NEROĐENOJ KĆERI
Na tebe glasi tapija, a ključ je
Od kapije u tvoje nepostanje.
U zametku bih te pesmom gizdala,
ljubavlju vajala, princezo malena,
s anđelskog krila zahvatila blagost,
njome da te satkam.
Kao kišu dodola sam te dozivala.
Čekala sam te, tvrdoglavo moje,
da se modiramo i ženski čavrljamo,
da iz moje škrinje zlatne poneseš
sve nasleđene darove, da se biser
u prah ne satvori.
Čekah te, kćeri, stolećima,
da mi iz krvi nikneš
u cvet najlepši.
MAJKA
Otkad bol nas razdvoji krvlju, rezom pupčane vrpce,
Ti čuvaš biće moje ko pčelinjak bdenje matice.
Motreći srcem, držiš čvrsto klupko čudesnih niti.
Nevid-tkanicu tvoriš,od zla svakog me moraš skriti.
I sprečavaš i bodriš, pratiš sudbonosne mi konce.
Haljinu sreće krojiš. Ne slutim sve tajne oslonce.
Prethodnica neznanom putu kroz oganj, zamke i mraz.
Zakriliš me šapatom: „Dušo, ne tim putem u poraz!“
Gromobran – krov od tvojih ruku, silan pred nečasnima.
Toplu mi gradiš luku i štit od smrtonosnih plima.
PROZIR NEPROZIRA
Čudesnice moja, ti si mi otvorila
prozor koji se ne obznanjuje!
Razdevena od svega zemnog,
što si ovde uprtila nejaka i bolna,
ćutiš o svom mističnom, lepršava.
Mati moja bivša i večna!
I priđe mi iz neznanog predvorja,
čiji su mi prolazi strani,
tiho, sasvim nenadana,
jer ko se još otud pozdravlja pre leta?
Koliko smo reči izgovorile
kroz valove uzajamnih misli?
Čudesnice moja, pokaza mi
besmrtno lice ljubavi.
Lebdeći smešiš se, razgoniš tugu,
zavetuješ radost i uznosiš…
Zajedno gledasmo u isto dno smrti.
Nisi me izdala ćutanjem.
Sasvim si već uzletela do nevida.
Suze mi se mešaju s osmesima.
I moje te ruke ispraćaju poljupcima.
iznova i iznova, sa troseda dnevne sobe.
I gle, kraj mene tih, bdi anđeo…
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš.
Čudesnice moja, ti si mi otvorila
prozor koji se ne obznanjuje
iz mesta za koje svet ne zna.
Utkana u mistično, lepršava.
Samo si ponela niti srca.
Mati moja bivša i večna!
MATURANTI
Opore su kiše u maju kada odlaze maturanti.
Skupljaju svoje stvari i odlaze nekud zauvek.
Ostavljaju nam u borama svoje mamurluke
inadlanovimauzdaheranihljubavnihzagonetki.
Težak je miris lipe u dvorištu gimnazije.
Rasipa se po danima koji bespogovorno odlaze.
Bodrili smo ih peticama, budili jedinicama,
zanesene nad varkama kojim ih život omamljuje.
Zuji tišina za koracima kada odlaze maturani.
Ko se osvrne, odnosi niti i zlatne darove.
Ko se i osmehne, o ljubavi slovi besedu.
Stegnutog srca ispraćamo našu decu.
TREBA MI REČ
Treba mi reč čudesna kao svičeva svetiljka,
reč čista kao radosnica majčina,
reč zvonka što jekne u čas rođenja čoveka.
Kao kad u belom beskraju ravnice
zablista crkvica,
reči da su stamene da uzdrhte srce
i da celo biće obliju miline
glasova anđela s litije večernje.
Da mi je da iz pčelinjeg saća
vrcam reči medonosne!
Odakle sipe reči mlečne što leče oči ranjene?
Kojim se to ozarjima razdane tuge oveštale?
Da mi je da o nakovanj kujem reči sirove,
u mašicama pesmu varničim,
plamnu je razvihorim!
Svet žudi za rečima kojima se mreste tišine
sred olovnih fijuka, sred sivih kolotečina,
kad vetar zacvili udarima žaluzina
pred plačnim oknima.
Da mi je da zlatnu zrnad žanjem,
Zornjaču umesim, u Sunce da naraste!
Gde su reči čarobne svilenošumne,
kojima se oblače pesme ćutne,
reči kojima se grli čedo božje
sred vražje šume
da ne zanoći samo, zanemelo?
SADA, OVDE
Od svih mlečnih puteva
ukrštaj dlanova najčudesniji je.
Ne sanjam o nebeskim sazvežđima.
Ka tvojim dubinama sjaj me priziva.
Trenutak,
koji je jezgro galaktičkih svetova,
ovaplotio nas je u vrleti Zemlje.
Ja je ljubim
jer te pod zvonom njenog svoda
sretoh u ovom od svih,
najnestvarnijem mestu,
u zelenoj ljuljašci svemira.
TUFNE
Bele tufne na crnoj haljini,
najlon čarape u sedmoj vodi
potapam, vadim, ispiram, cedim.
Iz belih tufni odjekuju mi
uzdasi skriti, cvrče pogledi.
Uzneti, mere mi uzimahu,
nepogrešivi kao šnajderi.
Spiram s haljinice žudi gole,
grehom načičkane bludne misli.
Ženo, lepotom raspeti stvore!
Boginjo tiha, kojoj s naklonom
ruku nežnu džentlmeni ljube,
rusalko prkosna, u zanosu
paklenim bi plamom da te slude!
Bele tufne na crnoj haljini,
najlon čarape u sedmoj vodi
davim, ujedno ih blagoslovim.
Kap vode još pamti, vetar goni.
TREŠNJA
Korenima dubljim, a šupljijim stablom,
razgranata krošnja tanji se i krši.
I nestaje tiho naša trešnja sočna
da ustupi mesto nekoj novoj voćki.
Sav se behar davni u oblak sasuo
i sipi po nama sećanjem na leto.
Sad na peteljkama dozrevamo tiho
O PESNIKINJI
Kristina Pavlović Rajić rođena je 30. januara 1976. godine u Beogradu. Profesor je srpskog jezika i književnosti. Zvanje je stekla na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama.
Poezija je za nju igra, ali to su retko šaljive igre, češće su teške, ozbiljne, najživotnije moguće. Opet, tako zaodenute u razigrane reči, koje kao da se otimaju dalje od strofe i stiha, njene pesme čine da bolje shvatimo i lakše prihvatimo ozbiljnosti života.
Piše od detinjstva, ali objavljuje tek od 2017. godine u Suštini poetike, Bdenju. Pesme su joj prevedene na ruski jezik i objavljene u Novom pogledu u Sankt Peterburgu. Poezija joj je zastupljena u mnogim zbornicima.
Objavila je zbirke pesama Razgrljeni krug (2018), Lepeza (2019), Zelena ljuljaška svemira (2022).
Živi i radi u Beogradu.
Izvor: Autor, pesme iz zbirke Zelena ljuljaška svemira (Gramatik, 2022)