Sergej Protasov – Krila za usamljenika

Džoel Silverman bio je pomalo umoran. Uostalom, celu nedelju je proveo za volanom. Prvo od Hjustona do Atlante sa tovarom smrznute teletine, zatim iz Atlante u Vašington sa punim frižiderom fileta krokodila, od Vašingtona do Filadelfije sa kontejnerom cigareta, od Filadelfije do Baltimora prazno, odatle sa sto pedeset kutija svežih rakova do Atlantik Sitija, pa do Njujorka – iz luke je pokupio šest tona tune i odmah požurio pravo na granicu sa Kanadom do skladišta supermarketa Kostko. Na putovanje nije poveo svog partnera – iako je to protivno pravilima. Novac mu bio veoma potreban, a već se i navikao da se vozi danima kamionom. Njegova majka, njemu četrdesetogodišnjaku verzilijanu, još uvek se kaje, rekavši da je on „osramotio porodicu“.




„U familiji smo svi muzičari, a ti si otišao u kamiondžije.“

Kako joj objasniti da njen nenormalni sin peva samo dok je na putu? Jevrej kamiondžija – zvuči kao šala. Kada je bio  u garaži da menja ulje, momci su se šalili:

„Koje ćeš – šel ili riblje?“ „Hej Silvermane! Hajde, jebi nas na violini!“ Eto budala… Ipak, dosadno je bez partnera – nemaš s kim da razgovaraš. Na radiju je samo jedna reklama, a ni muzika nije ista kao ranije.

Da bi ubio dosadu primao je stopere na drumu. Lakše je sa još dve žive duše u kamionskoj kabini. Debela crna žena priča bez predaha, ali je veoma duhovita. A momak – plav i još mlad – tek mu je oko četrnaest godina, stidljiv je i samo ćuti. Gleda kroz prozor ili u priveske koji vise na retrovizoru: mogendovid, krst, polumesec i pacifik. Možda postoji samo jedan Bog, ili ih ima više; dodatna podrška na putu neće da škodi. A ako Ga i nema, ove sitnice zvone u pokretu i sprečavaju ga da zaspi za volanom. I to je dobro. Davidova zvezda je poklon od majke, krst za svaki slučaj, a polumesec je od Ahmeta, njegovog partnera. Pacifik je sećanje na to kako su on i Lorna zajedno bili na koncertu Boba Dilana pre jedanaest godina. Bili su tada srećni.

Onda je krenulo po zlu. On je želeo decu, a Lorna je tragala za smislom života. Radila je svašta: varala ga, pušila, mirisala, palila sveću na oba kraja, a onda, kad se Džoel s tugom prijavio kao vojni vozač u Iraku, počela je da se drogira i umrla za godinu dana. Tako iskreno nikada nije voleo nijednu drugu ženu…

Ime crne devojke je Talula Sent Džon. Govori da je njen predak kauboj (rekla je: on je pastir – smeje se crnim južnjacima. Govori jezikom kao pre sto godina, pa čak i peva kao u crkvi!), I da, On ima ovce (rekla je – jaganjce) svuda širom sveta kao žohare, samo što Ga dugo nije videla, i da ju je umorio ovaj dečak do smrti, ali je obećala da će ga odvesti kod strica, koji mu je bio staratelj, na Nijagarinim vodopadima, a sada se vuče sa njim. Roditelje nema. Poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Majka i očuh. Dečak nikad nije upoznao svog pravog oca.

