Jurij Pantelejev – Savremena ruska proza

Voleo je da dolazi na more u kasnim popodnevnim satima, kada je sunce već slabije sijalo, prigušeno gustom žutom bojom, poput zlatnika, i naginjalo se prema zapadu, a jak topao vetar šuštao i dizao penušave talase. Ponekad bi na još topao šljunak raširio stari prekrivač, seo i zamišljeno gledao na tursku obalu, koja se poput grbavog venca nazirala u vazdušnoj izmaglici. Prisetio bi se tada odlaska sa Krima i kako je on, vrangelovski oficir, sa svojim artiljerijskim bataljonom i još vrlo mladim dečacima, junkerima, poslednji se ukrcali na brodove, koji su išli prema Carigradu. U Rusiji je ostala samo mlađa sestra, koja je sebe pronašla u poeziji i usko se povezala sa boljševičkom boemijom. S tugom se prisećao svoje žene, živeli su zajedno osam godina, spokojno, mirno, u međusobnom poštovanju, ali bez velikih osećanja sa njegove strane. Umrla je od tifusa, prateći ga duž fronta s civilne strane rata.

Jednom, uveče šetajući, obalom, video je staru stolicu kako stoji blizu mora. Talasi su se bučno valjali, gotovo dodirujući njene čvrste, ravne, drvene noge. Nedostajao je jedan štap u naslonjaču, koža na sedištu je mestimično popucala, ali je stolica u celini ostavljala utisak starog, snažnog vojnika. Možda ju je neko od lokalnih Grka doneo i otišao, ali šta ako je more odnese?

– Možda i neće, – pomislio je.

Tri dana kasnije, u slobodno vreme, odlučio je da ponovo prošeta poznatom stazom i na svoju veliku radost, našao je stolicu na potpuno istom mestu.

Video je nešto tajnovito u ovoj drvenoj stolici, koja se niotkuda pojavila na pustoj obali Egejskog mora. Kao da je Penelopa ovde čekala svoga Odiseja, dugo gledajući na pučinu. Pažljivo je čučnuo, zgrabivši jednom rukom drveni naslon, tapšući toplo, glatko drvo, poput ramena starog prijatelja. U suštini, ovde je bio sam kao i njegov neživi prijatelj. Izvadio je tabakeru, spretno kresnuo šibicu i zapalio cigaretu na vetru. Začkiljio je prema suncu i pogledao udesno. Stotinjak metara dalje primetio je devojku, činilo mu se u velikom slamnatom šeširu i štafelajem pored nje.

Ona se brzo saginjala nad slikom, čas praveći poteze četkicom, čas zabacujući glavu, gracioznim pokretom podižući ruku.

Dugo ju je posmatrao, diveći se šarmantnim pokretima njenog vitkog tela i nije se usuđivao da priđe. Konačno, radoznalost je pobedila i on je nesigurno krenuo prema njoj, plašeći se da njegov iznenadni dolazak ne poremeti kreativni zanos, pa zbog toga bude hladno dočekan.

Bila je toliko umetnički nadahnuta, da se trgnula od iznenađenja kad je videla da se približava, ali se odmah prijateljski nasmešila. Laganim pokretom kista ispravila je nešto na slici. Približivši se, ali zaustavivši na pristojnoj distanci, on je s teškom mukom pokušavao da odabere grčke reči, tako da poznanstvo ne zvuči prosto i banalno. Osetio je toplinu u njenim romantičnim golubije plavim očima.

– Opustite se. Ruskinja sam – rekla je prijatnim tihim glasom.

– Drago mi je. Aleksej Ivanovič Čarov.

Iz nekog razloga, verovatno od uzbuđenja, predstavio se svojim punim prezimenom.

– Olga Andrejevna.

Bez pretvaranja je pružila svoju divnu ruku sa tankim prstima. Čarov ju je nežno pozdravio, nagnuvši glavu napred i udarajući petama po vojničkoj navici.

– Kako je neočekivano i prijatno sresti se ovde na periferiji Evrope, na ostrvu, sa svojim sunarodnikom.

– I meni je veoma drago, na Rodosu gotovo da nema Rusa.

– Želeo bih vas svašta pitati, ali se plašim da bi to bilo nezgodno, pa ću se ograničiti samo na jedno – da li slikate akvarel tehnikom ili se varam?

