Славица Благојевић – Црквенословенска поезија

ПЕТРУШКА ВИДАРИЦА

Петросна је стазица до стравопиргија

Црепово бљудо зеља било је стављено пред њега,
гарнирано тврдо куваним јајима гролице и сериварана
златом опточене свакојаке шаре драгих камика украшених ивица
печурке и млада јагњетина истрчаваше из њих.
Погледом какав припада лукавошћу обласног господара
Кратким зимским даном који је примицао кратко он рече:
– нешто си припремила Тавита?
Протресе лист сремуша као лабава струна шкољке
Пресијавајући се од белог маслиновог уља између левог и десног брка.
Како је укусно! Превазишла си саму себе и посебну за другим..
(ах, то је било моје последње замајавање за огњиштем, уосталом
ја сам кћерка обласног господара и имам паметнија посла!)
Блешти сав простор од пуцајућих струна
простор се смркава жудан за чистином напољу,
слистио је читаву салату и и остатак поточарке са слачицом
умока који би да угризу, по ушима што ослушкују – али
тамо унутра нико их не чује.
Серби су се одувек варили у сопственим ћуповима
завера и сплетки. Гадно се нешто закувало, сама од себе зачерни се
унаоколо обедница јер гасну реч силом прикљештена

Фанфаре проговорише. За олују, за затишје, за победу за пораз! …
Разне кости дивљачи разбацане по мозаичном поду, оволико преједање?!
Кад и сухоједније је ситост.
И черено вино избија из ледене земље док отроци
Намирују браа, буљине куковије плаше крезаву децу.
Живео Петрус!
Живео Господ!
Глас сличан музици коју нико не може да чује,
а да га не осети длбоко ва прсима, шупљина коју ствара велика сила!
Страх те силе, била сам ја.
Стисла сам чврсто непроменљив укус маснице, под зубима.
Скривеним својим стопалом под багреницом од белог хермелина,
Стигла сам дан који је дошао да сваки камик камика свије ва вез;
за буђење је прерано, али исувише касно још једном да усним,
само дах свој ослушкујем, мада је пој перина заглушујућ утренијем.
Али то је било последње моје замлаћивање у спраљању јела,
една кћерка војводе Црепа Вукославића, треба да се бави
озбиљнијим стварима!
Тај Петрос пренасељени, успомена с Палена са Халкидика, Петрос утемељен град Акропољ – ослушкујем настамбу Богова…
Та која је рођена из Зевсове главе, бабое главе поред других чудеса
попут невремена пренесе и то.
Прњавор размена божанства, врачеви тајанствени,
ситне занатлије, и путујући трговци торбари, скупоцени предмети стигли до нас далеко довде и зачини, свакојаки милет и отроцчкиња лица румена
Станиште донешено унапред уписано на канори.
Петрусна стазица сумрачна трачца уског видинског друма, успавали су
шумарак с улијама. Пошаст пчелица зауставио врач.
Мој деда жупан Влкослав, дарива горје под планином Бабом
са манастиром и поседима Хиландару и последњи чокот са парадоке
Венедикта и Анисију, и мрак бречи о зид светлости
град је већ гмизао низбрдицом.
(Симеон слао је из Хиландара иноке ва манастир да опслужују његову заужбину.. Као својеврсну помоћ мој деда дарива молитвеницу ктиторску … дарива чокот са парадоке)
Раскриљују се двери; крст пука нада, али шта би та нада хтела – вечно жиће
некакво духовно опстајање, безумно преуважавање људске врсте
трунчица прашине у бескрају, чему тај грч наде кад живи смо као трава
Свакодневне, сваконошне молитве: „Господе дај да мирно примим све што доносе данашњи дан, и да се потпуно предамо твојој вољи“.
Пантелеон – лав у свему. Духовни бабо Ермолаја, творац видљив
с гномом увек обасјаним светлошћу врачеве чари.
Тамо где се Растко Немањић нибашио.
Ја тамо заправо, чезнем за перином што једнако лети. Ластан чини радост.
Петрос је моја старост, чудно је како сам то место видела
много јасније кад сам га напустила. Познавала сам сваки тајни ходник тамнице утврђења, ношчима тамо скупљала звезда сај с лековитих травки.
Сав саздан од петроса Петрос, сунчеви зраци изничу из њега
стварају блиставе дугине ауреоле на његовим глатким здасима ва скакојаком
откуцају тајна шара посебне светлости,
красно је входити … то је час док с колокољне најдубљу мисао петроса док дише и мирише на жив креч. Креч с иконама које ходају ктироском молитвеницом с именом оних нибашених.
Вукославићи ва новом свелу да оживе и одлете.
Ови се уздижу куле ненарушено до висине од из даљине личе
На неки прст уперен према небу.
Којих ли је све шара у сумрак?
Пригрлила сам Иоана лештијанско – стјеничкога Паннагерик.
Данас сам се први пут заљубила.
Ноћу некога волим ког никад по дану нећу наћи.
С пожаром у очима олујом у коси, ризе тамне посуте кљатвом
Студенци узапћени ва свом непокретном плесу у том бујању низ брежуљак
Чаробњаку су налик.
Не смешим се вазда у срцу које нико други не види.
Ја сам камик одрон са петроса виског
С бкетом дивљег цвећа на кивоту дојахали коњских топота, она ледена пустиња што гаца Мртвајом тражећи чамац.
Видим окренута ка води, што никад своје валове не смирује
Где само видех, многе ношчи покривена сеном од морских огњева
Док је потонуло весло дисало негде на дну у муљу.
Све даље… босонога, одласим амо где плима никад не престаје.
То је онај кога влим у бденијима мојим, а никад га по дану наћи нећу.
Витез. Однео га у торби од козје длаке чаробни врач у ношћи најгушћој
Коленопоклоненија пред новим здањем, настањене кошаве:
„Отвори нам двери милосрђа благослвена Умиљенијо да не пропаднемо ми
Који се у тебе надамо“! …
Тутње улице петросне што небо витлају
Виде ли ти чаробњаче, Венедикта и Анисију за животом жудним?
Да. Чух колокље на Атосу како звонко до Бабе јече!

