Jelena Trajanovski Stanković – Čovek iz voza

Nekada, kada su se iza lepog žutog zdanja glavne beogradske železničke stanice krili peroni umesto improvizovane deponije, bilo je to pravo carstvo ljudi, glasova, raznobojnih putnih torbi, suza radosnica i smeha, kao i tužnog mahanja vozovima koji odnose draga lica nekud. To mesto je bilo nešto poput večne čekaonice na susrete, rastanke, ili, prosto, na novu pustolovinu. Vozovi su pristizali i napuštali stanicu, ostavljajući vrevu za sobom. Jedan od njih je išao čak do Soluna. E, taj mi je tog dana trebao. Bila sam svega mesec dana punoletna, ali ponosna na poziv za glasanje koji će stići na moje ime sledeći put (mada me tad uopšte nije zanimalo glasanje na izborima) i na svoju svežu ličnu kartu. Probijala sam se kroz gužvu trepereći od ushićenja zbog svog poduhvata „otići vozom u Solun“. Zapravo, nije to trebalo da bude samo moja avantura. Trebalo je da moj brat Stefan bude pored mene, jer smo ovo planirali još dok smo bili deca. Oboje smo voleli vozove i takva putovanja su nam bila neiscrpan izvor radosti. Meni je bilo deset a njemu dvanaest godina kad smo se na kampovanju zarekli da ćemo jednog dana otići vozom u Solun pa makar tumarali po tom magičnom gradu svega par sati. Danas, tu sam bila samo ja, prisećajući se ove bratsko-sestrinske zakletve. Stefan se razboleo od leukemije dve godine kasnije i, uz sav trud lekara i naših roditelja, umro je samo šest meseci kasnije, dočekavši svoj četrnaesti rođendan na bolničkom odeljenju.

U porodici, svako se sa ovim gubitkom nosio na svoj način. Odrastajući počela sam da shvatam da moji roditelji svakog dana ustaju, rade, razgovaraju, čine obične svakodnevne stvari kao da ih na to nešto primorava mimo njihove istinske želje. To nešto bila sam ja. Ja sam Stefana žalila na tih način, posvećujući mu svaku igru, radeći ono što bismo zajedno radili, u veri da se tako i on zabavlja. Kasnije sam stvarnost prihvatila takvu kakva je, pa je bilo sve manje onih stvari koje bih mogla činiti tako kao da ih činimo zajedno.

Za moj osamnaesti rođendan priređena je prava kućna fešta. Iako sam se tog važnog dana osećala potpuno isto kao i dan pre, roditelji su me ubedili da sam „sada odrasla“. Gostiju i belih koverti je bilo više nego prethodnih godina; uz to neke goste uopšte nisam ni poznavala, ali oni su me grlili kao da sam pored njih stasavala.

– Lepotice, kako si porasla, koliko te nisam videla, od kad si bila ovolika – ostavljala mi je po obrazima ružičast karmin neka gospođa-rod, pokazujući rukom pola metra od poda.

– Sigurno se sećaš tetka-Mire – uskoči majka preuzimajući kesu sa kafom i đakonijama.

Ja uljudno klimnuh glavom dok mi je Mira, po svoj prilici neka od brojnih novih tetaka kojih sam se „sigurno sećala“, značajno gurala u ruke punačku ukrasnu kovertu. Naravno da se nisam sećala tetka Mire, a sumnjam da je i ona često mislila na mene. No, verovatno ću  je sada zapamtiti, a ona će nakon proslave opet na ko zna koliko godina zaboraviti da je tetka. Mada sam se oduvek radovala sitnicama upakovanim u ukrasni papir, iz nekog razloga ljudi su koverte s novcem smatrali prikladnim rođendanskim poklonima i ranije. Spuštali bi mi ih u ruke uz istovetne reči, kao po dogovoru: „ ovo je za tebe, da kupiš nešto što želiš ili što ti treba“. Uglavnom bi majka raspolagala takvim rođendanskim poklonima i kupovala mi ono što mi je u tom trenutku bilo potrebno – nove patike, ranac, jakna za sledeću zimu… Ovog puta, „sad kada sam odrasla“, taj majčin gest je izostao, što je bilo prilično iznenađujuće. Za mene je imala samo savet da trošim mudro i poželela mi sreću u nastavku „odraslog života“.