– Da. U ovo doba jeseni, talasi u Egejskom moru postaju posebno olujni i njihova paleta boja se menja od zadimljenog opala u blizini smaragdnozelene i tamnoplave u daljini. Takav sjaj se može uhvatiti samo akvarelom. Ali je potrebno brzo i tačno slikati, jer se akvarel brzo suši.

– Mislim da ste uspeli. Vidim neverovatan pejsaž i suptilno prenesenu sliku.

Blago rumenilo joj se razli niz lice. Probilo se kroz nežnu kožu, koja je bila blago preplanula.

U Olginim svetlosivim očima zaiskrile su zlatne varnice zalazećeg sunca kada je pogledala Alekseja Ivanoviča.

– Prošlog meseca, kada nije bilo toliko vrelo, unaj-

mila sam fijaker i otišla da slikam pejsaže na suprotnoj strani Rodosa, do Sredozemnog mora.

– Živim ovde skoro godinu dana i samo sam jednom tamo otišao.

– Šteta. Verovatno niste imali slobodnog vremena.– na tren je zastala i nastavila. – Tamo toliko lepote ima, ali takvo more kao ovde, nećete videti.

Sunce je već potpuno zašlo, završila sam svoj posao, ako nemate ništa protiv, pošla bih.

– Dopustite da vam pomognem.

– Samo ako vam ne smeta.

– Zašto bi mi smetalo, molim vas.

Čarov je uzeo štafelaj i krenuli su stazom posutom kamenčićima do drvenih stepenica, koje su vodile od obale do prašnjavog puta. Olga Andejevna je na tren skinula svoj slamnati šešir da popravi mašnu, koja je skliznula sa oboda, a Čarov je video lepu, gustu, svetlo plavu kosu, skupljenu u visoku punđu sa ležernim uvojcima oko gracioznog vrata.

„Kako je lepa i, čini mi se, pametna, s njom je lako razgovarati. Retka je takva kombinacija i deluje potpuno nestvarno. Ovo se verovatno nalazi samo u filmovima, na primer, kod glumice Vere Holdnoj, koju sam jednom uspeo da vidim u Carigradu. Koliko godina može imati Olga? Verovatno dvadeset šest. Ne više. A ja imam trideset devet. Samo nagađam.“ Ovaj broj se nije sviđao Alekseju Ivanoviču. Činio mu se nekako bodljikav i nespretan, nije bio okrugao ili tako nešto.

Sa trideset sedam godina, u godinama Puškinove smrti, imao je samo jednu ranu i tri ordena. Prošao je veliki rat, kako ga boljševici sada nazivaju, imperijalistički, prošao je i kroz građanski rat. Četrdeset godina mu se činilo kao granica, koju nije mogao da savlada. Štaviše, čini se da se četrdeset godina ne slavi, podsetio je Čarov.

– Delujete zamišljeno. O čemu razmišljate?

Prijatan glas Olge Andrejevne kao da se probijao kroz šum mora. Pogledala ga je i nasmešila se. U očima joj je video toplinu.

– Pa, ništa, glupost. Sećanja.

– Nisam želela da prekinem vaše ćutanje i zamišljenost, ali ne mogu, da ne obratim pažnju na ovu drevnu stolicu. Pogledajte, izgleda kao čuvar morskih dubina.

– Da. Istina, tom delu ljudskih ruku već sam pristupio, kao svom bliskom prijatelju.

Primetio sam vas sa ovog mesta i rešio da vam se predstavim.

– Uradili ste pravu stvar.

Ona je pažljivo pogledala Čarova.

– Znate, Alekseju Ivanoviču, poželela sam da nacrtam vaš portret u profilu, grafički, olovkom, na ovom divnom vetrovitom tronu.

– Zašto u profilu?

– Zato što imate rimski.

– Nisam znao.

– Sada znate. Bog vas je nagradio.

– Naravno, sa radošću ću postati vaš model, Olga Andrejevna. Zašto stojimo, pada mrak, živite li daleko odavde?

Ne, blizu, iza onog brda, u maloj kući sa crvenim krovom. A vi, Alekseju Ivanoviču?

– Na drugoj sam strani, iznajmio sam mali stan blizu luke. Ali otpratiću vas do kuće.

– Nije potrebno, prijatelju.

– Jeste li sa mužem?

– Ne, sama sam, ali o tome kasnije. Krenite, jer imate dug put do tog dela grada, a već pada mrak.