ПРСА МИ РАЊЕНА

Над пустињом уноштило се.
Малаксале сенке посустају ва опервеженој ивици неба
топот сазвежђа, по воштаницама високо изнад дрвећа
свилом не миловане у безветерјем дирнуте.
„Не причај никоме да у мени клетва лежи дубоко!“
Дуж тог зеленог планинског пута, сви постају туђинци негде у свету – сцена што чежњу осваја својом зрелошћу. Над поприштем тишина прераста ва бешумном узлетју. Ни једна речна шкољка не могаше да поднесе боса ми стопала и огањ тражи голу гранчицу.
Само узмогнеш ли да спалиш клетву, ја ћу ти дозволити!
У јелена преображен ловац, утече кроз шуму, пујдан гоњен својим сопственим чопором паса.
Безнадна стварам нестворено.
На комадићу дрвета оштрицом копља изрезујем јој вид.
Додај ми још један комад дрвета да га свежем и
немој ми пунити златни пехар вином, још нисам испила оно черно, од бабових гроздова, а већ сам упиванија понешена сном кроз омарну ношч. Пехари ко срца у неком мраку.
Мирисни тајман је изгорео и ђаво с њим, пренух се из молитве; устајао ваздух гуши ме. Клепеталом о дрво, а затим звон, звон…
промиче кроз густо петросно пустиње.
Познати мирис скрба длбоко унутра лежи ва моћно срце
ударац након свега што постојаше.
Након свега враћена кладенцу, за чим стреме и промичу
погледи у самониклом густишу шуме. На поклон цвеће из шуме коју ниједан људски створ не угледа, не сме нико да је гледа, осим дивљих звери. Међ Боговима она је бездомок.
Дозволила је да јој види лице; вино петрошко што сама испија, пехари ко срца уноћена. У коси још увек украси од драгог петроса, размрсио ветар косу и венчац десет рубина, шест сафина, двестатридесет зрна бисера капало је са свом солзом њеном са сваком капком черног вина из дана у дан она се купа у том истом кладенцу, подно своје планине. Сенка танушна. Ва седефној кожи зарезана неумирућа скрб, нема ни ветра да сплакне глуву ношч, око кладенца казаљке водног сата,
иконе ћутљиве на сигином здању и обагрео пламен лампаде.
Њену нову одећу сад више нико није препознавао. Огољена шума.
Мледоликом кожом пресвучен петросја петрос. Нага сам види се.
Иди причај како си ме видео без одеће – ту сенку која је уједно и риза, танушна сенка. У зеленој поноћи
остатак стрела сместио се посред прса Ксоане.
Очврсли вид зауставио бој и блажени поглед ва сланости лештијанској, утопљен ва свом студеном појилу.
Трагови сете беспутног витеза, прерушеног у ловца на младу кошуту, плоте се изван крајишта. Он се вратио
и коњаници ва галопу јуре над огустилом травом
ва несазнајне даљине даха петрушког овог поља, односе
фрктање златнориђег ђогата с витезом потрошених стрела.
Како сам скрб сама поднела?

