Osvrt – Dajana Lazarević

Pogureni, ali živi,
U šikari zabačenoj,
U trubama list-levaka
Buseni su đurđevaka.

Možda nije praktično da prikaz knjige počnem digresijom, ali biću slobodna da Vam ispričam kakav je utisak na mene ostavio susret sa pesnikinjom Radmilom Šehić (rođ. 1955. u Beogradu, doktorku medicine po obrazovanju). U Biblioteku Dečjeg kulturnog centra Beograd došla je sa svojim suprugom dr Seadom Šehićem, da pokloni svoju najnoviju knjigu i razgovara na književne teme sa Snežanom Stanković, urednicom kulturno-obrazovnih programa DKCB.

Kao ćutljivi sagovornik slušala sam pesnikinju i prva stvar koja mi je bila impresivna u njenoj pojavi je – njena ogromna energija. Sa velikim žarom je govorila o svom stvaralaštvu, načinu imenovanja zbirki pesama, kako je otkrila svoju naklonost i talenat za pisanje za decu. Njen suprug je mirno potvrđivao njene reči i govorio o saradnji i gostovanju pesnikinje u raznim osnovnim školama. Kako su oboje vedre ličnosti – bili su vrlo pristupačni za razgovor, otvoreni za saradnju, a o poeziji su govorili kao o velikoj dragocenosti. Taj utisak o poeziji kao dragocenosti postao mi je jasan tek čitajući Radmilinu zbirku pesama „Kakva sve čuda umem. 2“:

Ćerka ti se zove Poezija.
Samo šakom obuzmeš je celu.
Jeste deo tvog srca i htenja.
Voćka s grane večitog voljenja.

Velika srpska pesnikinja Desanka Maksimović je jednom prilikom izjavila da se za svaku pesmu „istrošila“ kao da je troje dece rodila. Poređenje pesama (ili pak celih knjiga) sa decom nije strano književnicima – to je odraz posebnog, dubokog odnosa, gde se književni stvaralac izjednačava sa roditeljem, a dela se treniraju kao deca i zahtevaju negu, zaštitu, kultivisanje i, konačno – puštanje u svet. Upravo taj odnos prema poeziji jasno se vidi u stvaralaštvu Radmile Šehić.

Ono što je posebno lepo i upečatljivo u njenoj zbirci jeste predstavljanje realnih pojava, za koje bismo rekli da su tužne, mučne itd. na način pristupačan čitaocu. Takve pesničke slike služe kao upozorenje i opomena, a vrlo su (da ne kažemo, medicinski) precizne i, istovremeno, emotivne:

Ujedima gladi
Koža presovana.
Svaka je koščica
Oštro ocrtana.

Telo se drmusa
Ko krošnja pospana,
Kao trošne grane
Sušom oglodane.

Međutim, u ovoj pesničkoj slici izgladnelog deteta pesnikinja izvodi zaključak da su oči deteta uvek „pune“. Dete se uvek nada, želi, mašta, stremi da odraste i živi, čak i kada je „stomak prazan“. Centar detinjeg sveta je, pre svega, majka, moćna rodilja i negovateljka, koja zna u svakom trenutku šta mu je potrebno. Majka je i izvor blagostanja, nežnosti, ljubavi, sunce u ljudskom obliku:

Potom sela kraj deteta
Sva ljubavlju obuzeta.
Tad se gusto svetlo slilo
Sa lica u toplo krilo.

Ipak, najveći deo pesama u zbirci nosi didaktičku poruku – ponekad skrivenu, ponekad vrlo jasno naglašenu. A teme variraju – od najtananijih osećanja ljudskog bića (dabome, u potpunosti prilagođeno dečjem umu i srcu) do telesnih potreba za čistoćom, hranom i pićem, fizičkim aktivnostima.

Pesme Radmile Šehić se čitaju brzo i u njima se uživa, ali i razmišlja o društvu, svetu i životu. Iz pozicije deteta, pesme su pitke i jednostavne, zanimljive i lepršave, ali iz pozicije odraslog čitaoca – pesme su duboke, povremeno bolno tačne, iskrene, a, ruku na srce, povremeno upućuju na vrlo bitne nedostatke ili nemarnosti našeg društva. Po toj (ne)jednostavnosti nalikuju na poetsku reč Jovana Jovanovića Zmaja:

Medalje za hrabrost
Mesinganog sjaja,
Pre glačanja bile
Boje tamnog čaja.

Odličja junaštva
Sjatila gledače.
Sa prodajnog stola
Mamila šetače.

Poigrava srce
Pred žeženim svetlom,
Onom što ih bačene
Pronašao metlom.

Kod Radmile Šehić nema svetlucavih vila i jednoroga, nema praznih obećanja i lažne laskavosti, nema preuveličavanja, niti puste nostalgije. Ona je realna i stabilna, zrela pesnička ličnost, duboko zaljubljena u svoj pesnički poziv. Svesna je da poezija ima moć da menja svet i vrlo je spremna da da celu sebe u toj borbi za dobrotu i lepotu.

Zbirka „Kakva sve čuda umem“ podeljena je u osam ciklusa: „Otisak dečjeg dlana“, „Dah proleća“, „Budan pesnik“, „Vojska sunca“, „A šta deca“, „Zrnčica“, „Jasle za odrasle“, „Lutkarska predstava“. Poslednji stih jedne pesme postaje prvi stih sledeće, i tako kroz celu zbirku. Ovo ponavljanje stvara osećaj jedinstva, povezanosti u celinu, ciklus života koji ima svoj jasan redosled i smisao.

Srdačno preporučujem na čitanje svim uzrastima ovu toplu zbirku pesama, obogaćenu lepim ilustracijama Slobodanke Bobe Todorović. Očekujem promociju zbirke Radmile Šehić u Dečjem kulturnom centru i radujem se novom susretu sa pesnikinjom širokog i iskrenog osmeha.