Gledala ga je umiljato. Topli glas davno zaboravljenih osećanja obuzeo je Čarova i on se nije usudio da insistira.

– Ako možete, dođite na ovo mesto prekosutra do pet uveče, ja ću biti ovde sa mojim štafelajem i dobro zaoštrenim olovkama.

– Naravno, Olga Andrejevna, vidimo se.

Poljubivši joj pomalo drhtavu ruku, na tren je zadržao njen dlan u svojoj ruci, osetivši uzvratno nežno stisakanje.

Čarov prekosutra nije mogao doći u zakazano vreme. Teško je zaceljivala stara rana. Mogao je da je savlada, ali nije želeo da ga Olga Anderejevna vidi u tako jadnom stanju.

Trećeg dana, čim je bol prošla, unajmio je kočije i odvezao se do zakazanog mesta, nadajući se da će Olga biti tamo.

Skočivši sa kočije u hodu je gurnuo kočijašu novac, ne brojeći koliko, jer je već video Olgin slamnati šešir i belu bluzu.

– Izvinjavam se, Olga Andrejevna. Bio sam jako bolestan i danas sam molio Boga da budete ovde da Vas ponovo vidim.

Zvučalo je kao da joj izjavljuje ljubav.

– Jadni, dragi Alekseju Ivanoviču, kako se osećate sada?

– Mnogo bolje, posebno u vašem prisustvu. I spreman sam da postanem vaš poslušni model.

– Hvala Bogu, pao mi je kamen sa srca. Sedite na ovog drvenog konja, ovako, u profilu, ali se okrenite malo u mom pravcu, tako da vaše lice bude okrenuto za četvrtinu ka meni – u poluprofilu.

Olga Andrejevna je postavila štafelaj na takav način, da je Čarov mogao crtež videti ne čkiljeći.

– Alekseju Ivanoviču, ovaj oficirski kaput sa čvrstim, visokim okovratnikom veoma vam pristaje. Tamo s desne strane nalazi se stena, a okolo nemirno, gotovo kao olujno more sa uzburkanim oblacima raštrkanim na nebu – nacrtaću vas na toj pozadini.

I počela je da ocrtava konture kompozicije brzim, samopouzdanim pokretima olovke.

– Olga Andrejevna, želim mnogo toga da vas pitam. Da li ste negde učili crtanje?

– Prvo je to bio hobi u gimnaziji, sasvim amaterski, zatim sam pohađala kurseve slikanja na Sankt Peterburškoj akademiji umetnosti i nikada nisam ni pomislila da ću time zarađivati za život.

– Recite mi, kako ste došli ovde na Rodos?

– Moj suprug je imao grčke korene, potporučnik, pripadnik belog pokreta, verovatno poput vas. Nažalost poginuo je u ratu. Ovde na ostrvu, njegova baka ima kuću. Poslednji put smo se videli 1919. godine pre nego što je otišao na Južni front. Tada mi je rekao: ako ostaneš sasvim sama, idi u Grčku, tamo ćeš se lakše snaći.

– Šta se dalje dešavalo sa vama?

– Vrlo jednostavno za naše vreme. Moj otac, profesor Buturlin, pravnog fakulteta na Peterburškom univerzitetu, lažno je optužen za učešće u kontrarevolucionarnoj zaveri i streljan je. Majka mi je umrla, kada sam imala četrnaest godina, a stariji brat je nestao krajem osamnaeste godine u dobrovoljačkoj armiji. Čudno je da sam uspela da stignem ovde sa poslednjim novcem. Prvo sam ovde predavala muziku deci bogatih lokalnih dama, a sada su, krajem rata, bogati engleski i francuski turisti počeli da dolaze na ostrvo i sa zadovoljstvom da kupuju moje akvarele. Tako živim. Kakva je vaša sudbina?

– Bio sam učesnik u borbi za Perekop, izlazak sa Krima. I dalje je vojska Vrangela ostala u Turskoj, u Carigradu. Mnogi su se sa Petrom Nikolajevičem preselili u Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca. Neki su ostali ovde, uključujući i mene. Još kao mlad voleo sam nakit, znao da obrađujem kamenje, čak sam i sa zlatom radio. Našao sam posao kod jednog od mojih prijatelja, koji su radili kod velikog lokalnog vlasnika zlatarskih radionica. Radio sam dve godine, trudio se da uštedim malo novca, a zatim da se možda preselim u Pariz ili Prag.