Mesec dana kasnije i nakon prijema na Akademiju, spakovala sam u planinarski ranac par krpica za svaki slučaj, a taj slučaj je podrazumevao da će se u dvadeset četiri solunska sata smeniti sva godišnja doba. Takođe, nisam zaboravila nekoliko stripova Maks Magnus koje sam obožavala zahvaljujući Stefanovoj zaostavštini, dva sendviča (nisam računala da se i u Solunu može ogladneti) i solidnu zalihu nezdravih grickalica, krajnje nepromišljeno. Uspela sam da uguram u ranac čak i svoj blok i olovku za skiciranje. I rođendanske koverte, što je bilo sasvim razumno.

Bližilo se vreme polaska „mog“ voza do Soluna. Ljudi su se čičkali duž vagona, a ja sam treperila pred ovim čudom na šinama kao da će me odvesti na mesec. Toliko sam bila uzbuđena da sam, čini mi se, poskočila i uhvatila neku devojku za ruku kao što bih to učinila sa svojim saputnikom da sam ga imala. Devojka je imala svoje saputnike, ali mi ne zameri zbog ovog i okrete se svom društvu. Izgledalo je kao slučajna pogreška.

Tražila sam kupe sa što manje ljudi, po mogućstvu prazan, želeći od njega, valjda, da napravim svoj vozni dom. Praznih, pak, nije bilo, pa uđoh u jedan u kom mi se učinilo dok sam prolazila da sedi samo jedan stariji gospodin. Međutim, sad kad sam se vratila, bilo ih je dvoje. Čovek napola okrenut leđima mrko me i zlovoljno pogleda kad sam kucnula i pitala da li je slobodno. On ne odgovori ništa već još više uvuče glavu u ramena poput kornjače, ali žena koja je sedela pored njega osmehnu mi se i pozva rukom da sednem.

Neko vreme smo ćutali a moje oko je diskretno šaralo po mojim cimerima iz kupea. On je izgledao nepristupačno i položaj njegovog tela govorio je da mu nije drago što sam im se pridružila. Iako je na njemu sve bilo čisto, delovao je zapušteno, neuredne brade i kose. U krilu je čvrsto držao nekakav predmet (možda kutiju, nisam mogla da zaključim) i preko njega prebačen zeleni somotski sako, kao da želi da njime sakrije nešto veoma vredno. Na domalom prstu desne ruke zlatio mu se tanak kolut metala. Sve vreme je gledao kroz prozor i tek na mah, kad bi osetio moj ispitivački pogled na sebi, prezrivo bi me očima ošinuo iskosa i još više uz sebe stisnuo zeleni somotski sako.

„E, svašta! Kao da ću da mu otmem to što nosi.“, pomislih a onda osmotrih ženu koja se nikako nije uklapala u taj mizanscen. Nisam mogla da odredim njene godine jer je na momente izgledala veoma mlado, a na momente kao sredovečna žena, i to mi se kao umetnici činilo vrlo zanimljivim. S druge strane, bilo bi veoma izazovno nacrtati je, možda čak i nemoguće. Ona je bila u svečanijoj odeći, doduše modno odavno prevaziđenoj, ali to je verovatno bilo najbolje što ima. Kosa joj je bila uredno začešljana i podignuta u starinsku punđu. Njeno lice je bilo obasjano nekom vanvremenskom blagošću i sve vreme je držala svoju ruku preko njegovih. Na desnoj ruci opazih isti tanan zlatan prsten. Za razliku od njega ona nije sklanjala pogled kad bi nam se oči susrele. Naprotiv, smeškala se prijatno, skoro lekovito i delovalo je da joj je sasvim ugodno tu gde je.

„Kakav čudan spoj. Ona deluje tako prijatno, gde li nađe ovog mrguda?“, zapitah se.

– Ne zamerite mom mužu, nije on uvek bio takav, samo mu je trenutno život težak, nije do vas – reče ona glasom nežnog povetarca, kao da mi je pročitala misli. Ah, a i nije tu bilo šta da se čita, svakom bi bilo neprijatno u njegovom društvu. Osim, izgleda, njoj.

– Mhm – klimnuh ljubazno glavom kao da razumem, a čovek me opet prostreli očima, sada blago dignuvši obrvu i opet se okrete ka prozoru.

Voz je kloparao nedovoljno brzo ako bi mu brzinu procenilo moje nestrpljenje da kročim u, nekad, nedostižni Solun, da stojeći na ivici same luke u more bacim jedan cvet i šapnem „sagapo“. Ipak, na momente činilo se da neprirodno juriša pokraj pejzaža, stapajući ih u kakav vrtlog boja, izmešanih kao na slikarskoj paleti.

