Јадранка Пејовић – Песме љубави

ISSN 2334-9417 (Online)

ЈЕЗА

Видиш ли ти љубав? Из ока ми исијава
Блажено, и покајно пред тобом се клања
И у твоме црном што јој се исмијава
Љуби бездан зена што се од ње склања.

Каква си ти сенка пророче мрака
Кад мрачиш ми сунца дарован вео
Да уместо среће призовем врага
И кад ниси знао… и кад ниси хтео,

И кад се у успећу жераве ти боја
У хордама смрти међ телеса гушим
Вапећи за дахом да будем твоја
И кад ме пустиш… да се беживотно срушим!

АМБИС

Ја знам да је ноћ, јер чудан мир влада
Под тињавим слапом светлости је чујем
Аура под штитом постојања страда;
Не знам да ли волим. Да л’ још љубав ту је?!

Од свих кула страсти и снова без грешке
Тако стварних слика и извора лепоте
На грудима плоче покопаних, тешке;
Армије су бола пред предајом страхоте.

Не знам шта се збива када љубав умре,
Све што сам љубила-није више важно:
Место лета и слободе очај кад те гурне,
Пад у црни амбис усрећиће лажно.

ЗГЛУХ

Да ме бар тишина у овој ноћи буди
Место зуја мисли бесциљних у јату
Где ли је сад љубав вртоглаво да слуди
Обешчашћену зраку што купа се у блату.

Од свег муља мрак се тек назире у ноћи
Живот се све више увлачи у себе
Ко чељаде старо исцрпљених моћи, кад
Сваким дашком груди свесно смрт загребе.

Што си ноћи кужна слугама ти својим
Како да те овлаш прстима тек дирнем
Да у страху своме схватим чег се бојим
Сада кад су ноћи чудновато мирне?!

ГЛЕДАМ ТЕ

Прозебло псето ода од се гласа
Ноћ већ влада, по окнима мраз шара
У хладном мом телу без трунке спаса
Смрт љубави наше задњу наду вара.

Гледам те у очи, па потонем ко увек
Бесциљне зене не воде до мене
Кад лепо твоје лице додирнем на трене
Љубављу својом милујем из сене…

Зар за мене немаш ни трунке постојања;
Дашак топле речи, смешак меке усне
Ил одлазак неки у ком се слути нада…

Ја предана свој чежњи, у жељи сам све мања!
Прасак страсти гаси магла кад се згусне
Ко светионик спаса зором када страда!

СИДРО

Крв ми се ко песак напила соли
Руке тешке питам коме ли се дају.
Кад их стегне срце да л’ их тада боли
Што се љубав смеши сада своме крају!

Све је горко било, укус риђе рђи
Усне моје жедне по пехару се лепе,
Да је челик тада био од те’ тврђи
Не би очи моје биле мутне, слепе!

Па се тако питам је ли душа жива,
(Пружила се телом као сидро пала)
Кад загребе сумња што је љубав крива
Да би пред суд раја својим болом стала?

ЉУБАВ

У очима. Ту си. Сијаш и не бледиш
Сваки зрак светла спрам тебе је бедан
Иако је све мрачно, иако се све леди
Све живи и бива, а бол је само један.

Зима ће опет, све јаче стеже
Давно су усахли мириси лета
У чему сад копне, и где мирно леже
Лепоте твоје, чар мирисног цвета?

Да ли ми трунеш под росном травом
Овенчан круном мојега света
Окренут мени, лежећи, главом
Да л ти и тужна остајем лепа?!

Премило моје; себична још сам-
Шта да радим без тебе сама,
Љубав и патња је све што оста
Од твојих и мојих непреболних рана.

ВОЛИ МЕ

Свеколика страсти што ми мира не даш
У очима ти видим жаруље се сјаје
Иако у моје безнадне не гледаш
Што искре страсти дуго ,залудно таје.

Шта би након битке могао да предаш
Штит од твоје круте, челичне строгоће
Или шкрте речи; да ме лакше издаш
Када разум луди а бол те моја хоће!

Замисли ме тако на двоје док се цепам
Урезане ране док сол ми суза лиже,
Док ми стара жеља од љубави још слепа
До литице смрти своје приђе ближе…

И пре раја који благостање пружа
Паклено пожелим да изгарам за тобом
Лепша да ти будем тако вечно тужна
Плачући и даље без тебе над собом!

Јадранка Пејовић
Суштина поетике – Поезија данашњих песника

О ПОЕТЕСИ

Јадранка Пејовић је рођена 28. септембра 1969. године у Црвенки (Војводина).. Основну и средњу школу завршава у месту рођења и Врбасу. Од малих ногу се предала поезији и сањарећи пловила кроз живот.

За себе воли да каже да је илузиониста. Пише душом и срцем баш онако како неког воли или пати. Љубав је слатка патња, каже Јадранка. Поезијом изражава лепоту људског постојања. Пише и живи по истим нотама.

Живи у Црвенки.

Извор: Ауторка