Neko vreme je ćutao i zapalio cigaretu. Čak i Olga Andrejevna nije više postavljala pitanja.

– Nisam želeo da radim kao konobar ili taksista u Parizu, poput mnogih naših – nastavio je Čarov. – Takođe sam razmišljao da radim godinu i po kao kopač, ali je iskrsla teška svađa sa vlasnikom. Povredio je moju čast, ponašao se nepristojno, pa sam mu rekao sve i primereno odgovorio. Nije bilo svrhe dalje se zadržavati u Carigradu – nije bilo više mesta za traženje. Ovde mi je pomogao prijatelj, predloživši mi da se preselim na Rodos. Saznao sam da je ovde život skup i da se prodaje nakit. I zaista se ispostavilo, da ovde mogu nešto da zaradim. Sada je čak postalo poprilično podnošljivo. Putnici iz Evrope dobro dođu.

Pažljivo je slušala njegovu priču i nadahnuto slikala, kao da je njegov glas vodio njenu ruku. Olga je skoro završila portret i slikala je samo neobične oblake na nebu, kada se Čarov okrenuo prema njoj.

– Olga Andrejevna, želim da vas sutra pozovem u kafanu „Elada“, znate, tamo, blizu Dvorca Magistora. Ta kafana se smatra najboljim mestom.

– Hvala vam, rado ću poći sa vama.

– Doći ću po vas u šest sati. Znam gde živite, budite spremni.

– Moglo bi se reći, skoro sam završila, dovršiću oblake kod kuće, pa ću vam pokloniti crtež.

Stavila je crtež u fasciklu i laganim korakom su krenuli ka drumu.

Čarov je pogledao Olgu blistavim očima. Blizu njih je prolazila kočija, koju je vukao par doratastih konja. Čarov je pozvao kočijaša i dao mu novčanicu od 5 drahmi ne pitajući za cenu. Olga Andrejevna je blago porumenela od takvog gesta, pružila mu je ruku, a oči su joj se blago smešile.

– Vidimo se sutra, – rekao je Čarov dodirujući usnama vrhove njenih prstiju.

– Čekaću vas.

Sledećeg dana, uzevši na trgu gotovo jedini automobil na ostrvu, Čarov se tačno na vreme odvezao do kuće Olge Andrejevne. Nekoliko minuta kasnije, ona se pojavila u tamnoplavoj večernjoj haljini sa niskom bisera oko vrata i prelepom frizurom, koja je savršeno isticala plemeniti oblik njenog lica. Njeno držanje i hod bili su besprekorni. Vozač je bio Italijan, izašao je iz automobila, otvorio je zadnja vrata, gde je sedeo Čarov, gledao ju je skoro drsko, skidajući je pogledom.

Čarov, primetivši ovo, se namrštio, ali čim je Olga sela do njega, odmah je strasno prošaputao:

– Danas ste posebno lepi i nemoguće je ne zaljubiti se u vas.

Nežno je spustila svoju ruku i pomilovala njegovu. Za samo deset minuta su stigli do tvrđavske kapije, koja vodi do starog grada i Olga je predložila da pešice dođu do kafane. Čarov je platio vozaču, namerno mu ne dajući veliki bakšiš. Vozač se značajno nacerio. Polako su šetali uskim ulicama, prolazeći pored zanatlijskih radnji, gde su bili izloženi razni radovi. Od vrčeva od gline, do ručno rađenih bakarnih čajnika. Došli su do Tržnog trga, gde je bila skulptura sove – čuvara grada, a u blizini je bila mala fontana. Prolazili su pored zlatarskih radnji, sa raznim proizvodima, uključujući i dela Čarova.

Nešto dalje, stariji Grk solidnog izgleda, je držao antikvarnicu.

Postepeno se smračilo, misteriozni sumrak potisnuo je dnevno svetlo. Aleksej Ivanovič je išao pored Olge, povremeno je nežno grleći oko struka. Svi su ih gledali. Trgovci i prolaznici, koji su šetali, nehotice bi im skretala pažnju stasita, elegantno odevena dama i njen saputnik nezaboravnog nezemaljskog izgleda, u jakni u vojničkom stilu.

