НЕРОЂЕНОЈ КЋЕРИ
На тебе гласи тапија, а кључ је
Од капије у твоје непостање.
У заметку бих те песмом гиздала,
љубављу вајала, принцезо малена,
с анђелског крила захватила благост,
њоме да те саткам.
Као кишу додола сам те дозивала.
Чекала сам те, тврдоглаво моје,
да се модирамо и женски чаврљамо,
да из моје шкриње златне понесеш
све наслеђене дарове, да се бисер
у прах не сатвори.
Чеках те, кћери, столећима,
да ми из крви никнеш
у цвет најлепши.
МАЈКА
Откад бол нас раздвоји крвљу, резом пупчане врпце,
Ти чуваш биће моје ко пчелињак бдење матице.
Мотрећи срцем, држиш чврсто клупко чудесних нити.
Невид-тканицу твориш,од зла сваког ме мораш скрити.
И спречаваш и бодриш, пратиш судбоносне ми конце.
Хаљину среће кројиш. Не слутим све тајне ослонце.
Претходница незнаном путу кроз огањ, замке и мраз.
Закрилиш ме шапатом: „Душо, не тим путем у пораз!“
Громобран – кров од твојих руку, силан пред нечаснима.
Топлу ми градиш луку и штит од смртоносних плима.
ПРОЗИР НЕПРОЗИРА
Чудеснице моја, ти си ми отворила
прозор који се не обзнањује!
Раздевена од свега земног,
што си овде упртила нејака и болна,
ћутиш о свом мистичном, лепршава.
Мати моја бивша и вечна!
И приђе ми из незнаног предворја,
чији су ми пролази страни,
тихо, сасвим ненадана,
јер ко се још отуд поздравља пре лета?
Колико смо речи изговориле
кроз валове узајамних мисли?
Чудеснице моја, показа ми
бесмртно лице љубави.
Лебдећи смешиш се, разгониш тугу,
заветујеш радост и узносиш…
Заједно гледасмо у исто дно смрти.
Ниси ме издала ћутањем.
Сасвим си већ узлетела до невида.
Сузе ми се мешају с осмесима.
И моје те руке испраћају пољупцима.
изнова и изнова, са троседа дневне собе.
И гле, крај мене тих, бди анђео…
Тако близу мене други ваздух дишеш.
Чудеснице моја, ти си ми отворила
прозор који се не обзнањује
из места за које свет не зна.
Уткана у мистично, лепршава.
Само си понела нити срца.
Мати моја бивша и вечна!
МАТУРАНТИ
Опоре су кише у мају када одлазе матуранти.
Скупљају своје ствари и одлазе некуд заувек.
Остављају нам у борама своје мамурлуке
инадлановимауздахеранихљубавнихзагонетки.
Тежак је мирис липе у дворишту гимназије.
Расипа се по данима који беспоговорно одлазе.
Бодрили смо их петицама, будили јединицама,
занесене над варкама којим их живот омамљује.
Зуји тишина за корацима када одлазе матурани.
Ко се осврне, односи нити и златне дарове.
Ко се и осмехне, о љубави слови беседу.
Стегнутог срца испраћамо нашу децу.
ТРЕБА МИ РЕЧ
Треба ми реч чудесна као свичева светиљка,
реч чиста као радосница мајчина,
реч звонка што јекне у час рођења човека.
Као кад у белом бескрају равнице
заблиста црквица,
речи да су стамене да уздрхте срце
и да цело биће облију милине
гласова анђела с литије вечерње.
Да ми је да из пчелињег саћа
врцам речи медоносне!
Одакле сипе речи млечне што лече очи рањене?
Којим се то озарјима раздане туге овештале?
Да ми је да о наковањ кујем речи сирове,
у машицама песму варничим,
пламну је развихорим!
Свет жуди за речима којима се мресте тишине
сред оловних фијука, сред сивих колотечина,
кад ветар зацвили ударима жалузина
пред плачним окнима.
Да ми је да златну зрнад жањем,
Зорњачу умесим, у Сунце да нарасте!
Где су речи чаробне свиленошумне,
којима се облаче песме ћутне,
речи којима се грли чедо божје
сред вражје шуме
да не заноћи само, занемело?
САДА, ОВДЕ
Од свих млечних путева
укрштај дланова најчудеснији је.
Не сањам о небеским сазвежђима.
Ка твојим дубинама сјај ме призива.
Тренутак,
који је језгро галактичких светова,
оваплотио нас је у врлети Земље.
Ја је љубим
јер те под звоном њеног свода
сретох у овом од свих,
најнестварнијем месту,
у зеленој љуљашци свемира.
ТУФНЕ
Беле туфне на црној хаљини,
најлон чарапе у седмој води
потапам, вадим, испирам, цедим.
Из белих туфни одјекују ми
уздаси скрити, цврче погледи.
Узнети, мере ми узимаху,
непогрешиви као шнајдери.
Спирам с хаљинице жуди голе,
грехом начичкане блудне мисли.
Жено, лепотом распети створе!
Богињо тиха, којој с наклоном
руку нежну џентлмени љубе,
русалко пркосна, у заносу
пакленим би пламом да те слуде!
Беле туфне на црној хаљини,
најлон чарапе у седмој води
давим, уједно их благословим.
Кап воде још памти, ветар гони.
ТРЕШЊА
Коренима дубљим, а шупљијим стаблом,
разграната крошња тањи се и крши.
И нестаје тихо наша трешња сочна
да уступи место некој новој воћки.
Сав се бехар давни у облак сасуо
и сипи по нама сећањем на лето.
Сад на петељкама дозревамо тихо
О ПЕСНИКИЊИ
Кристина Павловић Рајић рођена је 30. јануара 1976. године у Београду. Професор је српског језика и књижевности. Звање је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Тренутно је на докторским студијама.
Поезија је за њу игра, али то су ретко шаљиве игре, чешће су тешке, озбиљне, најживотније могуће. Опет, тако заоденуте у разигране речи, које као да се отимају даље од строфе и стиха, њене песме чине да боље схватимо и лакше прихватимо озбиљности живота.
Пише од детињства, али објављује тек од 2017. године у Суштини поетике, Бдењу. Песме су јој преведене на руски језик и објављене у Новом погледу у Санкт Петербургу. Поезија јој је заступљена у многим зборницима.
Објавила је збирке песама Разгрљени круг (2018), Лепеза (2019), Зелена љуљашка свемира (2022).
Живи и ради у Београду.
Извор: Аутор, песме из збирке Зелена љуљашка свемира (Граматик, 2022)