Zlovoljnog čoveka u jednom trenu savlada umor te mu glava klonu, tako da mu čelo beše oslonjeno na prozor. Izvadih iz ranca kesu sa grisinama, celofan zašušta i čovek se trže kao da je pukla petarda u kupeu. Reših da budem kulturna i ponudih mu da se posluži u znak izvinjenja što sam ga trgla iz sna. On me podozrivo odmeri, frknu nešto nalik nerazumljivoj psovki i ponovo zatvori oči. Njegova žena mi se, tek tad spazih, učini nešto sitnijom nego što je bio prvi utisak. Milovala ga je po obrazu i šaputala „Sve je dobro, dragi. Sve je dobro.“. On nije reagovao na njen dodir i izgledao je kao da njene utešne reči ne dopiru do njega.

„Ovoj ženi uopšte nije lako s njim. Ko zna kakav problem ima. Da nije…skrenuo?“, motala sam po glavi, a onda se setih da gospođu nisam ponudila grisinama. Ona je baš fino društvo.

– Ne mogu, zlato, hvala ti. Nisam ni pre volela.

– Ne smeta vam, nadam se, da ja jedem – rekoh već uguravši tri slana štapića u usta.

Čovek otvori jedno oko, podiže sad obe obrve i nastavi da žmuri.

– Ja sam Marija – započe ova naočita gospođa – ceo život smo proveli skupa. – Ona pogleda u njega ne skidajući svoju ruku s njegove. – Svetozar je najdivniji muž na svetu, znaš.

„O, bože. Da li i njoj nešto fali? Jesu li joj obrazi sad upali ovako?“, letele su mi misli.

– Aham. Kuda putujete? – upitah kurtoazno, razgovora radi.

Čovek otvori oba oka i sa neskrivenim zgražavanjem me odmeri. Demonstrativno ustade i pope se na gornji ležaj , okrenuvši mi leđa i sve vreme grleći svoje blago zaodenuto zelenim somotskim sakoom. Žena se poput perca pridiže, i nekako se smesti iza njega, što mi se u trenu učini potpuno nemogućim, obgrli ga i, takođe, okrenuta mi leđima, nastavi:

– On još ne razume neke stvari, jer ih ne prihvata, ali veruj mi, divan je čovek. Evo, pošao je na ovaj put zbog mene, da mi ispuni želju. Pitala si me kuda…pa, svuda pomalo, ali uglavnom kući. Imali smo divan brak, podigli smo poštenog i radnog sina, ja stvarno nemam za čim da žalim…ali, eto, njemu je veoma teško ove nedelje. On pati. O, kako bih volela da ne tuguje toliko…

– Ja sam Svetlana – rekoh suvo, nemajući šta pametnije da kažem.

Već sam očekivala da čovek na moj glas ponovo uzvrati nekim neverbalnim negodovanjem ali začuh samo bolno hrkanje i s olakšanjem zaključih da je zaspao. Njegova supruga nije spavala, naprotiv, bila je vrlo pričljiva, ali ne i dosadna.

Ispričala mi je kako ju je uvek čekao na jednoj klupi u tašmajdanskom parku, sa šeširom i jednom lalom, i da joj se svakog dana udvarao recitujući neku Preverovu pesmu, jer je ona bila mlada profesorka francuskog. On je inače, stolar, ali je sricao francuski zbog nje pa je njegovo prvo „Ž tem“ zvučalo kao „žetaime“. Vremenom je naučio sve šansone Šarla Aznavura, pokušavajući da je nasmeje imitiranjem manjka glasnih žica. Pošto je iz Makedonije došla da studira u Beograd i onda tu provela ceo život, zaprosio ju je tako što joj je u tri sata po ponoći doveo pod prozor grupu kafanskih svirača. Tako su lepo otpevali „Makedonsko devojče“, da se čak ni komšije nisu bunile. Tek kada je viknuo „Hoćeš li da mi budeš žena?“, dobio je jedno jajce u filcani šešir. Kada su saznali da čekaju bebu, išao je od vrata do vrata da mu komšije čestitaju. Prošli su lepe dane i one teške, ali nije bilo trenutka da je nije čuvao kao malo vode na dlanu. Bila je srećna i voljena žena i zato je sada tako spokojna. Sve što je rekla nisam nikako uspevala dovesti u vezu sa Svetozarom, čovekom iz kupea koji je izgledao kao da mrzi ceo svet. No, ipak, šta ja znam o onome što čoveka pretvori u nešto sasvim drugo?