Tako su, gotovo u samoubilačkom stanju dobrote, koje je oboje zahvatilo, od toplog sumraka, od nežnog dodira, predosećanja već zaboravljene, ali moguće sreće, ušli u kafanu. Vlasnik ih je dočekao kao stare poznanike – srdačno. Čarov je ovde bio već dva puta. Izabrali su sto u uglu. Narod se već skupio u kafani. Vazduh je bio ispunjen dimom cigareta i duvana i dopirala je prelepa muzika. Čuli su se italijanski, francuski, pa čak i engleski, protkani tihim pevanjem grčkog prvača. Konobari su brzo preuzeli porudžbinu, doneli predjelo i lako belo vino. Čarov je pušio, duboko udišući, nije mogao odvojiti pogled od Olge. Tada je neočekivano kao za sebe pitao:

– Jeste li voleli svoga muža?

– Stalno ga se sećam, pominjem ga u lokalnoj crkvi. Da li smo se voleli? Venčali smo se vrlo mladi, devetnaest i dvadeset godina. Sreli smo se na balu u skupštini plemstva. Bio je divan, lepo vaspitan, momak entuzijasta – student iz dobre porodice. Bio je zagledan u mene. Imali smo slična interesovanja i poglede, zajedničko početno znanje o životu. On možda i više. A vi?

– Žena mi je preminula u devetnaestoj. Ona mi je bila više bliska prijateljica nego ljubav, ni sam ne znam zašto.

Oboje su postali pomalo tužni. Olga je osećala da treba da razgovaraju o nečem drugom.

– Alekseju Ivanoviču, bili ste u mnogim bitkama, vi ste verovatno kapetan ili pukovnik.

– Pogodak je blizu, ali odgovor je u sredini – potpukovnik. Olga se nasmejala. Razveselio se i Čarov. Uzeo je njene ruke u svoje, poljubio ih i pomilovao. Odjednom se začuo hrapav, pijan glas, koji je dopirao kroz zvuke muzike.

– Da li smem da pozovem vašu damu na ples?

Čarov je podigao pogled, uneo se u lice čoveka, koji je stajao pored njihovog stola i oči su mu se smračile. Počeo je polako da se diže govoreći:

– Jesi li to ti? Da li je moguće da si ovde? Još uvek si živ?

Neznančevo zgužvano lice, izborano sa dosadnim, teškim pogledom, tupih, olovnih očiju, iskrivio je zloban osmeh.

– Zašto ne bih bio živ?

– Ali kako si tada uspeo da pobegneš od nas, to je zagonetka!

Čarov je, zadihan od mržnje, dohvatio bocu.

– Ali, ali – umuknite vaša plemenitosti – siktao je neznanac, odstupajući na korak od stola. – Nismo u Rusiji, ali videćemo se opet, budi siguran.

Bacivši mrski pogled na Čarova i Olgu, nestao je u zadnjem delu sale.

– Alekseju, ko je ovo? Koliko sam razumela, vi ga poznajete.

– Jedno mahnovsko kopile. Izvinite na izrazu. Duga priča.

– Ispričajte mi.

– Krajem osamnaeste godine, služio sam vojsku kod Antona Ivanoviča Denkina kao načelnik pukovske obaveštajne službe. Tada se Mahno borio zajedno sa crvenima protiv nas. Nama su bile preko potrebne informacije o lokaciji mahnovskih jedinica. Ja i još dva oficira smo otkriveni i uhapšeni. Dugo su nas tukli, želeći da otkriju sve što znamo. A kada su shvatili da neće ništa postići, ovaj podlac, držali su ga za svojevrsnog dželata, je lično, pred mojim očima, demonstrativno pucao u kapetana Burlina. Bili smo zatvoreni sa poručnikom Trubnikovim u štali do jutra. Nekim čudom smo uspeli da pobegnemo kroz tunel.

Kada je Čarov izgovorio ime streljanog kapetana, Olga se nekako smanjila i ukrutila kao da je nešto osetila. Namerno ga je pomenuo, tako što je uklonio dva slova. Pravo prezime kapetana bilo je Buturlin. Jednom je pomenuo svoju, lepu, talentovanu sestru. Čarov je čak i tamo na obali, kada je čuo njeno porodično, devojačko prezime pomislio, da je ona možda njegova sestra.

Ne, ne, ne sada, možda ću joj kasnije reći, a možda je ovo samo slučajnost i taj kapetan ima samo isto prezime.

Ne mogu oduzeti Olgi makar sablasnu Nadu.

