NOĆ TIHE MOLITVE
Kada bih imala majušni potok,
jednu malu brezu da zalutali vetar
lišćem njenim beloputim svira.
Kada bi bilo i malo retkoga cveća,
da pčele beru medonosni nektar.
Malu kuću kada bih imala,
sasvim malu sa svetlim oknima,
puteljak utaban našim stopalima,
plamen vatre duše da ogreje,
začinsko bilje u avanima.
Pred kućom da me čekaju
osunčani, lenji časovi radosti,
nekoliko malih klupa, dabome,
gredice papričica, luka i spanaća.
O, dome, davno izgubljeni dome!
U kući majku kada bih imala,
osmehom da obasja naša lica,
u ruci zaboravljena knjiga,
u misli ljubavi i milošte klica.
U kući majku kada bih imala.
Staruha moja, svenula lica,
svaku ti boru poljupcem punim.
Pogledaj me opet bistrim očima,
odagnaj umor sa usahlih vjeđa,
nek poteče život tvojim lučima.
U kući majku kada bih imala,
Sreća kad bi zakucala na vrata,
videla bih kao u ogledalu oca i brata.
Ovde, u tišini mojoj, teku zakletve,
u noći tihujem rukama nade svete,
iskre voštanice hodočaste u noći molitve.
HODNICI VREMENA
(Otkada su dani započeti ništa nije trajno.)
Ep o Gilgamešu
Krenula bih da zagrlim srećne dane,
sa zanosom išla tragom procvalih lipa.
krenula u plavetni cilik zore,
dok se ptice umivaju rosom.
Udišem svež jutarnji vazduh,
uveče ga treba udahnuti u pesmu,
i umiti slova svilenom kosom,
da ih nepokorna pokrije miloduh.
Slutim da se prošlost promenila.
Što više nadire budućnost,
prošlost postaje bremenitija opasnostima,
što se po hodnicima vremena kriju.
O,
Sećanja!
Kud ste zabasala,
kud raspčelila?
Jednu ratnu zimu ozeblu na peronima,
jedno ratno proleće,
koje nije nikako moglo da olista.
Vozovi! Vozovi i noge mokre od kiša,
zavežljaj umornog dečaka,
i oči u kojima zvezda više ne blista.
Lacrimosa čista!
Jedna žena sa prvom usečenom borom
nudi izgubljeno kraljevstvo za malo daha.
Noću dunavski alasi pevaju večernje pesme,
čuvajući u čamcima tugu popadalih ptica.
Lepa i tužna žena žuri da im pesmu izvida.
U ruci joj tajna vremenu što vrata otvara,
u glavi pismena jezika, što stalno dišu,
kao kad molitvu izgovara.
I misao (logos) što budi zaspalo oko,
i versi koji se sami pišu.
Vetrovi ustrčavaju, i dažd bije
preko panonskih močvara.
Jedna misao mi oči otvara:
kuda da odem sad,
posle ovog sna,
bezglava?
Gde je moja zvezda plava?
Gde?
OTČE MOI, PETRE, STENO…
Plačem ponekad u studna praskozorja.
Poželim da napišem stih.
Stih, lepši od svih.
Čeznu ga reči bistrog kao suza.
U njemu uplašena devojčica
naraslih zenica,
u tvrdom očevom zagrljaju.
Sa strepnjom da će sirotovati.
Tata miriše na oštar duvan,
briženje, prerani odlazak.
I ljubav! Zanavek!
Skrivam u rečima pesme
jednu noć, noćniju od svih.
Otec moi uz postelju kleči,
u molitveni čvor zamrsio prste,
na golom zidu prelomljena sena.
Bezrek gleda svetu detinju ikonu,
u čelo me celiva nežno kô u trepavicu.
Sa žutnute sveće dogorela svetlost lije.
Ćutim.
Sklopljene oči.
Rasejava se mlado mesečinasto videlo.
Samo iskonska ljubav toči.
Hoće li obličje moje u zenicama poneti?
Hoće li?
Opelo se samo čuje
i sliveni glasovi crnih seni:
„Otče našъ, iže esi na nebesѣhъ,
da svѧtitsѧ imѧ tvoe…“
Bječnaja pamjat huji poput vetra!
Zaupokojeno opelo za otca Petra,
biblijsku Stenu večno nadnesenu
nad ponorom smrti.
Stena se rastače… Kam plače.
Hodočasti mrtva duša čista,
kao nevin ljiljan, nad rakom
krstoliko zavetno drvo niče.
Ništa nije besmrtnije od smrti
i ljubavi.
Zaručnica večnosti.
