Kritika – Milica Milenković

Nakon sedam zbirki pesama objavljenih u periodu od 1992. do 2019. godine, Anđelko Zablaćanski javlja se novom knjigom poezije naslovom inicirajući Noći vučjeg zova koje će kroz tri ciklusa („Kad običnost mine“, „U nama i oko nas“ i „Odocneli stihovi“) postati vremenski prostor za pevanje o poeziji, pesniku i pesništvu, položaju umetnika i onih naspram njega između suštine stvaranja i praznine nedogleda – ili tačnije rečeno između dana i noći, svetlosti i tame u nama i oko nas.

Ciklusi

U pesmi „Poetski krugovi“ Zablaćanski ispisuje: „Ostaviću pero, metafore, tintu,/ Sve crte što dahom crtam po prozoru,/ U meni je pesnik umro u zenitu,/ Na grudi stišćući poezije zoru.“ prizivajući smrt pesnika, jer oko plena „kolo istih se vrti“, a pesma je nemoćna pred onima kojih je „više s lažnim krilima/ S vrapcima u glasu i vranom u duši.“; pred onima koji:

„…mojoj ptici brane umrli pev da oživi.
Zalud gudala, strune – nevični vreme kroje,
Za bezdušje njino – uvek su drugi krivi,
Mada znam – za njih sem njih, drugi ne postoje.“

Prvim ciklusom u zbirci pesnik svedoči o vremenu minulosti običnog i svakidašnjeg oko nas, o vremenu kada se javlja poezija i kreativni čin stvaranja, rađanje novih ideja kao otpora i borbe protiv ništavosti i ništavila koji okružuju čoveka. Taj krug oko čoveka, opisan sintagmom „đavolja igra“, prekida se u toku noći koja ovde u potpunosti opravdava svoju simboliku smiraja, prizivanja spiritualne dimenzije postojanja, buđenja nevidljivih sila, pripreme za ustajanje i kretanje u novi dan sa novim moćima – u ovom slučaju pesničkim: „Oduvek je noć pesnike krala:/ Stvarnosti, svetu i njima samima,/ Da bi tek pred svitanje moć im dala:/ Da stihom traju vremenskim nedrima.“ Pesničkim bdenjem zatvoren je prvi krug pesama i otvoren sledeći u kojem se pesnik spušta među svoje najbliže koji ga čine onim što jeste – bićem ljubavi i plodnosti, jer bez njih smo „stablo šljive koje niko ne bere“. Poređenjem sa stablom šljive kao prepoznatljivim simbolom srpskog nacionalnog bića, metaforički je ukazano na važnost identiteta koji će biti iniciran pesmama „Srbinu“, „Strah predaka“, „Kuća nasred druma“, „Zemlja bez sna“… Pesnik nam poručuje da su naši koreni nešto sveto i da ih treba čuvati po svaku cenu. Dok u srcu lirskog subjekta kucaju damari predaka, „avetnom kućom zvoni eho plača“… Potomci jecaju, a preci ridaju nad usudom srpskog naroda. Lirski subjekat peva uzvišeno i molitveno, on oseća mizernost veka u kojem živimo, društvene okolnosti i pesimizam epohe, ali pokušava da nas opomene i vrati pravim vrednostima. Etička dimenzija ovih njegovih pesama priziva i etičku funkciju pesme kao jedne zaboravljene note. Otuda i pesme o jesenjim mesecima u ovom ciklusu nostalgično iniciraju vreme prošlog i prošlosti iznova opominjući da sadašnjost i budućnost potomaka ne postoje bez korena i stabla predaka koji su poput šljive, kojima smo upravo i jedino mi – plodovi. Idući ovom tematskom linijom ne čudi što u trećem ciklusu dolazimo do ljubavnih pesama, pesama o ženi, o njenoj božanskoj moći – njenom natprirodnom biću koje je ovde povezano sa moćima noći i punog meseca. Odocneli stihovi su odocneli, jer je opisana ljubav prema mladoj ženi sa jakim inicijacijama erosa i spajanja dvoje zaljubljenih. Svojevrsna ljubav u jesen povod je da se na najbolji način metaforizuje i dimenzija zova – u ovom slučaju ljubavnog.

Teme i motivi

Pesnik Zablaćanski svojom novom zbirkom pesama Noći vučjeg zova tematski raspoređuje cikluse prema naslovnoj sintagmi – u prvom je dominantan motiv noći, u drugom motiv vuka, a u trećem motiv zova. Tako se, prelivanjem ove tri instance, stvara hermetična celina knjige, ali i ukazuje na karakterizaciju lirskog subjekta koji poput vuka, zavijanjem u noći punog meseca, probija duhovne granice pozivajući na odgonetanje smisla života. U ovom slučaju, ovakvim indirektnim poređenjem, pesnik je svojim pesmama dao jedan misteriozan i dublji element značenja, utkao u njih jake tonove pevanja i na kraju, pozvao čitaoce na odgonetanje suštine stvaranja i života kao jedine moguće i prave pobede nad prazninama koje se oko nas šire u nedogled.