KAП ТИШИНЕ

Троше се твоји трагови ва мојим заплетеним мислима.
Кључеви градца Петруса су високо, спотичући се о
изгужвану одору ношчи, захватам ново утреније
оу љубичастом кондиру, с златним поклопцем и
жутим хризолитом на свиленој вервици.
Пропињем се на прсте в сандалијама од најмекше
кошутине коже, оушаране в модро, да ти нечујним ходом
додам најслађе парче тек во зрну зрења утреније.
Да попијем твоју тишину.
Затичем само гужву поломљених месечевих цветова
и трне ми поглед.
Од послате ми кише катарза …
векови мојих ношчеденства в бденију
састали су се опет, опет да се видимо, опет љубављу
да се сјединимо во том самом Миропомазанику.
С тобом, који се храниш из артофора.
Сплео си утреније ва бескрајне векове да одјездиш
на сребрнокрилом крагујцу оцртаном према небу
оу шари аспалад џбуна уз велику схимну на ауреоли дуге.
Од тада се спотичем о подиру с вервицом у левој руци.
Као гола фигурина која жмури од стида.
Притајена уз своју сенку на сигином обзиђу
она најбоље познаје мој страх.
Молбена в рођај утренија Matera dolores
под твојим покривачем самоникла с месечевим цветом.
На пет стопе хода ва давно течућем миропомазању
не желећи јастук на узглављу, уходим утрављене стазе
оу лештијанској пустоши.
На видику витез са сенком лелујаве ризе
са мном у глувој ношчи тмине тамне
Мање од супростављања отвори
тај бљуситељ тешке петросне двери:
Целивала сам молитвени дом за лаку ношч.

О ПЕСНИКИЊИ

Славица Благојевић рођена је 13. октобра 1958. године. Живи у селу Лешја у Малој Светој Гори Лештијанској, а у баштинии Петрушкој. Србија.
Чланица је Удружења књижевника Србије и председница Књижевне заједнице – Насеобина уметника „Лештијанска пустиња“, Лешје. Директорка је манифестације „Петрус настамба уметника“ у Лешју од 2004. године. Директор је издавачке куће „Анисија“, Лешје. Члан Удружења хаиђина Србије и Црне Горе, Београд и члан удружења писаца „ Др Мирко Бањевић “, Параћин. Члан Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, Београд.
Славица Благојевић је такође чланица Удружења новинара Србије и огранка Удружења новинара Поморавље, Јагодина. Главна и одговорна уредница међународног Е-часописа за језик, књижевност и културу „Петрушка настамба“ Лешје. Стални је сарадник часописа: „Идентитет“ – Смедерево, „Невскаја формула“ – Санкт Петербург и хонорарни дописник недељне новине „Нови пут“ – Јагодина. Славица Благојевић је главни и одговорни уредник међународног часописа за језик, књижевност и културу „Петрушка настамба“, Лешје.
Славица Благојевић је сликарка на кинеској свили – Хаига, од 1991. године. Награђивана је за поезију и сликарство.
Поезијом и прозом се бави од основне школе, а радови су јој у првом разреду основне школе, објављени у новинама „Нови Поповац“, Поповац и дечјем листу „Кекец“ и „Забавник“ – Београд. Песме су јој објављене у педесетак антологија песама и преведене на руски, македонски и енглески језик. До сада је објавила седам песничких збирки, од којих три садрже хаику поезију. Пише књижевне критике и илуструје књиге. Славица пише песме, прозу, хаику поезију, хаибун, монографије и кратке приче и уређује књиге.
Славица Благојевић је одслужила добровољни војни рок са чином водник. Витез дама Темпларског реда Србије – ОСМТХ Београд. Завршила је курс за манекене у Београду 1976. године.
Српски писци доделили су јој псеудоним Анасија Цреповић песмом „ И стуб и грана“ – Адам Пуслојић ју је званично прогласио Анисијом, инокињом, кћерком војводе Црепа Вускославића обласног господара Петруса. На њен уметнички опус рада је петрушка област и средњи век са коришћењем црквенословенског језика у књижевности. Мото Славице Благојевић гласи: „Мој језик је црквенословенски. Срце је моје живи извор ватре у њему куца водни сат!“

Песникињин животопис срочио и нама предочио Проф.др Димитрије Калезић, протојереј-ставрофор

Извор: ауторка