AGAPE

Ljubavi,
gledaj kroz mene
i ne slušaj me.
Putevi i raskršća, Gordijev su čvor…
Kuda se slivaju magistrale,
kuda idemo vezanih očiju?
Gde su nam cilj i ishodište?
Ljubavi, ti si Orion mog zimskog neba,
ja više ne hodim zemljom
i nisam rob vremena,
za mene su časovničari izumrle zanatlije.
Ne bojim se Zevsovih pasa,
meni i Grifon pred noge dolazi.
Ljubavi,
nisam prezreo tu reč,
iako mi je s njom već pohabana pesma,
iako mi nagriza stihove kao besni pacov,
samousudom otrovan.
Slušao sam o lepoti getsimanske ruže,
ali je nisam spoznao.
Valjda više volim da sanjarim, nego da gledam.
Tako sam i tebe odsanjario,
pa si isuviše stvarna, nedodirna.
Agape,
znamo se već dugo,
ali ti nisi obaveštena.
Negde su se susreti izmaštali,
a ti si spavala nemirnim snom.
I možda je vreme da se otkrijemo pred sobom,
ne bežeći od nagote i ogledala.
Volim te takvu, svu obojenu,
stopljenu s dugom na prozoru mog sna,
gledaš negde u bezdanje
i ne čuješ buncanje ovog ludaka.
Agape,
već zvučiš punotom mog prezira.
Prezirem što su vekovi umirali bez nas!
Prezirem sutone i sumrake!
Sve ono što tone i mrači,
ne ostavljajući vremena za dah!
Prezirem nemoć jezika

da imenujem tvoje postojanje,
koje se u mojoj večnosti osipa!
Agape,
jedan me put tebi vodio,
na njemu Svetlonoša ‒ Bog,
koji te prikaza meni,
kao Konstantinu Časni krst,
pa otad hodam k tebi, unazad…
Još samo u Boga i Golgotu verujem!
Sve su varke ovog sveta kao četiri jahača,
sve su strasti ovog sveta zlo seme,
a naša srca plodno tle za koje im se klica hvata.
Ljubavi…
Uđi u pesmu,
neka mi već potrošena reč pohaba srce!

IKONA U KROŠNJI

Mati, videh te kao dete,
olistalu, u krošnji hrasta,
ikonotvornu u krilu s nepomičnim Hristom
tad nisam znala vidim li odeždu il’ lisje,
vidim li oči ili ptice, vidim li ruke il’ veverice…
Vidim li Hrista ili još prezrele žirove,
vidim li brata ili prevremenu smrt.
Onda zemaljskoj majci pogledah u oči budućeg ubice
i anđeo kroz mene prokaza joj istinu
bezobličnog greha koji u snove pohodi.

Mati, Mati, ti mi malenu svest ushodi,
kao da sam apostol, a ne jagnje,
kao da sam prorok, a ne vetropir sa žitom u kosi
i dade mi krila i perje da zrno čuvam
i da zajedno rastemo.

Mati, Mati, sad klasje moje više je od mene,
žitišta široka ko nebeske poljane,
Ti kad darivaš, darivaš iz Božijih nedara,
Voćnjaka, okućnica, livada, šuma, kukuruzišta,
al’ dece, dece su Ti dlanovi puni.

Mati, još sanjam isti živi san, leta i leta kraj istih zapisa
stajah i krstih se, al’ Tebe ne videh
ni tvoje odežde, ni malenog Hrista,
A onda letima ne hodih putevima Selišta,
I nahodi me misao ka tamo, da
možda tu opet ugledam Getsimanski vrt
kako me živo gleda iz krošnji hrastova
i daruje mi jasno sećanje na Uspenje iz lisja u ikonu.
Kad Ti, Mati, s ikone siđe u lisje.

SANOHODJE

Moj san se probudio
hoda k meni
okupan suncem
i prosipa mi odluke po pločniku
Moj san dečijeg lica, s par bora mrštilica
i nekoliko sedih u klasju

Kad si se usudila da se vazneseš u grudobolju
– ovo nisu vremena boemskih bolesti
umiru ljudi, ali još niko umro nije od nemira,
od onda kad su se duševne boli
imenovale psihologijom

Nije to isti ljesak, stvarnost je suštastvena
razbokorena i čulna kao Primavera
radije bih u snove, hrabrost je neizlečiva mana
a ja je nosim na reveru kao izvezeni božur

O, klasje moje, među uvojcima,
hiljade makova trnu mi pred očima
tvoja senka mi zasipa svod
i sad si sunce
koje hoda k meni
okupano snom
a ja kao Prometej prikovan za Kavkaz
koji ne želi da ga oslobodi niko

od sunčanog sna

EVO ME, SMRTI

Evo me, smrti, živote večni!
Sada o sebi, jašta, sve znam,
a u meni još gori žizni plam;

Hodim, hodim, uz lestve, gore,
al’ vuku me lavre, vetar i more…
Kome hitam, a koga ostavljam,
čiji me to ozgo saziva gled?
– Hodi, čedo, na te je sad red!

U taj ma’, ko zdenac iz čempresa
raskriliše se vrata svih Nebesa,
na njim’ stoji Otac, podno slavoluka
i Njegova pružena besamrtna ruka.

Hodim, hodim, da se opet rodim!

SUNCE U OČIMA TVOJIM

Sunce moje u očima tvojim, kao za Sinaj zađe,
I srce te, kao beduin manu, u pustinji nađe,
Moj si oltar, kovčeg, iz starozavetne skinije,
Moj anđel glasovodnik, kroz tamnice uninije.

Blagodat praštalnika, suze ti ulje pomazanja,
A narav krotka, gordost sitna, i od zrna manja,
Ruke dobrodetelji, darodavca i toploga Maja,
Na prsima nosiš život, svežanj zagrljaja.

Poznala sam ti sjaj i plamen s lica mira,
Ko što poznah na freskama mnogih manastira,
Kad mi sunce u očima tvojim, ko za Sinaj zađe.

I videh te, u bezmolviju, ko časnog saborca,
U molitvi, mirjanina, pred prestolom Tvorca,
Kad te srce, kao beduin manu, u pustinji nađe

OČI MUČENIKA

U tvojim očima
– oči su sve dece,
oči su mog sina;
I Sion, i Eden,
Širšaja nebes,
Ognjena Marina.

U tim očima jada
uzreva Prohor,
tihuje kamilavka;
Nema pavečernice,
dok krvari mesec
laje preklana Plavka.

Očima bezdna, vrtača
bagremlje zri, puca –
iskri zvezdan bljes;
Angelski obražava
stradanje Hristosa
još jedna krstača.

U tvojim očima
– oči su sve dece,
oči su Božijeg sina;
I Vasan i Golgota,
Gora preobraženja,
Vis svijeh visina.

Oči mučenika
od iskona
– naša su ikona.

(U spomen i sećanje na dečaka Slobodana Stojanovića koga je ubila Elfeta, i u sećanje sve dece, svih naših ikona, koja stradaše kroz vekove samo zato, jer su bila srpska deca)