Vidim sen ti vaseljenom brodi,
zvezda tvoja sija kao duša besamrtna.
Rodio si me, otče,
jeste,
ljubav da samo volim.
Blagosloven,
ti i duša tvoja blagodatna.
Otče našъ…
UTEHA STIHA
Zašto? Zašto nisam ranije?
Prorečila, propevala, proplakala,
u životu beživotnom probokorila,
u bespućima besanim snevala.
Zašto?
Jesenjinova sestra da sam bila,
rusku reč i dušu nasledila,
Kolajnu Ujevićevu nosila,
dane tuge, dane bola delila.
Majakovskog Ljilja Brik da sam,
ljubav bi me divno bolela.
Velika tajna Miljkovićeva bila bih
jer, sve što prođe večnost jedna biva.
Sa Draincem – pesnik, apaš i profet,
sve sam mogla biti.
Poput Bodlerovog albatrosa leteti morima,
u mraku bordela pušiti opijum, piti absint
i biti nečija tiha halucinacija,
(dovikuje Behemot).
Ubrati parisko cveće zla, krvariti pesmama.
Desankina strepnja nežna da sam
pomilovanje za neshvaćene molila bih,
prozboriti iskreno, rakićevski,
osećajući da sve nestaje, osipa se
i tama pada vrh zaspalih njiva.
U iracionalno iz pustoši jave,
sluteći Disovu kantilenu
u upitanosti, modalnom rečcom:
možda živi – možda spava,
u halucinaciji bih nazrela:
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
dok mi „venac snova moju glavu kruži“.
POSVEĆENI LOVCI NA SNOVE
„Tajna je uvek starija od istine.“ M. Pavić
Princeza Ateh se pojavila jedne bele noći,
sasvim nalik na velikoposnu nedelju.
Godinama, svakog novo(rođen)og dana,
kada se jutro sa svetlošću venčava,
ona stavlja na sebe drugo lice.
Njeno ime govori o četiri stanja svesti:
rođenje, detinjstvo, život i smrt,
(mada princeza nije nikad umrla),
sem jedanput, tvrde upućeni,
kad su se susrela slova
brzog i sporog ogledala.
Čovek može umreti neopreznim slovima
iz prošlosti i iz budućnosti,
može nestati između dva trena,
u potonji svet u kome će,
možda, roditi sebe još jedanput.
Kao što ljubav, smrt i snovi –
uvek za jedan čas, jedan dan
beže ili ostaju iza pesnika,
tako od ove priče
mogu da mu zamagle oči.
Princeza je čarobnica
i tri se carstva otimaju
o njenu mudrost i lepotu.
Ne mislite da je ovo talog
moga nedosanjanog sna.
Ne tvrdim da nije zanoćila u njemu,
budući da je bila zaštitnica sekte
hazarskih čitača snova.
Kao kopču među vekovima
Ateh je nosila ključ,
kojim je čudesna pesnikinja,
ružu i šeboj svoje poezije otključavala.
Na poetskoj večeri u Novom Sadu
o ‘Hazarskom pitanjanju’,
napipah čudan predmet u džepu:
mali ključ sa zlatnom drškom.
Lepa ženu pored mene
brzim kracima krenu ka izlazu.
Obuze me nema začuđenost i jeza.
Da, krug se obnavlja, prošaputah.
Iz daljine čuh melodiju Cigana,
sviraju Bahove fuge u maloj krčmi.
Požurih da ponovo uđem u knjigu
kao da se uspavljujem,
da kapke zapečatim slovima,
kao što je Ateh pred spavanje
kitila svoje kapke.
Znajući da su sve knjige snovi,
a čitaoci posvećeni lovci na snove.
O PESNIKINJI
Ljiljana Jarić rođena je u Banja Luci. Posle gimnazije, završava studije Istorije jugoslovenske književnosti i jezika u Sarajevu i Novom Sadu. Radni vek provodi u obrazovanju.
Kao profesorica, neguje pismenost i kao znak lepog vaspitanja. Upoznavanjem učenika sa životima, vrlinama i manama književnih likova, prenosi ljubav prema knjizi kao vrelu istine, „napitku“ od kog se raste, jača i bogati.
Poezijom, kraljicom duha i duše, se bavi godinama. Uz stihove, piše recenzije, analize i osvrte. Član je žirija poetske grupe Escritores sin Fronteras. Zastupljena je u „Anthology Mediterranean Waves“, u kojoj su sabrani stihovi pesnika iz celoga sveta.
„Hodnici vremena“ prva je zbirka Ljiljane Jarić.
Živi i stvara u Novom Sadu.
Izvor: Autor