Da li postoji otac ili, izgleda ga možda i nema? Talula je pitala da li Džoel veruje u pakao? Kakav dovraga pakao, stara gospođo?! Toliko je tuge svuda u svetu da je dovoljno za deset pakala. Što se njega tiče – Džoela Silvermana – pa čak i ako Bog postoji, onda on je ili zaboravio za nas, ili nema dovoljno vremena za sve. Kad na putu naiđeš na spaljena, polomljena kola, a u njima bebin leš, pomisliš – nema Ga. Boga. A kada vidiš lepotu, poput pustinje Mojave, kad cvetaju kaktusi ili duž okeana – izgleda da postoji. Inače, odakle takva lepota? Tada je dečak konačno otvorio usta. Kaže da postoji Bog, ali greši kao i čovek. Rečeno je – „po njegovom liku“. Dakle, sve što je svojstveno čoveku takođe je svojstveno Bogu. Sve – ljutnja, sažaljenje, i ljubav i tuga, kada si usamljen. Tada krenuše suze ovomu momku. On kaže – nema pakla. Sve bede i tuge, kaže, potiču od straha. Ko pominje pakao, on nije od Boga. Zlo, sve je tu, u svetu. Otkud ovaj plavi dečak sve to zna? Uzeo je pacifika, otkinuo ga sa ogledala, i rekao:

„To je to, od Boga.“

Džoel se ismevao:

„Pa, da – samo su se sveci okupili u Vudstoku na rok festivalu! Trave su popušili tonu i po!“

Momak veoma pažljivo gleda Džoela i kaže:

„Znate li šta je u krugu? Ovo je čovek s krilima. Tako, kažu, Bog vidi svakog čoveka. A krila su različita. Postoje krila za dvoje, a postoje i krila za usamljenika.“

Onda odjednom, bez razloga viknu:

„Tvoja devojka je živa. Izlečila se i živa je. I još uvek te voli.“

Džoel je naglo zakočio. Odjednom mu je pripala muka, uhvatilo ga je neko zlo i hteo je da iščupa dušu momku. A onda ga je pogledao u oči i shvatio, ne zna kako, ali je shvatio da mališan ne laže. Zaustavili su se uz ivicu druma. Njive svuda okolo. Žito je žuto, nebo je plavo. Džoel je izašao iz kabine i izvadio cigaretu drhtavima rukama. Crna žena mu je prišla, zagrlila ga. Zamolila za jednu cigaretu. Stajali su, tiho pušili, gledali u daljinu. Dečak mu reče:

„Daj mi papir i olovku, ili šta god imaš.“




Džoel je iz džepa izvadio olovku – onu s lobanjom i prekrštene dve koske, koju su mu poklonila komšijska deca na Heluin. Dečak ju je video, nasmejao se, zatresao glavom, ali je na poleđini kutije Vinstona napisao broj telefona i rekao mu:

„Nazovi odmah, ona te čeka.“

Zašto ga je Džoel poslušao? Da li mu se um pomračio? Bio joj je na sahrani. Nosio sanduk zajedno s njenim ocem budalom i bratom alkoholičarem. Ali ipak izvadi mobilni i poče pritiskati dugmad. Samo je dvaput zazvonilo, mada mu se činilo – traje sto godina. A onda – ženski glas – jedini na celom svetu.

„Halo?“

Džoelove usne su se činile okamenjene.

„Lorna?“ – šaputao je tako da je jedva sam sebe čuo. „Lorna?“

I odjednom – ona zaplače. Plačući i smejući se reče mu:

„Džoele! Gde si ti? Jedan momak mi je rekao da me još uvek voliš… Džoele, Džoele, gde si bio sve ovo vreme? Mislila sam da ti si poginuo u Iraku. Šta? Gde sam ja? A ja sam sa majkom u Oklahomi… Uvek sam te čekala i još ću čekati koliko je potrebno…

Strašno je kad četrdesetogodišnjak plače. Momci iz garaže zadirkivali bi ga do smrti. Suze su mu lile. Kamiondžija sa mobilnim telefonom u desnoj ruci i zgužvanom paklicom Vinstona u levoj. Cam u žutim poljima i ispod plavog neba. Crna žena sa detetom je nestala. Gospode, hvala ti za sve, jer Ti si – put. U poljima, u pustinji, kroz noć, kroz sreću i očaj.

A put je uvek – bilo gde da vodi.