Čarov je naručio konjak i na dušak ispio dve velike čaše, jednu po jednu.

Olga je popila tek guljaj. Mahnovac se, u međuvremenu, pomalo teturajući, spremao se da ode, okružen nekom šarolikom četom. Olga ih je, okrenuta prema izlazu primetila.

Čarov, izgubljen u mislima, skrenuo je pogled.

– Alekseju Ivanoviču, ostaćemo ovde još malo.

– Da, naravno.

Čarov je poručio još hrane. Muzičari su počeli da sviraju tango, potpuno nov ples za oboje, kao priču o tragičnoj ljubavi, ali oni su otišli nasred sale i kao iz hira otplesali ga, neprestano se gledajući u oči.

Opraštajući se od vlasnika i napuštajući kafanu, odlučili su da idu do parkinga pored džamije i prošetaju pored zidina tvrđave dvorca „Veliki magistri“. Kasno veče je već tonulo u noć. Prevlaka u blizini palate bila je dobro osvetljena električnim lampama i topovi, koji su virili iz puškarnica na zidovima, bacali su grafičke senke. Vazduh je bio ispunjen večernjom svežinom. Olga je, držeći Čarova za ruku, naslonila glavu na njegovo rame, a on je usporio kako bi joj bilo udobno dok hoda. Ispostavilo se, da je isti italijanski vozač još uvek bio na parkingu.

Radosno, lukavo nasmejan, pozdravio ih je kao stare poznanike i nežno upitao:

– Gde želite?

– Vozi, dragi moj, tamo odakle je dovedena dama, –  naredio je Čarov.

Automobil je polako vijugajući kroz lavirint drevnih ulica krenuo na drum pored dobro osvetljene luke. Crni talasi su blistali u mračnoj, magičnoj svetlosti, među usamljenim usidrenim brodovima.

Čarov se sagnuo i čvrsto poljubio Olgu u vrat, pored nežne, ružičaste ušne školjke, udišući nežni miris parfema. Primakla mu je lice toliko, da je on video njen strastven pogled izbliza.

– Pozvala bih vas kod sebe, ali to je nemoguće. Ne mogu da uvredim baku – prošaputa Olga tako nežno, da se Čarovu zavrtelo u glavi.

– Naravno, Olga, razumem vas potpuno. Idemo kod mene.

Ovoga puta, izlazeći iz automobila, dao je Italijanu popriličan bakšiš.

– Olga Andrejevna, želite li možda kafu?

– Ne, ne dušo – možda gutljaj vina, ako ga imaš, doviknula je iz kupatila, vadeći ukosnice, da olabavi kosu.

– Naravno da imam vino.

Olga je otpila gutljaj i ostavila čašu na sto. Treperavo svetlo noćne lampe zaiskrilo joj je u očima. Nekoliko gornjih dugmadi bluze bilo joj je otkopčano. Činilo se, da baršunasta koža boje karamelizovanog mleka, koju godinama nije dotakla muška ruka, zrači privlačnom svetlošću. Olgino savitljivo, krepko telo zadrhtalo je i posegnulo za usnama Čarova. On ju je kao u magnovenju ljubio grudi, vrat i lice. Olga se brzo oslobodila bluze i steznika i stajala pred njim polugola, neprestano pritiskajući svoje telo uz njegovo, grleći mu ramena i ljubeći mu ožiljak na grudima od mađarskog mača. On je nežno grizući zubima, ljubio njena zaobljena ramena. Vinska opijenost je nestala, ali mu se druga opijenost uselila u mozak. Prvi put u životu je osetio toliku opijenost ljubavlju. Doživljavao je istinsku katarzu!

Strahopoštovanje, duhovno i fizičko, spojili su se za njega u himnu, koja puca u srcu. Skoro se gušio. Čarov je toliko želeo bliskost i istovremeno obožavao ovu nežnu ženu, stvorenu samo za njega, da je on, prekaljen u bitkama čvrst oficir, imao suze u očima. Ludo i izbezumljeno je ljubio njeno gipko, jedinstveno telo – prsa, bokove i drhtavi donji deo stomaka. Olga se sva savila od njegovih strasnih milovanja, a suze su joj takođe blistale u očima. Neprestano ga je milovala po ramenima i kosi izgovarajući:

– Svemogući Bože, toliko sam te čekala, jedini, dragi moj, Alekseju. Bože, kakva sreća, gde si bio svih ovih godina? Moj, moj!

