Jelena Trajanovski Stanković – Portret pejzaža

Pre trideset godina čovek u plavom radničkom odelu pravio je idealnu rupu u betonskom zidu. Mirisao je na znoj a brkovi su mu bili žuti od jeftinog duvana.

– Daj tiplove – dobacio je mlađanom šegrtu šljakeru, i ovaj ga posluša.

Nezgrapnim, musavim rukama ugurao je sićušni komad plastike, toliko sitan, da bi se čovek morao zapitati kako ga je uspevao uhvatiti između dva mesnata prsta. Međutim, ljudi se nikada nisu pitali takve stvari kad vide čoveka u radničkom odelu. Ono je po sebi, valjda, bilo neka garancija veštine.

– Taaaako – otegnuo je on, izmakao se dva koraka, a onda posegnuo za flašom piva.

Pripalio je cigaretu koja je strpljivo čekala za uhom i posmatrao me znatiželjno dok cigareta nije izgorela.

– Miloje, de, reci ti meni, vredi li ovo šta? Ja se ne razumem u tu umetnost mnogo, al’ volim da vidim lep crtež. Meni je ovo lepo, majke mi…

Gospodin Miloje, u teget puloveru, zaista nije znao vredim li šta. No, Miloje je odlično znao da vodi kafanu; kad napune stomake gosti neće gledati u prazne zidove. Ne, u njegovoj kafani! Smatrao je da ću baš lepo „čučnuti“ iznad kamina i tog jednog izdvojenog stola. Njega će čuvati za mlade i stare ljubavnike.

U suštini, nisam vredela mnogo, ali sam starom gospodinu Petru vredela sve. Naslikao me je još kao momčić, dok je služio vojsku, uz skromnu paletu vodenih boja. Posle mene, nije više slikao već se zaposlio kao inženjer u državnoj firmi, od koje je dobio stan pošto je kupio auto. Oženio je prijatnu profesorku muzičkog i imao brak pun razumevanja i letovanja na hrvatskom primorju. Život je udesio tako te nemaše dece, stoga kad je profesorka nenadano preminula od kapi, gospodin Petar je preostale godine proveo baš u Milojevoj kafani, zureći u prazan zid.

Želeo je on da opet slika, međutim ruke su mu toliko ostarile da nije bio siguran da li bi uopšte umeo da drži kist valjano.

Nekoliko dana pred smrt, gospodin Petar me je prvi put doneo ovde. Spustio me je na stolicu kraj sebe, no tada nisam izazivala ničiju pažnju. Kada je s nogu otpio poslednji gutljaj loze, išetao je iz kafane sasvim neprimetno, ostavivši me na onoj stolici na koju me je bio smestio. Da li me je gospodin Petar slučajno ili namerno zaboravio, niko nije mogao reći, ali on se više nije vratio po mene. Nekoliko dana kasnije stigla je vest da je preminuo, a prostodušni Miloje se našao u nebranom grožđu. Ne, on zaista nije znao vredim li šta, ali i on je smatrao da sam lepa i svakako ga nisam ništa koštala.

Radnik u plavom odelu obrisa ruke o stolnjak i s posebnom pažnjom me uze u ruke. S nežnošću baletana okačio me je na zid iznad kamina i stola čuvanog za mlade i stare ljubavnike.

Zbilja tako beše. Gledala sam rumene šiparice, odbegle sa dva poslednja školska časa ne bi li popile sok sa naočitim studentima književnosti. Gledala sam zrele žene bujnih poprsja, koje su eksirale ljubav za tim stolom baš kao i njihovi pratioci rakiju. Gledala sam stariju gospodu kako nameštaju revere svojih sakoa, ushićeni poput pubertetlija dok okreću vazicu sa veštačkim belim radama. Onda bi se pojavila proseda dama jednako zajapurenih obraza…

Neki su dolazili mladi a odlazili stari… njih posebno pamtim. Videla sam sastanke i rastanke, svađe i pomirenja, videla sam lica i naličja ljubavi, i za ovih trideset godina se ovako obična nisam postidela na ovom zidu, jer malo koja od tih ljubavi je videla mene.

Nedavno je ušetala ona. Strovalila je svoje smeđe oči na mene pre nego što je poručila kafu i medovaču. Promatrala me je dugo, i sigurna sam da bi se takvo gledanje smatralo nepristojnim da sam, na primer, čovek za susednim stolom.

Proučavala je znatiželjno moje linije i senke, ali izgledala je kao da bi svakog trenutka mogla briznuti u plač, stoga nisam znala da li joj se dopadam ili je činim besnom. Ipak, moram priznati, prijala mi je pažnja te sam se malo nakrivila ulevo kako bi me bolje osmotrila. To je, izgleda, bio prevelik napor za dotrajalu metalnu alkicu i ja se obruših na pod, kao i šolja s kafom koju je konobar u tom trenutku donosio, prepadnut praskom koji sam izazvala. Na trenutak zavlada muk kakav ne biva u kafani i svi pogledaše u pravcu njenog stola kraj kog sam se srušila. Na mah pomislih da sam dobila pažnju kakvu nisam imala svih ovih trideset godina od kada je priželjkujem čameći iznad kamina. No, ubrzo mi postade jasno da većina te pažnje pripada razbijenoj šoljici i smušenom konobaru koji je žurno mahao krpom, ne bi li što pre sve doveo u red. Tja, ispadoh na kraju „ prokleta starudija“ zbog koje će mlada dama imati fleku na haljini. Uz to moraće da sačeka još koji minut na vruć kofein.