Marijina priča me je dotakla, raznežila, nasmejala…bila je prepuna onih detalja od kojih je satkan život, a njen glas je poput lavande umirivao i lagano mi sklapao oči. Najzad se i ja opružih na svom spavaćem delu; ne sećam se kad sam izvadila džemper iz ranca, ali bejah pokrivena njim kad sam se probudila na granici sa Makedonijom. Carinik je čoveku već vraćao pasoš dok sam ja sanjivo rovarila po rancu tražeći svoj. Obavismo carinske formalnosti i ja, još uvek bunovna, ponovo legoh da odremam još malo. Ionako će uskoro zora.

Kako se voz vukao ka prvom stajalištu u Makedoniji, probudiše me glasovi iz hodnika. Ljudi su prolazili uskim prolazom, razgovarali, neki bez razloga hitali ka izlazu iako je još bilo vremena. Dan je disao ranojutarnjom svežinom. Čovek je sedeo savijenih ramena i prstima jedne ruke lupkao po prozorskom staklu. Marija je sedela pokraj njega, mirna, s blagim i tajnovitim osmehom Mona Lize, s rukom preko njegove. Delovala je odjednom tako mršavo, kao da pliva u staroj svečanoj odeći. Lice joj je bilo bledo, skoro prozirno. Tad bacih pogled na ruku koja je nepomično bila oslonjena na njega i shvatih da su joj prsti modri, a onda videh i kako se i njen osmeh boji u plavičasto. Skočih u sekundi ka njoj.

– Hej, hej! Da li ste dobro? Šta vam je? – O čoveku nisam ni razmišljala, ionako se pokazao kao neko na ivici uračunljivosti.

– Hej! Treba nam pomoć ovde! – viknula sam.

Čovek me po prvi put pogleda s manje besa a sa više žaljenja.

– Treba, treba. E, jadnice ko je tebe pustio da ideš negde sama? – promumla sebi u raščupanu bradu, a zatim ustade nekako dostojanstveno, kao kad intoniraju himnu domovine, odloži svoj zeleni somotski sako na sedište pored („gde ode žena, nije joj dobro, šta ovaj izvodi?…“, misli su se bez reda nizale u fragmentu sekunde), i tada… tada otkri svoju tajnu, tajnu koju je tako grčevito stiskao uz grudi. Lepo ukrašenu urnu.

Otvorio je prozor, isturio ruke sa svojim blagom i pepeo je poleteo dalje od nas, vetar ga je raznosio suprotno smeru kretanja voza, vraćajući samo mali deo praha unutra kroz prozor. Kada je ispraznio urnu, ponovo se vrati na mesto i pokri je somotskim sakoom. Crvenih očiju, u kojima su suze čekale i vrebale trenutak kada će ostati sam, reče samo:

– Eto, ljubavi. Kod kuće si.

Htedoh nešto da kažem, ali osećala sam kako mi je vilica utrnula, baš kao i sve racionalno u meni. Poimanje stvarnog i nestvarnog beše anestezirano.

„Da li je ovaj čovek u pravu? Ludim li?“, bilo je poslednje što sam pomislila kad se voz zaustavio na prvom stajalištu.

Svetozar, čovek iz voza, krenu ka izlazu. Sigurna sam da je bio ubeđen da sam pričala sama sa sobom, ali beše mi žao što nije znao. Možda… možda će mu vreme pružiti spoznaju kad bude bio spreman.

Još jednom bacih pogled na peron i pre nego što je voz nastavio dalje spazih ga povijenih leđa i teških nogu sa njegovim, sada nešto lakšim, prtljagom. Onaj drugi teret koji je nosio u duši još neko vreme neće biti lakši. Išao je polako i baš pre no što se izgubio iza poslednjih putnika koji naviru u voz spazih i nju, Mariju, pored njega, mladu i lepu, kako ga drži podruku. Osvrnula se ka meni, poklonila mi jedan milujuć osmeh i mahnula. Utom voz ponovo krenu i oni nestaše iz mog vidokruga.

Najzad sam bila sama u kupeu i dugo nisam mogla da posložim u sebi ono što se desilo.

„Sama u kupeu“, pomislih. „A možda… možda i ne.“

Pogledah u prazno sedište do mog. Koliko god piljila, ono je bilo prazno. Svejedno, stavih ruku na njega.

– Idemo vozom u Solun, braco.