(Iz rukopisa Povratak u katakombe)
PALERMO
Već sam zaboravio
promuklo dovikivanje piljara
i dečake koji istovaruju voće
na pijaci Ballarò.
Šetnju po krovu katedrale
Svetog Vaznesenja Device Marije
zaboraviću danas.
Možda me u tom naumu
zatekne noć
ali do ponoći ću sigurno uspeti.
I sve ostalo zaboraviću.
Sve osim upornog fotografisanja
pred jednom kućom na Trgu Pretorija.
To ću zaboraviti sutra.
Iskreno možda to neću moći da zaboravim
ni sutra ni prekosutra.
Ali to me ne omalodušuje.
Naprotiv.
To je dobro.
Imaću nešto istinski lepo
što ću zauvek moći da zaboravljam.
STARA PRIČA O NOVOJ LJUBAVI
Kako si nezaštićen
u novoj ljubavi.
Kako si nezaštićen…
Misliš spasonosna je
ta struja koja te nosi
izbaviteljski je
i samo tvome kompasu naklonjen
vetar u jedrima.
A zaboravljaš
da te svaki put vodi kraju
i oluji
posle koje ćete i ti
i tvoj brod
biti samo olupine.
Grlićeš ponovo rascepljenu dasku
sa imenom lađe
i plutati pučinom
u mraku
bespomoćan
pitajući se
kojoj ćeš čudnoj ribi biti hrana
ne dočekavši svanuće.
TVOJE IME
Danima se dosećam
kako i gde
da te sakrijem
ali to više neću da činim.
Umem da krijem ovu ljubav
ali ne mogu da se pomirim
da nas stvarnost zaklanja izgovorima
koji mogu biti bilo čiji.
Sebično te želim samo za sebe
pred svima.
Zato planiram da bez prestanka
izgovaram tvoje ime
(verujem da ćeš tako postati sasvim stvarna)
i ne planiram da ikada zaćutim –
to bi nas uništilo
jer bi tada svi videli kako nestaješ
u tišini
a obećao sam ti
da će ova ljubav ostati tajna.
ADAGIO
Žurim u san.
Tu ću te naći.
Mahaću ti iz daljine
u daljinu
u kojoj sam te ostavio
nadnetu nad knjigom
koju ti pišem.
Ne čekaj da stignem do tebe –
dovoljno je da odmahneš
a ja ću sporim korakom
prema tebi
kroz dine sna
strpljivo kao karavan
koji ni sunce ne može da požuri i ubrza.
Tako i ja –
moram polako
jer ovo nepregledno prostranstvo
koje nas deli
ja mogu preći jedino laganim hodom.
MONDELLO COCCO BELLO…
Ispunjena istom onakvom nadom
kakvom Odisej podizaše jedra svoje lađe
gledaš plavetnilo neba
stopljeno sa morem.
Pružaš mi dlan
i zrno po zrno
kao rasuta slovca
jedem nar sa tvoje linije života.
Drugom rukom
polako sipaš po meni
svelucavi pesak.
Prodavci marama i kokosa
odazivaju se u daljini
svojim glasovima od juče
(i od pre hiljadu godina)
a ja te bespomoćno gledam
i pravim se da je ovo
sasvim obično jutro na plaži
i da nema razloga
da takvo ne bude i svako sledeće
sve dok me celog ne zatrpaš
prahom Pelegrina i Kapo Gala.
PRAZNINA
I u Hiperboreji
i na Astal planini
svaki sam svoj dan
brojao koracima
istih stopa.
Kad god bih zastao
da smirim dah
i kucanje srca učinim nečujnim
nedostajanje je šaputalo tvoje ime.
Uzalud menjam pravac kretanja
i izgovore.
Ova praznina nema kraja.
Trajnost je njena jedina izvesnost
I nema joj kraja
jer od samog početka
ona je kraj sâm.
NEMOGUĆA LJUBAV
Nemoguća ljubav
strpljivo i trajno čeka
da naša tela raspe po postelji.
Čitanjem i pevušenjem
bezbrižno ispunjava sobe
prazne bez nas.
Mudro ćuti o svojoj uzaludnosti.
Zaboravlja na vetar
koji mlati po roletnama.
Nanosi suvo lišće u kapiju
i slepo veruje
da će jednom svanuti
dan drukčiji od ovog.
Čeka ono jutro iz snova
u kome će otvorenih očiju
najzad moći da vidi
sve što se strpljivo sabiralo
ne bi li nas sačekalo
od prvog trenutka spremne
za sve najbolje.
NEVIDLJIVA PESMA
Pisao sam o tajnoj ljubavi nevidljvom tintom
odavno zaboravljenom i skorelom
na staklenom vratu mastionice – uzalud.
Na plamenu žudnje
svako je slovo postajalo vidljivo
odajući moju zadihanost.
Da bih sačuvao tajnu
ovu ću pesmu napisati
nevidljivim rečima.
U njoj će se slova dodirivati
slobodno kao što se naša tela
prelivaju i tope jedno u drugom.
Neka traže u belinama među rečima.
Neka slute
neka pretpostavljaju.
Neka na trenutak
čak i nas zavara očigledno.
To što nismo ovde
ne znači da nas nema.
I niko nikada neće saznati
da se volimo.
Tako je bezbednije.
ULICA
Svaki je moj dan strma ulica
kojom se penjem ka tebi.
Koračam zadihan
zavirujući u kapije i prolaze
i kradom virim iza tuđih prozora.
A kada te nigde ne ugledam
onda se radujem tvojoj silueti
zamišljajući da me čeka na vrhu.
Sam sebi Sizifov kamen
i tvoj podvižnik.
Sve što nije bilo
i neće biti
guram uz brdo dana
da bih na vrhu
shvatio da te nema
i da bih ponovo sunovratio ovu ljubav
– moje jedino imanje –
nizbrdo u noć
do novog svitanja
u nadi da ćeš me probuditi
ljubeći mi tabane
izranjavljene ovim penjanjem
oročenim na zauvek.
Beleška o pesniku
Radoslav Milenković je rođen 17. februara 1958. godine u Novom Sadu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Godine 1980. diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Branka Pleše, a pozorišnu režiju 1990. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Dejana Mijača.
Glumio je u velikom broju filmova i pozorišnih predstava. Svoju prvu pozorišnu ulogu ostvario je 1977. godine u predstavi „Tantantadruj”, u režiji Petra Zeca, u beogradskom pozorištu Dvorište, dok je prva filmska uloga bila uloga Luke u filmu „Široko je lišće”, u režiji Petra Latinovića.
Režirao je u brojnim pozorištima Jugoslavije, a kasnije Srbije, kao i u pozorištima u Mađarskoj, Švedskoj, Hrvatskoj i Makedoniji Od 2005. godine stalni je reditelj drame Srpskog narodnog pozorišta.
Od 2014. godine je redovni profesor na Univerzitetu u Novom Sadu i gostojući profesor na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci.
Radoslav Milenković bavi se i književnim radom. Do sada je objavio knjige poezije: „Tačka. Pepeo. Poezija.“, Matica srpska, Novi Sad, (1982), „Krhotine“, Krovovi, Sremski Karlovci, (1993), „Tajni tuneli“, Povelja, Kraljevo, (2018) i „Prazna gnezda“, Arhipelag, Beograd, (2021).
Za pozorišno i radio izvođenje dramatizovao je dela Matije Bećkovića, Radoja Domanovića, Stevana Sremca, Ranka Marinkovića, Aleksandra Grina, Franca Kafke, Mihaila Bulgakova.
Izvor – autor