Приказ – Дајана Лазаревић

Ноћи вучјег зова или одсјај света у души песника

(Анђелко Заблаћански, Ноћи вучјег зова, Глушци: УПС, 2020)

ISSN 2334-9417 (Online)
Природа се огледа у очима песника, а песник – у очима природе. Како душа разуме и прихвата свет око себе, тако је касније уобличава и стиховима враћа назад, у средину из које ју је узела, и цео процес помало личи на процес пчелињег стварања меда. Јер песник, пре свега, судбом предодређен за свој позив, мора да буде и вредан као поменута пчела, да се усавршава, промишља, унапређује свој песнички израз, а резултат његовог рада биће квалитетан и користан за свет, баш као што је мед.
 
Ноћи вучјег зова, насловна страна
Сваки песник има бар једну „Песму о песми“, како би то насловио чувени Јован Јовановић Змај. Код Заблаћанског у питању је читав увод у збирку, велики део првог циклуса, који се бави искључиво тим питање, како настаје наслов, песма, шта је то што покрене једног песника да створи песму. Приметићемо да је свет лирског субјекта мрачан, болан, пун неправди: „Велики оче, гледај! // Твоје пастире ђаволи распињу, // стаду Ти појила мукло краду и Веру // терају с огњишта.“ По принципу, „човек је човеку вук“, песнику остаје само да се моли Богу за спасење, да упозорава, али не и да узима правду у своје руке, на било који начин. Та правда остаје у рукама Створитеља, и ту се види утицај Вере на песника, снажно уткан у поезију и поглед на свет, али никада истицан нити експониран на било који начин. Чак и у песмама „Праведнику“ и „Светом Георгију“ – не инсистира се на форми молитви (што је врло чест случај код многих песника!), већ се суптилно искаже одређена жеља или тежња да овај свет буде бољи, него што јесте: „Дај нам да чујемо топом твога ата // Да лакше нађемо пут искупљења // И твојим копљем брат да чува брата // По том да нас памте наша поколења.“
 
Заблаћански се у многих својим песмама држи строге ритмике, најчешће дванаестераца са паузом на шестом слогу, римовања су му најчешће паралелна или укрштена. Као и хиљаде песника пре њега, сакупља тугу и бол света, пати због туђе патње, преживљава туђе доживљаје, и чини се да се сва та мука, ипак, „сломи преко његових леђа“. По многим темама и начину обраћања, по песничком стилу и изражавању осећања, Заблаћански подсећа на песнике из доба романтизма (осим поклича да се иде у бој – код њега је то знатно софистицираније и појављује се као позив на разум). Честе су код њега и песме-посветнице истакнутим књижевницима, као и песме посвећене прецима – и све се то уклапа у слику песника-наследника тих великих, духом ватрених и, у нашој свести, вечито живих и идеалних предака, чији „образ мора да се осветла“. Том причом о прецима враћамо се на традицију, а са традицијом се и враћамо Вери, утицајној и јакој, а – скривеној.

Причајући о прецима, морам да се осврнем и на опис мајке у поезији Заблаћанског. Песму „Мајска елегија“ посветио је управо мајци, а овим стиховима верујем да може да се опише свака српска мајка и баш таква увек живи и постоји у нашој души: „Колико је прошло часова, деценија // откако је бола крик испио ти очи? // С колико празнине пуна је синија, // кад у врч живота чемер се наточи?“ Мајка-мученица, мајка-саветница, мајка-заштитница, мајка-хранитељка – све је мајка, по колективној свести нашег народа – напаћена мученица која нам је посветила свој живот, не марећи шта ће бити са њом. Не критикујемо опис – чим то деца-потомци говоре, онда не може бити далеко од истине и то је, управо, положај и животна судба српске жене и мајке.

 
Заблаћански се добро показао у традиционалним формама, али једнако су му квалитетни и слободни и неримовани стихови. Његов стил је прилично препознатљив у савременој српској поезији, а како постоји дуги низ година као успешан песник, морамо да кажемо да је своје место њој и заслужио. А мирна упозорења човечанству честа су и у слободном стиху: „Изгубићемо хлеб, со, грожђе // крвљу брано // дан сусрета небеса с њивама // изгубићемо цело стадо // несном бројано // ако се ми продамо // и сви међу нама.“
 
Ако као потписница ових редова треба да кажем која врста песме најбоље „пристаје“ Заблаћанском, у чему је најбољи – рекла бих да се двоумим између дескриптивне и рефлексивне поезије. Такође, као неко ко је, дуги низ година, упознат са његовим стваралаштвом, не могу да зажмурим пред чињеницом да љубавна поезија чини већи део његовог стваралаштва. Љубавна поезија Заблаћанског је испуњена сензуалношћу и еросом, али без вулгарности и мистификације. Даље не бих залазила у дубљу анализу, будући да су песничке слике врло јасне, а поезија писана певљивим и једноставним језиком.
 
Дајана Лазаревић, ауторка приказа
Све у свему, ова песничка збирка је, вероватно, до сада најбоља збирка А. Заблаћанског, сада потпуно зрелог и формираног песника, који нам на длану даје најдубља осећања и промисли, жеље и тежње, слику света рефлектовану у његовим очима. О овој збирци већ је писало неколико познатијих имена из света књижевности и још ће се о њој писати у будућности. Заблаћански је себе дао српској култури на више нивоа: као књижевник, уредник часописа, уредник портала на интернету, преводилац са руског језика, оснивач једног књижевног удружења, али и као искрени пријатељ и саветник многих песника. Зато, хајде да причамо о његовој књизи, да је препоручимо љубитељима поезије, прочитану књигу задржимо на својој полици или је поклонимо драгој особи или библиотеци. Тако се о нашег савременика нећемо огрешити и срце ће бити на месту, а ноћи вучјег зова – мирне и звездане, пријатељске и братске.

Извор: Ауторка приказа
Објављено у часопису Књижевни преглед, број 29, стр. 32, јул/децембар 2021.