Сергеј Протасов – Крила за усамљеника

Џоел Силверман био је помало уморан. Уосталом, целу недељу је провео за воланом. Прво од Хјустона до Атланте са товаром смрзнуте телетине, затим из Атланте у Вашингтон са пуним фрижидером филета крокодила, од Вашингтона до Филаделфије са контејнером цигарета, од Филаделфије до Балтимора празно, одатле са сто педесет кутија свежих ракова до Атлантик Ситија, па до Њујорка – из луке је покупио шест тона туне и одмах пожурио право на границу са Канадом до складишта супермаркета Костко. На путовање није повео свог партнера – иако је то противно правилима. Новац му био веома потребан, а већ се и навикао да се вози данима камионом. Његова мајка, њему четрдесетогодишњаку верзилијану, још увек се каје, рекавши да је он „осрамотио породицу“.




„У фамилији смо сви музичари, а ти си отишао у камионџије.“

Како јој објаснити да њен ненормални син пева само док је на путу? Јевреј камионџија – звучи као шала. Када је био  у гаражи да мења уље, момци су се шалили:

„Које ћеш – шел или рибље?“ „Хеј Силвермане! Хајде, јеби нас на виолини!“ Ето будала… Ипак, досадно је без партнера – немаш с ким да разговараш. На радију је само једна реклама, а ни музика није иста као раније.

Да би убио досаду примао је стопере на друму. Лакше је са још две живе душе у камионској кабини. Дебела црна жена прича без предаха, али је веома духовита. А момак – плав и још млад – тек му је око четрнаест година, стидљив је и само ћути. Гледа кроз прозор или у привеске који висе на ретровизору: могендовид, крст, полумесец и пацифик. Можда постоји само један Бог, или их има више; додатна подршка на путу неће да шкоди. А ако Га и нема, ове ситнице звоне у покрету и спречавају га да заспи за воланом. И то је добро. Давидова звезда је поклон од мајке, крст за сваки случај, а полумесец је од Ахмета, његовог партнера. Пацифик је сећање на то како су он и Лорна заједно били на концерту Боба Дилана пре једанаест година. Били су тада срећни.

Онда је кренуло по злу. Он је желео децу, а Лорна је трагала за смислом живота. Радила је свашта: варала га, пушила, мирисала, палила свећу на оба краја, а онда, кад се Џоел с тугом пријавио као војни возач у Ираку, почела је да се дрогира и умрла за годину дана. Тако искрено никада није волео ниједну другу жену…

Име црне девојке је Талула Сент Џон. Говори да је њен предак каубој (рекла је: он је пастир – смеје се црним јужњацима. Говори језиком као пре сто година, па чак и пева као у цркви!), И да, Он има овце (рекла је – јагањце) свуда широм света као жохаре, само што Га дуго није видела, и да ју је уморио овај дечак до смрти, али је обећала да ће га одвести код стрица, који му је био старатељ, на Нијагариним водопадима, а сада се вуче са њим. Родитеље нема. Погинули су у саобраћајној несрећи. Мајка и очух. Дечак никад није упознао свог правог оца.

Да ли постоји отац или, изгледа га можда и нема? Талула је питала да ли Џоел верује у пакао? Какав доврага пакао, стара госпођо?! Толико је туге свуда у свету да је довољно за десет пакала. Што се њега тиче – Џоела Силвермана – па чак и ако Бог постоји, онда он је или заборавио за нас, или нема довољно времена за све. Кад на путу наиђеш на спаљена, поломљена кола, а у њима бебин леш, помислиш – нема Га. Бога. А када видиш лепоту, попут пустиње Мојаве, кад цветају кактуси или дуж океана – изгледа да постоји. Иначе, одакле таква лепота? Тада је дечак коначно отворио уста. Каже да постоји Бог, али греши као и човек. Речено је – „по његовом лику“. Дакле, све што је својствено човеку такође је својствено Богу. Све – љутња, сажаљење, и љубав и туга, када си усамљен. Тада кренуше сузе овому момку. Он каже – нема пакла. Све беде и туге, каже, потичу од страха. Ко помиње пакао, он није од Бога. Зло, све је ту, у свету. Откуд овај плави дечак све то зна? Узео је пацифика, откинуо га са огледала, и рекао:

„То је то, од Бога.“

Џоел се исмевао:

„Па, да – само су се свеци окупили у Вудстоку на рок фестивалу! Траве су попушили тону и по!“

Момак веома пажљиво гледа Џоела и каже:

„Знате ли шта је у кругу? Ово је човек с крилима. Тако, кажу, Бог види сваког човека. А крила су различита. Постоје крила за двоје, а постоје и крила за усамљеника.“

Онда одједном, без разлога викну:

„Твоја девојка је жива. Излечила се и жива је. И још увек те воли.“

Џоел је нагло закочио. Одједном му је припала мука, ухватило га је неко зло и хтео је да ишчупа душу момку. А онда га је погледао у очи и схватио, не зна како, али је схватио да малишан не лаже. Зауставили су се уз ивицу друма. Њиве свуда около. Жито је жуто, небо је плаво. Џоел је изашао из кабине и извадио цигарету дрхтавима рукама. Црна жена му је пришла, загрлила га. Замолила за једну цигарету. Стајали су, тихо пушили, гледали у даљину. Дечак му рече:

„Дај ми папир и оловку, или шта год имаш.“




Џоел је из џепа извадио оловку – ону с лобањом и прекрштене две коске, коју су му поклонила комшијска деца на Хелуин. Дечак ју је видео, насмејао се, затресао главом, али је на полеђини кутије Винстона написао број телефона и рекао му:

„Назови одмах, она те чека.“

Зашто га је Џоел послушао? Да ли му се ум помрачио? Био јој је на сахрани. Носио сандук заједно с њеним оцем будалом и братом алкохоличарем. Али ипак извади мобилни и поче притискати дугмад. Само је двапут зазвонило, мада му се чинило – траје сто година. А онда – женски глас – једини на целом свету.

„Хало?“

Џоелове усне су се чиниле окамењене.

„Лорна?“ – шапутао је тако да је једва сам себе чуо. „Лорна?“

И одједном – она заплаче. Плачући и смејући се рече му:

„Џоеле! Где си ти? Један момак ми је рекао да ме још увек волиш… Џоеле, Џоеле, где си био све ово време? Мислила сам да ти си погинуо у Ираку. Шта? Где сам ја? А ја сам са мајком у Оклахоми… Увек сам те чекала и још ћу чекати колико је потребно…

Страшно је кад четрдесетогодишњак плаче. Момци из гараже задиркивали би га до смрти. Сузе су му лиле. Камионџија са мобилним телефоном у десној руци и згужваном паклицом Винстона у левој. Цам у жутим пољима и испод плавог неба. Црна жена са дететом је нестала. Господе, хвала ти за све, јер Ти си – пут. У пољима, у пустињи, кроз ноћ, кроз срећу и очај.

А пут је увек – било где да води.