PETRUŠKA VIDARICA
Petrosna je stazica do stravopirgija
Crepovo bljudo zelja bilo je stavljeno pred njega,
garnirano tvrdo kuvanim jajima grolice i serivarana
zlatom optočene svakojake šare dragih kamika ukrašenih ivica
pečurke i mlada jagnjetina istrčavaše iz njih.
Pogledom kakav pripada lukavošću oblasnog gospodara
Kratkim zimskim danom koji je primicao kratko on reče:
– nešto si pripremila Tavita?
Protrese list sremuša kao labava struna školjke
Presijavajući se od belog maslinovog ulja između levog i desnog brka.
Kako je ukusno! Prevazišla si samu sebe i posebnu za drugim..
(ah, to je bilo moje poslednje zamajavanje za ognjištem, uostalom
ja sam kćerka oblasnog gospodara i imam pametnija posla!)
Blešti sav prostor od pucajućih struna
prostor se smrkava žudan za čistinom napolju,
slistio je čitavu salatu i i ostatak potočarke sa slačicom
umoka koji bi da ugrizu, po ušima što osluškuju – ali
tamo unutra niko ih ne čuje.
Serbi su se oduvek varili u sopstvenim ćupovima
zavera i spletki. Gadno se nešto zakuvalo, sama od sebe začerni se
unaokolo obednica jer gasnu reč silom priklještena
Fanfare progovoriše. Za oluju, za zatišje, za pobedu za poraz! …
Razne kosti divljači razbacane po mozaičnom podu, ovoliko prejedanje?!
Kad i suhojednije je sitost.
I čereno vino izbija iz ledene zemlje dok otroci
Namiruju braa, buljine kukovije plaše krezavu decu.
Živeo Petrus!
Živeo Gospod!
Glas sličan muzici koju niko ne može da čuje,
a da ga ne oseti dlboko va prsima, šupljina koju stvara velika sila!
Strah te sile, bila sam ja.
Stisla sam čvrsto nepromenljiv ukus masnice, pod zubima.
Skrivenim svojim stopalom pod bagrenicom od belog hermelina,
Stigla sam dan koji je došao da svaki kamik kamika svije va vez;
za buđenje je prerano, ali isuviše kasno još jednom da usnim,
samo dah svoj osluškujem, mada je poj perina zaglušujuć utrenijem.
Ali to je bilo poslednje moje zamlaćivanje u spraljanju jela,
edna kćerka vojvode Crepa Vukoslavića, treba da se bavi
ozbiljnijim stvarima!
Taj Petros prenaseljeni, uspomena s Palena sa Halkidika, Petros utemeljen grad Akropolj – osluškujem nastambu Bogova…
Ta koja je rođena iz Zevsove glave, baboe glave pored drugih čudesa
poput nevremena prenese i to.
Prnjavor razmena božanstva, vračevi tajanstveni,
sitne zanatlije, i putujući trgovci torbari, skupoceni predmeti stigli do nas daleko dovde i začini, svakojaki milet i otrocčkinja lica rumena
Stanište donešeno unapred upisano na kanori.
Petrusna stazica sumračna tračca uskog vidinskog druma, uspavali su
šumarak s ulijama. Pošast pčelica zaustavio vrač.
Moj deda župan Vlkoslav, dariva gorje pod planinom Babom
sa manastirom i posedima Hilandaru i poslednji čokot sa paradoke
Venedikta i Anisiju, i mrak breči o zid svetlosti
grad je već gmizao nizbrdicom.
(Simeon slao je iz Hilandara inoke va manastir da opslužuju njegovu zaužbinu.. Kao svojevrsnu pomoć moj deda dariva molitvenicu ktitorsku … dariva čokot sa paradoke)
Raskriljuju se dveri; krst puka nada, ali šta bi ta nada htela – večno žiće
nekakvo duhovno opstajanje, bezumno preuvažavanje ljudske vrste
trunčica prašine u beskraju, čemu taj grč nade kad živi smo kao trava
Svakodnevne, svakonošne molitve: „Gospode daj da mirno primim sve što donose današnji dan, i da se potpuno predamo tvojoj volji“.
Panteleon – lav u svemu. Duhovni babo Ermolaja, tvorac vidljiv
s gnomom uvek obasjanim svetlošću vračeve čari.
Tamo gde se Rastko Nemanjić nibašio.
Ja tamo zapravo, čeznem za perinom što jednako leti. Lastan čini radost.
Petros je moja starost, čudno je kako sam to mesto videla
mnogo jasnije kad sam ga napustila. Poznavala sam svaki tajni hodnik tamnice utvrđenja, noščima tamo skupljala zvezda saj s lekovitih travki.
Sav sazdan od petrosa Petros, sunčevi zraci izniču iz njega
stvaraju blistave dugine aureole na njegovim glatkim zdasima va skakojakom
otkucaju tajna šara posebne svetlosti,
krasno je vhoditi … to je čas dok s kolokoljne najdublju misao petrosa dok diše i miriše na živ kreč. Kreč s ikonama koje hodaju ktiroskom molitvenicom s imenom onih nibašenih.
