo:
Da li je ubica?
Posle su tek pljuštala pitanja: Zašto je uhapšen? Zašto se sprovodi sa lisicama? Gde ga sprovodite i zašto? Na koliko je osuđen?
Milicioner je odgovarao kratko.
Nije ubica. U pitanju je privredni kriminal. Sprovodim ga sa lisicama jer je takav propis. Putujemo za Zadar na veštačenje. Ne bih vam dozvolio da sa njim o tome razgovarate. Opustite se i ne brinite, nije opasan, nije ubica. Da je ubica, bilo bi jače obezbeđenje.
Opet je otišao iz kupea niz hodnik i vratio se sa uhapšenikom. Kad je uhapšenik seo, pružio je ruke, da bi mu milicioner stavio lisice.
„Neka, odmori se malo. Staviću ih pred prestupanje u Zagrebu.“
Uhapšenik ga je zahvalno pogledao i komotnije se zavalio u sedištu.
U kupeu je nastala opuštenija atmosfera. Spontano je krenula priča. Razgovor je pokrenut kao da smo tek sada pošli sa početne stanice. Saputnici su se predstavljali, ali tako kao da su se igrali igre pogađanja. Prema izgovoru, saputnici su se brzo iskazali odakle su. Do mene je sedeo Hercegovac, do prozora Bosanac, do vrata je sedela žena iz Crne Gore, policajac je bio Srbin iz Vranja, uhapšeni Hrvat. Samo meni nikako nisu mogli da odrede nacionalnost. Mislili su najpre da sam Srpkinja, pa Hrvatica, pa Makedonka i na kraju su skoro odustali, ali uhapšenik, koji se je uključio u razgovor, je pogodio – Slovenka.
„Kako ste to zaključili?“
Bila sam stvarno radoznala, jer su mi svi govorili da odlično govorim srpski i da niko ne bi po govoru prepoznao u meni Slovenku.
„Lako. Preostala je još ta nacionalnost kao mogućnost, a voz ide do Ljubljane, pa sam tako te dve stvari povezao i pogodio, zar ne?“
Svi su me upitno pogledali. Po govoru to niko ne bi otkrio, pa im je i dalje bila neverica. Klimnula sam glavom. Bilo mi je krivo što niko drugi od saputnika nije pogodio, nego baš on tako očito da likuje.
Posle je tekao razgovor o porodicama, o tome kako se je ko upoznao sa svojom suprugom, o deci i ljubomori i o svakakvim nevažnim stvarima. Samo ja više nisam ništa govorila, dremala sam, a nisu ni policajac, ni uhapšenik, sve do izlaska u Zagrebu.
Od tog putovanja je prošlo nekoliko godina. Opet sam na putovanju vozom na istoj relaciji. Kupe je na samom početku putovanja prepun. U kupeu sam jedina žena. Muškarci kreću sa razgovorom o fudbalu. Večita tema ali mene fudbal nimalo ne zanima i zato ćutim. Razgovor prekida kondukter, koji pregleda karte. Visok muškarac u vrlo elegantnom odelu i skupocenim cipelama, koje sam zapazila čim je ušao u kupe, obraća se kondukteru sa pitanjem da li možda nema neko slobodno mesto u spavaćim kolima. Kondukter mu odgovara da je sve zauzeto rezervacijama još od pre nekoliko dana. Saputnik koji sedi preko puta mene započinje priču:
„Nema mesta. Dobro smo i ovo našli. Ja sam hteo avionom, ali ni tamo nema mesta. Da ima bar jedno mesto, dali bi ga meni. Došao sam samo na dva dana na poziv suda. Nasledna rasprava posle očeve smrti. Svega sam se odrekao u korist brata. On je seljak i prepustio sam mu pet hektara što šuma, što odličnih oranica, koje su pripadale meni. Možda nije trebalo to da uradim. Trebalo je za sebe da ostavim bar nešto malo. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć. Sad mi je već pomalo žao što sam tako uradio.“
„Nemojte da žalite, što ste tako uradili, pogotovu ako vi imate službu i redovne prihode. Vaš brat će verovatno to umeti da ceni. Narod kaže: čini dobro, dobrom se nadaj. A postoji i izreka: neodlučnost je gora od rđavog rešenja.“
„Ja sam vojni pilot. Svi me znaju po činu i nadimku – kapetan Priki. Uskoro ću u penziju, pa ću posle verovatno raditi u saobraćajnoj policiji. Voziću avion koji nadgleda saobraćaj. Već su me zvali na razgovor.“
„A gde živite, mislim gde stanujete?“
„Trenutno sam u Zagrebu, ali preći ću u Celje. Žena mi je iz Celja i tamo smo napravili vikendicu, koja je velika kao kuća. Ona je već tamo sa ćerkom i unucima. Tamo je lepa priroda i mir, zato se tamo uvek dobro osećam.“
„Eto, imaćete dovoljno toga za zanimaciju u penziji: održavanje vikendice, unuci. Čovek ne može da se rastrgne na tri strane. Stari se, pa se i posustaje. Ono u Srbiji bi vam bio samo teret, pogotovu ako bi došlo do nekih sporenja sa bratom. Ovako, uvek možete da mu budete drag gost.“
Za trenutak je razgovor zamro a onda se kapetan Priki opet oglasio.
„Ja sam o sebi sve ispričao. A odakle ste vi?“
Redom smo se predstavljali. Kada je došao red na elegantnog gospodina on je rekao:
„Dame imaju prednost. Neka se predstavi najpre gospođa.“
Svi smo se nasmejali. Pomislila sam: ne pravim pitanje iako se predstavljam pretposlednja. Tek tada sam pogledala u lice tog elegantnog čoveka. Ali ovaj čovek je meni nekako poznat. Ma ne, to se meni samo čini. Kratko sam izustila:
„Slovenka sam, a živim u Srbiji, udata sam i putujem u posetu roditeljima.“
Elegantni gospodin je na to samo frknuo kroz nos jedno „Hm“, ustao i pošao ka izlazu iz kupea.
„A vi, zar se nećete predstaviti?“
„Pođite sa mnom. Moram da popušim jednu cigaretu. Predstaviću vam se u hodniku.“
„U pravi čas. I meni se puši.“
Elegantni gospodin me je pogledao nekako čudno kad je prolazio pored mene. Za njim su ustala i pošla još tri saputnika. Samo jedan mladić je ostao u kupeu sa mnom. Saputnici koji su u hodniku pušili i razgovarali bili su okrenuti leđima prema prozoru, tako da su gledali u kupe. Elegantni gospodin je pričao i gledao pravo u mene. Uzvratila sam pogled. Nije gledao kao zainteresovani muškarac. Gledao je nekako prkosno i tad mi je sinulo odakle ga znam.
Taj elegantni i uglađeni gospodin je bio onaj uhapšenik. Ne bih ga prepoznala, da mi svojim ponašanjem nije skrenuo pažnju. Shvatila sam šta mi govore njegovi pogledi.
Do Zagreba, kad je sišao, nisam ga više ni pogledala niti sam progovorila. Nije ni on posle povratka u kupe.
Pogled mi je do kraja puta visio na njegovim uglačanim cipelama. Podsetile su me na priču: Nije zlato sve što sija.
Izvor – autorka