Sat vremena kasnije ležali su iscrpljeni od milovanja, zapljusnuti neočekivanom srećom. Oboje su se plašili pomisli da sudbina može podariti takav susret u noći.

Nekoliko dana kasnije preselila se kod njega sa nekoliko stvari. Doneli su njegov portret, koji su uramili u drveni okvir i okačili ga pored nagradnog revolvera. Alekseju se crtež zaista dopao, jer je sebe video prvi put posle mnogo godina, bez tuge na licu. Olga je iz nekog razloga videla neku vrstu odvojenosti na slici. Činilo joj se da je, nakratko, došao na ovu obalu i da će uskoro otići u drugi svet, potpuno nepoznat. Mesec dana kasnije, oboje su izrazili želju da idu u Pariz. „Logično, kod saveznika, nećemo valjda ići u Berlin“, pomislio je Čarov.

– Bolje je da idemo u proleće. Pariz je u proleće grad procvata i nade. Imam tamo kolege vojnike. U početku će mi trebati pomoć. Uostalom završio sam Carsku artiljerijsku školu. Poznajem utvrđenje, mehaniku i matematiku. Pokušaću to da utrostručim, kao pomoćni inženjer. A ti si, Olga, talentovana. Ponekad to može da pomogne u životu. Sve ću učiniti samo da te usrećim.

Pred sam Božić, Čarov je odlučio da odnese neki nakit u prodaju.

– Neću dugo. Samo da skupimo nešto novca i idemo na proleće.

Na odlasku je na vratima pitao:

– Olga, kako se zvao tvoj brat?

– Nikolaj. Zašto pitaš?

– Ne, ne. Ništa. „Hvala Bogu, kapetan je imao drugo ime“, pomislio je Aleksej.

– Možda ćemo tamo, na drugim obalama, saznati više o sudbini Vašeg brata?

Posle ponoći oglasilo se zvonce na vratima.

Olga nije legla, nervozno je šetala po sobi. Otvorila je vrata. U sobu su ušla tri muškarca. Jedan u civilu i dva žandarma.

– Gospođo, ja sam istražitelj – predstavio se ovaj u civilu.

– Da li vam odgovara da govorimo grčki ili francuski?

– Svejedno, može bilo koji.

– Da li poznajete gospodina Alekseja Čarova?

– Da, ja sam njegova verenica.

Istražitelj, oniži stariji policajac, spustio je pogled.

– Pre nekoliko sati u kafani „Elada“ između gospodina Čarova i njegovog sunarodnika, takođe Rusa, sa krivičnim dosijeom, za kojeg odavno znamo, došlo je do svađe. Ukratko, ubo je gospodina Čarova bodežom u srce! Udarac je bio strašan, fatalan. Nejasno je, kako je on i živeo tih nekoliko minuta. Moram vam reći, vlasnik kafane mi je rekao, da su njegove poslednje reči bile:

– Olga. Olga! I ruke ispružene kao da ih pruža k vama. Onda kratka agonije i to je to, kraj.

Olga nije čula poslednje reči, oči su joj potamnele i sve joj se zavrtelo u krug.

Ispružila je ruku, hvatajući vazduh ili pokušavajući svom snagom da zadrži, nestajuću siluetu Alekseja, napeto hvatajući njegov poslednji, bledeći pogled pun ljubavi i tuge, nagnula se napred i pala, kao da se sručila na mračni sto sa ugašenom svećom…

Devetog dana, nakon pomena u crkvi, sišla je do obale, do mesta gde su se prvi put sreli. Misli su se probijale kroz buku talasa.

– To je ono što me je sustiglo, teška vremena Rusije, čak i ovde, na tuđim obalama. Uspela sam da spasim život, ali jedinu, gorku ljubav nisam mogla.

Starinska stolica je još uvek stajala na svome mestu, kao da je čekala, da njen bliski prijatelj dođe. Vraćajući se kući, Olga je upalila sveću kraj portreta. Svetlost sveće je zadrhtala i na crtežu se pojavila igra svetla i senki.

Olga je pomislila, da joj se Aleksej nežno smeška, kao da joj govori:

– Ne plači, draga, smiri svoju drhtavu dušu. Moram da idem, ali ne brini, biću ja uvek tu, da te čuvam i u dobru i u zlu.

11. septembra 2018.

Preveo sa ruskog jezika Vladimir Babošin