Невена Милосављевић – Сунце у очима

Шест песама

ИССН 2334-9417 (Онлине)

АГАПЕ

Љубави,
гледај кроз мене
и не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор…
Куда се сливају магистрале,
куда идемо везаних очију?
Где су нам циљ и исходиште?
Љубави, ти си Орион мог зимског неба,
ја више не ходим земљом
и нисам роб времена,
за мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса,
мени и Грифон пред ноге долази.
Љубави,
нисам презрео ту реч,
иако ми је с њом већ похабана песма,
иако ми нагриза стихове као бесни пацов,
самоусудом отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
али је нисам спознао.
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио,
па си исувише стварна, недодирна.
Агапе,
знамо се већ дуго,
али ти ниси обавештена.
Негде су се сусрети измаштали,
а ти си спавала немирним сном.
И можда је време да се откријемо пред собом,
не бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену,
стопљену с дугом на прозору мог сна,
гледаш негде у бездање
и не чујеш бунцање овог лудака.
Агапе,
већ звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас!
Презирем сутоне и сумраке!
Све оно што тоне и мрачи,
не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика

да именујем твоје постојање,
које се у мојој вечности осипа!
Агапе,
један ме пут теби водио,
на њему Светлоноша ‒ Бог,
који те приказа мени,
као Константину Часни крст,
па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем!
Све су варке овог света као четири јахача,
све су страсти овог света зло семе,
а наша срца плодно тле за које им се клица хвата.
Љубави…
Уђи у песму,
нека ми већ потрошена реч похаба срце!

ИКОНА У КРОШЊИ

Мати, видех те као дете,
олисталу, у крошњи храста,
иконотворну у крилу с непомичним Христом
тад нисам знала видим ли одежду ил’ лисје,
видим ли очи или птице, видим ли руке ил’ веверице…
Видим ли Христа или још презреле жирове,
видим ли брата или превремену смрт.
Онда земаљској мајци погледах у очи будућег убице
и анђео кроз мене проказа јој истину
безобличног греха који у снове походи.

Мати, Мати, ти ми малену свест усходи,
као да сам апостол, а не јагње,
као да сам пророк, а не ветропир са житом у коси
и даде ми крила и перје да зрно чувам
и да заједно растемо.

Мати, Мати, сад класје моје више је од мене,
житишта широка ко небеске пољане,
Ти кад дариваш, дариваш из Божијих недара,
Воћњака, окућница, ливада, шума, кукурузишта,
ал’ деце, деце су Ти дланови пуни.

Мати, још сањам исти живи сан, лета и лета крај истих записа
стајах и крстих се, ал’ Тебе не видех
ни твоје одежде, ни маленог Христа,
А онда летима не ходих путевима Селишта,
И находи ме мисао ка тамо, да
можда ту опет угледам Гетсимански врт
како ме живо гледа из крошњи храстова
и дарује ми јасно сећање на Успење из лисја у икону.
Кад Ти, Мати, с иконе сиђе у лисје.

САНОХОДЈЕ

Мој сан се пробудио
хода к мени
окупан сунцем
и просипа ми одлуке по плочнику
Мој сан дечијег лица, с пар бора мрштилица
и неколико седих у класју

Кад си се усудила да се вазнесеш у грудобољу
– ово нису времена боемских болести
умиру људи, али још нико умро није од немира,
од онда кад су се душевне боли
именовале психологијом

Није то исти љесак, стварност је суштаствена
разбокорена и чулна као Примавера
радије бих у снове, храброст је неизлечива мана
а ја је носим на реверу као извезени божур

О, класје моје, међу увојцима,
хиљаде макова трну ми пред очима
твоја сенка ми засипа свод
и сад си сунце
које хода к мени
окупано сном
а ја као Прометеј прикован за Кавказ
који не жели да га ослободи нико

од сунчаног сна

ЕВО МЕ, СМРТИ

Ево ме, смрти, животе вечни!
Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;

Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал’ вуку ме лавре, ветар и море…
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
– Ходи, чедо, на те је сад ред!

У тај ма’, ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим’ стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.

Ходим, ходим, да се опет родим!

СУНЦЕ У ОЧИМА ТВОЈИМ

Сунце моје у очима твојим, као за Синај зађе,
И срце те, као бедуин ману, у пустињи нађе,
Мој си олтар, ковчег, из старозаветне скиније,
Мој анђел гласоводник, кроз тамнице униније.

Благодат прашталника, сузе ти уље помазања,
А нарав кротка, гордост ситна, и од зрна мања,
Руке добродетељи, дародавца и топлога Маја,
На прсима носиш живот, свежањ загрљаја.

Познала сам ти сјај и пламен с лица мира,
Ко што познах на фрескама многих манастира,
Кад ми сунце у очима твојим, ко за Синај зађе.

И видех те, у безмолвију, ко часног саборца,
У молитви, мирјанина, пред престолом Творца,
Кад те срце, као бедуин ману, у пустињи нађе

ОЧИ МУЧЕНИКА

У твојим очима
– очи су све деце,
очи су мог сина;
И Сион, и Еден,
Ширшаја небес,
Огњена Марина.

У тим очима јада
узрева Прохор,
тихује камилавка;
Нема павечернице,
док крвари месец
лаје преклана Плавка.

Очима бездна, вртача
багремље зри, пуца –
искри звездан бљес;
Ангелски ображава
страдање Христоса
још једна крстача.

У твојим очима
– очи су све деце,
очи су Божијег сина;
И Васан и Голгота,
Гора преображења,
Вис свијех висина.

Очи мученика
од искона
– наша су икона.

(У спомен и сећање на дечака Слободана Стојановића кога је убила Елфета, и у сећање све деце, свих наших икона, која страдаше кроз векове само зато, јер су била српска деца)

Савремени српски песници

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКИЊИ

Невена Милосављењвић песникиња
Невена Милосављењвић, песникиња

Невена Милосављевић, рођена је 13. априла 1990. године у Новом Пазару. Похађала је ОШ ,,Стана Бачанин” у Лешку, а средњу техничку школу ,,Михаило Петровић Алас” у Косовској Митровици. Дипломирала је на Катедри за српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици, потом завршила и мастер студије српске књижевности.

Од 2017. Године сарадник је у издавачкој кући ,,АСоглас”, те је присутна на преко осамдесет књига као рецензент, лектор и уредник. Нашла се више пута и у улози жирија на књижевним конкурсима, радила је као наставник српског језика у основним и у средњим школама, аутор је и водитељ емисије ,,Пергаментˮ на ТВ Данкос плус. Лектор је на сајту ,,Злочини над Србимаˮ и координатор за Косово и Метохију хуманитарне организације ,,Српска нитˮ, члан је књижевног друштва ,,Митриксˮ из Косовске Митровице и члан УНС–а.

Поезија, есеји и критички прикази објављени су јој у многим часописима, а њена поезија може се пронаћи и на порталима и сајтовима за културу и књижевност, интерпретације њених песама и наступи на Јутјубу, као и на друштвеним мрежама. Члан је уредништва часописа ,,Суштина поетикеˮ, а на порталу ,,Ризницаˮ има свој књижевни кутак за објаву духовне поезије. Њен песнички првенац ,,Источникˮ проглашен је Књигом године у издавачкој кући ,,АСогласˮ.

Добитник је тридесет међународних награда за поезију и носилац је Ордена кнеза Николе Васојевића и неколико признања за допринос култури и очувању традиције, српског језика и писма.

Живи у Звечану на Космету и мајка је троје деце.

Извор: Ауторка