Prikaz – Dajana Lazarević

Priroda se ogleda u očima pesnika, a pesnik – u očima prirode. Kako duša razume i prihvata svet oko sebe, tako je kasnije uobličava i stihovima vraća nazad, u sredinu iz koje ju je uzela, i ceo proces pomalo liči na proces pčelinjeg stvaranja meda. Jer pesnik, pre svega, sudbom predodređen za svoj poziv, mora da bude i vredan kao pomenuta pčela, da se usavršava, promišlja, unapređuje svoj pesnički izraz, a rezultat njegovog rada biće kvalitetan i koristan za svet, baš kao što je med.

 

Svaki pesnik ima bar jednu „Pesmu o pesmi“, kako bi to naslovio čuveni Jovan Jovanović Zmaj. Kod Zablaćanskog u pitanju je čitav uvod u zbirku, veliki deo prvog ciklusa, koji se bavi isključivo tim pitanje, kako nastaje naslov, pesma, šta je to što pokrene jednog pesnika da stvori pesmu. Primetićemo da je svet lirskog subjekta mračan, bolan, pun nepravdi: „Veliki oče, gledaj! // Tvoje pastire đavoli raspinju, // stadu Ti pojila muklo kradu i Veru // teraju s ognjišta.“ Po principu, „čovek je čoveku vuk“, pesniku ostaje samo da se moli Bogu za spasenje, da upozorava, ali ne i da uzima pravdu u svoje ruke, na bilo koji način. Ta pravda ostaje u rukama Stvoritelja, i tu se vidi uticaj Vere na pesnika, snažno utkan u poeziju i pogled na svet, ali nikada istican niti eksponiran na bilo koji način. Čak i u pesmama „Pravedniku“ i „Svetom Georgiju“ – ne insistira se na formi molitvi (što je vrlo čest slučaj kod mnogih pesnika!), već se suptilno iskaže određena želja ili težnja da ovaj svet bude bolji, nego što jeste: „Daj nam da čujemo topom tvoga ata // Da lakše nađemo put iskupljenja // I tvojim kopljem brat da čuva brata // Po tom da nas pamte naša pokolenja.“

 

Zablaćanski se u mnogih svojim pesmama drži stroge ritmike, najčešće dvanaesteraca sa pauzom na šestom slogu, rimovanja su mu najčešće paralelna ili ukrštena. Kao i hiljade pesnika pre njega, sakuplja tugu i bol sveta, pati zbog tuđe patnje, preživljava tuđe doživljaje, i čini se da se sva ta muka, ipak, „slomi preko njegovih leđa“. Po mnogim temama i načinu obraćanja, po pesničkom stilu i izražavanju osećanja, Zablaćanski podseća na pesnike iz doba romantizma (osim pokliča da se ide u boj – kod njega je to znatno sofisticiranije i pojavljuje se kao poziv na razum). Česte su kod njega i pesme-posvetnice istaknutim književnicima, kao i pesme posvećene precima – i sve se to uklapa u sliku pesnika-naslednika tih velikih, duhom vatrenih i, u našoj svesti, večito živih i idealnih predaka, čiji „obraz mora da se osvetla“. Tom pričom o precima vraćamo se na tradiciju, a sa tradicijom se i vraćamo Veri, uticajnoj i jakoj, a – skrivenoj.

 

Zablaćanski se dobro pokazao u tradicionalnim formama, ali jednako su mu kvalitetni i slobodni i nerimovani stihovi. Njegov stil je prilično prepoznatljiv u savremenoj srpskoj poeziji, a kako postoji dugi niz godina kao uspešan pesnik, moramo da kažemo da je svoje mesto njoj i zaslužio. A mirna upozorenja čovečanstvu česta su i u slobodnom stihu: „Izgubićemo hleb, so, grožđe // krvlju brano // dan susreta nebesa s njivama // izgubićemo celo stado // nesnom brojano // ako se mi prodamo // i svi među nama.“

 

Ako kao potpisnica ovih redova treba da kažem koja vrsta pesme najbolje „pristaje“ Zablaćanskom, u čemu je najbolji – rekla bih da se dvoumim između deskriptivne i refleksivne poezije. Takođe, kao neko ko je, dugi niz godina, upoznat sa njegovim stvaralaštvom, ne mogu da zažmurim pred činjenicom da ljubavna poezija čini veći deo njegovog stvaralaštva. Ljubavna poezija Zablaćanskog je ispunjena senzualnošću i erosom, ali bez vulgarnosti i mistifikacije. Dalje ne bih zalazila u dublju analizu, budući da su pesničke slike vrlo jasne, a poezija pisana pevljivim i jednostavnim jezikom.

 

Sve u svemu, ova pesnička zbirka je, verovatno, do sada najbolja zbirka A. Zablaćanskog, sada potpuno zrelog i formiranog pesnika, koji nam na dlanu daje najdublja osećanja i promisli, želje i težnje, sliku sveta reflektovanu u njegovim očima. O ovoj zbirci već je pisalo nekoliko poznatijih imena iz sveta književnosti i još će se o njoj pisati u budućnosti. Zablaćanski je sebe dao srpskoj kulturi na više nivoa: kao književnik, urednik časopisa, urednik portala na internetu, prevodilac sa ruskog jezika, osnivač jednog književnog udruženja, ali i kao iskreni prijatelj i savetnik mnogih pesnika. Zato, hajde da pričamo o njegovoj knjizi, da je preporučimo ljubiteljima poezije, pročitanu knjigu zadržimo na svojoj polici ili je poklonimo dragoj osobi ili biblioteci. Tako se o našeg savremenika nećemo ogrešiti i srce će biti na mestu, a noći vučjeg zova – mirne i zvezdane, prijateljske i bratske.