– Sad ću je skloniti da vam ne smeta, samo da počistim ovo…nova kafica za vas stiže.

– Sve je u redu – reče ona mirno – spustite je ovde na stolicu pored. Meni je slika vrlo lepa.

Najzad se nasmešila.

– Da vam ne smeta, samo da…

– Ne smeta. Samo polako. Evo ovde je spustite – pokaza rukom na stolicu naspram njene.

– Kako vi želite…

– Tako želim.

Kafana je ponovo zagrmela, a ona me je i dalje posmatrala, ali sada mi je bilo mnogo prijatnije. Znajući da joj se dopadam nisam se više krivila ulevo, već sam kulturno navaljena u naslon stolice prekoputa njene posmatrala i ja nju.

Htela sam joj ponuditi utočište u svom senovitom sokaku i prozor sa lalama na staroj kući. Činilo se da joj treba baš jedan takav prozor i jedan takav sokak da se skloni i odmori. Bila sam vrlo ponosna na svoje nebo i krošnju lipe, koju u to hladno decembarsko predvečerje sigurno nije mogla naći.

Uskoro je kraj nas seo i on. Na sto je spustio ljubičasti cvet i izvinio se što kasni.

– Ne mari, imala sam dobro društvo – pokaza na mene i obrisa suzu koju on nije ni video.

– Pa, da nazdravimo za tvoj rođendan – ciknu on i podiže dva prsta ne bi li dozvao onog smušenog konobara.

Ne znam zbog čega nije bila srećna te večeri, na svoj rođendan, ali znam da je tada o svojoj tuzi meni ispričala više nego njemu. Isto tako znam da sam je ja te večeri utešila više nego on.

Ipak, kući je pošla pod ruku s njim a ne sa mnom. Želela sam da me ne zaboravi kao gospodin Petar pre trideset godina. Šta će sada biti sa mnom ako više ne budem mogla stajati na zidu iznad kamina?

Svetla su se pogasila i vremešni čuvar ispratio je poslednju pijanicu. Osoblje je već odavno završilo s radom i pošlo svojim kućama. Već izjutra će me skloniti sa stolice i po prvi put neću pripadati nigde i nikome…

– Zatvoreno – čuvar je odmahivao glavom i pomagao se kažiprstom levo-desno.

Jedan  nos je s druge strane vrata brisao zamagljeno staklo. Tada sam poznala njene oči.

– Zaboravila sam nešto moje, molim vas, ne bih mogla sutra doći.

– Šta ste zaboravili?

– Jednu sliku, za onim stolom kraj kamina, spustila sam je na stolicu i eto… dobro je da nisam daleko odmakla…

– Sačekajte, pogledaću… Jel ova vaša?

– Da, da, baš ta. Dobro je da je niko nije odneo. Hvala vam puno i izvinite na smetnji!

– Ništa, ništa…baš lepa slika… evo izvolite…

I tako, posle trideset godina kafanskog života ponovo sam se skućila. Ponovo sam imala svoj zid iznad kamina i ponovo sam gledala njih dvoje ljubavnika, najpre mlade, potom stare. Ponovo sam gledala svađe i mirenja, ali oni su mi dozvolili da ih bodrim i tešim u narednih trideset godina. Nesebično sam im dala svoj prozor sa lalama, senovit sokak, nebo i procvalu lipu; i njima i njihovoj deci, koja su godinama kasnije pronašla svoje stolove za ljubavnike negde po svetu.

Jednog je jutra nije više bilo da zajedno ćutimo uz kafu. Ni njega više nisam mogla utešiti. Znala sam da je vreme za rastanak kada me je poneo u kafanu, gde je toliko puta sedeo s njom. Spustio me je na stolicu kraj svoje. Zid iznad kamina krasila je velika slika svežih boja u pozlaćenom ramu. Savršenih linija i geometrijskih oblika, bez ijednog komadića neba pod koji bi čovek mogao uteći – podrugljivo sam primetila.

Ni on je nije pogledao. Za njega je to bio samo prazan zid iznad kamina.

Kada je ispio poslednji gutljaj, lagano se pridigao i baš kao i gospodin Petar pre više od pola veka – neprimetno izašao iz kafane, bez mene. Da li me je zaboravio slučajno ili namerno, niko to opet nije mogao znati, no ja ga više nisam nikada videla.

Sada…

Čekam ponovo neke oči kojima treba prozor s lalama, senovit sokak, nebo i procvala lipa…