Vukoslavići va novom svelu da ožive i odlete.
Ovi se uzdižu kule nenarušeno do visine od iz daljine liče
Na neki prst uperen prema nebu.
Kojih li je sve šara u sumrak?
Prigrlila sam Ioana leštijansko – stjeničkoga Pannagerik.
Danas sam se prvi put zaljubila.
Noću nekoga volim kog nikad po danu neću naći.
S požarom u očima olujom u kosi, rize tamne posute kljatvom
Studenci uzapćeni va svom nepokretnom plesu u tom bujanju niz brežuljak
Čarobnjaku su nalik.
Ne smešim se vazda u srcu koje niko drugi ne vidi.
Ja sam kamik odron sa petrosa viskog
S bketom divljeg cveća na kivotu dojahali konjskih topota, ona ledena pustinja što gaca Mrtvajom tražeći čamac.
Vidim okrenuta ka vodi, što nikad svoje valove ne smiruje
Gde samo videh, mnoge nošči pokrivena senom od morskih ognjeva
Dok je potonulo veslo disalo negde na dnu u mulju.
Sve dalje… bosonoga, odlasim amo gde plima nikad ne prestaje.
To je onaj koga vlim u bdenijima mojim, a nikad ga po danu naći neću.
Vitez. Odneo ga u torbi od kozje dlake čarobni vrač u nošći najgušćoj
Kolenopoklonenija pred novim zdanjem, nastanjene košave:
„Otvori nam dveri milosrđa blagoslvena Umiljenijo da ne propadnemo mi
Koji se u tebe nadamo“! …
Tutnje ulice petrosne što nebo vitlaju
Vide li ti čarobnjače, Venedikta i Anisiju za životom žudnim?
Da. Čuh koloklje na Atosu kako zvonko do Babe ječe!
PRSA MI RANJENA
Nad pustinjom unoštilo se.
Malaksale senke posustaju va operveženoj ivici neba
topot sazvežđa, po voštanicama visoko iznad drveća
svilom ne milovane u bezveterjem dirnute.
„Ne pričaj nikome da u meni kletva leži duboko!“
Duž tog zelenog planinskog puta, svi postaju tuđinci negde u svetu – scena što čežnju osvaja svojom zrelošću. Nad poprištem tišina prerasta va bešumnom uzletju. Ni jedna rečna školjka ne mogaše da podnese bosa mi stopala i oganj traži golu grančicu.
Samo uzmogneš li da spališ kletvu, ja ću ti dozvoliti!
U jelena preobražen lovac, uteče kroz šumu, pujdan gonjen svojim sopstvenim čoporom pasa.
Beznadna stvaram nestvoreno.
Na komadiću drveta oštricom koplja izrezujem joj vid.
Dodaj mi još jedan komad drveta da ga svežem i
nemoj mi puniti zlatni pehar vinom, još nisam ispila ono černo, od babovih grozdova, a već sam upivanija ponešena snom kroz omarnu nošč. Pehari ko srca u nekom mraku.
Mirisni tajman je izgoreo i đavo s njim, prenuh se iz molitve; ustajao vazduh guši me. Klepetalom o drvo, a zatim zvon, zvon…
promiče kroz gusto petrosno pustinje.
Poznati miris skrba dlboko unutra leži va moćno srce
udarac nakon svega što postojaše.
Nakon svega vraćena kladencu, za čim streme i promiču
pogledi u samoniklom gustišu šume. Na poklon cveće iz šume koju nijedan ljudski stvor ne ugleda, ne sme niko da je gleda, osim divljih zveri. Međ Bogovima ona je bezdomok.
Dozvolila je da joj vidi lice; vino petroško što sama ispija, pehari ko srca unoćena. U kosi još uvek ukrasi od dragog petrosa, razmrsio vetar kosu i venčac deset rubina, šest safina, dvestatrideset zrna bisera kapalo je sa svom solzom njenom sa svakom kapkom černog vina iz dana u dan ona se kupa u tom istom kladencu, podno svoje planine. Senka tanušna. Va sedefnoj koži zarezana neumiruća skrb, nema ni vetra da splakne gluvu nošč, oko kladenca kazaljke vodnog sata,
ikone ćutljive na siginom zdanju i obagreo plamen lampade.
Njenu novu odeću sad više niko nije prepoznavao. Ogoljena šuma.
Mledolikom kožom presvučen petrosja petros. Naga sam vidi se.
Idi pričaj kako si me video bez odeće – tu senku koja je ujedno i riza, tanušna senka. U zelenoj ponoći
ostatak strela smestio se posred prsa Ksoane.
Očvrsli vid zaustavio boj i blaženi pogled va slanosti leštijanskoj, utopljen va svom studenom pojilu.
Tragovi sete besputnog viteza, prerušenog u lovca na mladu košutu, plote se izvan krajišta. On se vratio
i konjanici va galopu jure nad ogustilom travom
va nesaznajne daljine daha petruškog ovog polja, odnose
frktanje zlatnoriđeg đogata s vitezom potrošenih strela.
