Siniša Mozetić – Devet pesama

JUTRO

Uzalud pokušavam
da je
dozovem u
jutro čarobno meko

ona je samo
u mislima mojim
slovima
nenapisanim

zvezdanim
snovima
toplim kišama
maglama daleko.

REČI

Slutio sam
od neveštih reči
tišina čarobna
bila je bolja

sećam se da
ćutala si
i gledala
nasmejana
u svoje beskraje

u neko daleko
gde
pijano nebo
ljubila su polja.

SUNCOKRETI

Samo su visoko
uzleteli orao
sunce koje lagano nestaje

korak u beskrajnoj tišini
i pesma nova

ispleteni venac
što krasi joj sećanja
još nedirnuta ista

jedan most
što nad rekom blista

stara tvrđava
suncokreti žuti
spori minuti

i prelepa devojka
u igri odlutalih snova.

TALASI

Sa osmehom
zajedno
čuvali smo
nečiju
čarobnu tajnu

crtali oblake
nebo
snove pesmu
i beskrajnu
zvezdu sjajnu

na tren
i iskreno
začarano bili
smo jedno
kao alasi i talasi.

UVEK IMA NEKOG

Ne bih ništa pisao
baš ni slova
da ne verujem u
zvezde nepokor i jutra
nova

i da neko uvek ima
nekog pa ga voli
lagano meko

ko mu je svemir
pesma i jedini smisao
ne ne bih ništa baš
ništa pisao.

VRBACI

Dok istim stazama
koračamo,
zagledani u savske vrbake

znamo
da jednom će
i ova nova

postati

ta
dobra,
stara vremena

i dalje
će biti istih
pijanih mornara

umornih rudara,
boema,
klošara i sanjara

učitelji će iste,
nemarne
grditi đake

mudri Platon
slavnom Sokratu
i dalje drag biti

i neko naš će,
tog nekog,
dalekog, dalekog sutra

prelepu
devojku svojih
snova

jedinu,
i baš nju,
i samo nju,

zagrljenu, poljubiti.

ORION

Još jedan
pogled
na telefon

a mogli smo,
zagledani u Orion,
sedeti kraj vatre

sa šoljicom
mirišljavog čaja
u ruci.

Uzalud su me
ubeđivali
da je u nekom ratu
neko pobedio

i večeras
ću pročitati
samo posvetu

knjige
koju si mi
davno poklonila.

GALERIJA OGLEDALA

Dugo
očekivana premijera,
gužva
i ko ima kartu više

izvinite,
koji je ovo red,
ne vidim baš dobro
šta piše.

Još jedan pogled
po sali,
bože, pa to je ona

svetla se polako gase,
molimo vas,
isključite zvuk vaših
telefona.

Pauza, u foajeu
ona me je prepoznala,
pričali smo o
Parizu, Đokondi
i versajskoj Galeriji ogledala.

Dok strpljiva
publika
pažljivo nastavak prati

potpuno odsutan,
sećam se
mora, pogleda u daljine

velikog, belog jedrenjaka,
koji je tog jutra
iznenada otplovio

muzike za ples, ribarskih
svića,
svečane tišine,

osmeha,
upitanog pogleda
i ta njene
tajanstvene, crvene haljine.

LASTAVICA

Ne, nisam,
nisam
ti nikada rekao

pomislim često,
i bolje

jer ne dade potok,
što mnome je upravo
tekao

tamnoplava lastavica,
koju sam

uzalud čekao

ni to, suncem probuđeno,
ljubičasto
polje.