Kako sam skrb sama podnela?
KAP TIŠINE
Troše se tvoji tragovi va mojim zapletenim mislima.
Ključevi gradca Petrusa su visoko, spotičući se o
izgužvanu odoru nošči, zahvatam novo utrenije
ou ljubičastom kondiru, s zlatnim poklopcem i
žutim hrizolitom na svilenoj vervici.
Propinjem se na prste v sandalijama od najmekše
košutine kože, oušarane v modro, da ti nečujnim hodom
dodam najslađe parče tek vo zrnu zrenja utrenije.
Da popijem tvoju tišinu.
Zatičem samo gužvu polomljenih mesečevih cvetova
i trne mi pogled.
Od poslate mi kiše katarza …
vekovi mojih noščedenstva v bdeniju
sastali su se opet, opet da se vidimo, opet ljubavlju
da se sjedinimo vo tom samom Miropomazaniku.
S tobom, koji se hraniš iz artofora.
Spleo si utrenije va beskrajne vekove da odjezdiš
na srebrnokrilom kragujcu ocrtanom prema nebu
ou šari aspalad džbuna uz veliku shimnu na aureoli duge.
Od tada se spotičem o podiru s vervicom u levoj ruci.
Kao gola figurina koja žmuri od stida.
Pritajena uz svoju senku na siginom obziđu
ona najbolje poznaje moj strah.
Molbena v rođaj utrenija Matera dolores
pod tvojim pokrivačem samonikla s mesečevim cvetom.
Na pet stope hoda va davno tečućem miropomazanju
ne želeći jastuk na uzglavlju, uhodim utravljene staze
ou leštijanskoj pustoši.
Na vidiku vitez sa senkom lelujave rize
sa mnom u gluvoj nošči tmine tamne
Manje od suprostavljanja otvori
taj bljusitelj teške petrosne dveri:
Celivala sam molitveni dom za laku nošč.
O PESNIKINJI
Slavica Blagojević rođena je 13. oktobra 1958. godine. Živi u selu Lešja u Maloj Svetoj Gori Leštijanskoj, a u baštinii Petruškoj. Srbija.
Članica je Udruženja književnika Srbije i predsednica Književne zajednice – Naseobina umetnika „Leštijanska pustinja“, Lešje. Direktorka je manifestacije „Petrus nastamba umetnika“ u Lešju od 2004. godine. Direktor je izdavačke kuće „Anisija“, Lešje. Član Udruženja haiđina Srbije i Crne Gore, Beograd i član udruženja pisaca „ Dr Mirko Banjević “, Paraćin. Član Udruženja za odbranu ćirilice „Dobrica Erić“, Beograd.
Slavica Blagojević je takođe članica Udruženja novinara Srbije i ogranka Udruženja novinara Pomoravlje, Jagodina. Glavna i odgovorna urednica međunarodnog E-časopisa za jezik, književnost i kulturu „Petruška nastamba“ Lešje. Stalni je saradnik časopisa: „Identitet“ – Smederevo, „Nevskaja formula“ – Sankt Peterburg i honorarni dopisnik nedeljne novine „Novi put“ – Jagodina.
Slavica Blagojević je glavni i odgovorni urednik međunarodnog časopisa za jezik, književnost i kulturu „Petruška nastamba“, Lešje.
Slavica Blagojević je slikarka na kineskoj svili – Haiga, od 1991. godine. Nagrađivana je za poeziju i slikarstvo.
Poezijom i prozom se bavi od osnovne škole, a radovi su joj u prvom razredu osnovne škole, objavljeni u novinama „Novi Popovac“, Popovac i dečjem listu „Kekec“ i „Zabavnik“ – Beograd. Pesme su joj objavljene u pedesetak antologija pesama i prevedene na ruski, makedonski i engleski jezik. Do sada je objavila sedam pesničkih zbirki, od kojih tri sadrže haiku poeziju. Piše književne kritike i ilustruje knjige. Slavica piše pesme, prozu, haiku poeziju, haibun, monografije i kratke priče i uređuje knjige.
Slavica Blagojević je odslužila dobrovoljni vojni rok sa činom vodnik. Vitez dama Templarskog reda Srbije – OSMTH Beograd. Završila je kurs za manekene u Beogradu 1976. godine.
Srpski pisci dodelili su joj pseudonim Anasija Crepović pesmom „ I stub i grana“ – Adam Puslojić ju je zvanično proglasio Anisijom, inokinjom, kćerkom vojvode Crepa Vuskoslavića oblasnog gospodara Petrusa. Na njen umetnički opus rada je petruška oblast i srednji vek sa korišćenjem crkvenoslovenskog jezika u književnosti. Moto Slavice Blagojević glasi: „Moj jezik je crkvenoslovenski. Srce je moje živi izvor vatre u njemu kuca vodni sat!“
Pesnikinjin životopis sročio i nama predočio Prof. dr Dimitrije Kalezić, protojerej-stavrofor
Izvor: autorka