Jadranka Pejović – Pesme ljubavi

JEZA

Vidiš li ti ljubav? Iz oka mi isijava
Blaženo, i pokajno pred tobom se klanja
I u tvome crnom što joj se ismijava
Ljubi bezdan zena što se od nje sklanja.

Kakva si ti senka proroče mraka
Kad mračiš mi sunca darovan veo
Da umesto sreće prizovem vraga
I kad nisi znao… i kad nisi hteo,

I kad se u uspeću žerave ti boja
U hordama smrti međ telesa gušim
Vapeći za dahom da budem tvoja
I kad me pustiš… da se beživotno srušim!

AMBIS

Ja znam da je noć, jer čudan mir vlada
Pod tinjavim slapom svetlosti je čujem
Aura pod štitom postojanja strada;
Ne znam da li volim. Da l’ još ljubav tu je?!

Od svih kula strasti i snova bez greške
Tako stvarnih slika i izvora lepote
Na grudima ploče pokopanih, teške;
Armije su bola pred predajom strahote.

Ne znam šta se zbiva kada ljubav umre,
Sve što sam ljubila-nije više važno:
Mesto leta i slobode očaj kad te gurne,
Pad u crni ambis usrećiće lažno.

ZGLUH

Da me bar tišina u ovoj noći budi
Mesto zuja misli besciljnih u jatu
Gde li je sad ljubav vrtoglavo da sludi
Obeščašćenu zraku što kupa se u blatu.

Od sveg mulja mrak se tek nazire u noći
Život se sve više uvlači u sebe
Ko čeljade staro iscrpljenih moći, kad
Svakim daškom grudi svesno smrt zagrebe.

Što si noći kužna slugama ti svojim
Kako da te ovlaš prstima tek dirnem
Da u strahu svome shvatim čeg se bojim
Sada kad su noći čudnovato mirne?!

GLEDAM TE

Prozeblo pseto oda od se glasa
Noć već vlada, po oknima mraz šara
U hladnom mom telu bez trunke spasa
Smrt ljubavi naše zadnju nadu vara.

Gledam te u oči, pa potonem ko uvek
Besciljne zene ne vode do mene
Kad lepo tvoje lice dodirnem na trene
Ljubavlju svojom milujem iz sene…

Zar za mene nemaš ni trunke postojanja;
Dašak tople reči, smešak meke usne
Il odlazak neki u kom se sluti nada…

Ja predana svoj čežnji, u želji sam sve manja!
Prasak strasti gasi magla kad se zgusne
Ko svetionik spasa zorom kada strada!

SIDRO

Krv mi se ko pesak napila soli
Ruke teške pitam kome li se daju.
Kad ih stegne srce da l’ ih tada boli
Što se ljubav smeši sada svome kraju!

Sve je gorko bilo, ukus riđe rđi
Usne moje žedne po peharu se lepe,
Da je čelik tada bio od te’ tvrđi
Ne bi oči moje bile mutne, slepe!

Pa se tako pitam je li duša živa,
(Pružila se telom kao sidro pala)
Kad zagrebe sumnja što je ljubav kriva
Da bi pred sud raja svojim bolom stala?

LJUBAV

U očima. Tu si. Sijaš i ne blediš
Svaki zrak svetla spram tebe je bedan
Iako je sve mračno, iako se sve ledi
Sve živi i biva, a bol je samo jedan.

Zima će opet, sve jače steže
Davno su usahli mirisi leta
U čemu sad kopne, i gde mirno leže
Lepote tvoje, čar mirisnog cveta?

Da li mi truneš pod rosnom travom
Ovenčan krunom mojega sveta
Okrenut meni, ležeći, glavom
Da l ti i tužna ostajem lepa?!

Premilo moje; sebična još sam-
Šta da radim bez tebe sama,
Ljubav i patnja je sve što osta
Od tvojih i mojih neprebolnih rana.

VOLI ME

Svekolika strasti što mi mira ne daš
U očima ti vidim žarulje se sjaje
Iako u moje beznadne ne gledaš
Što iskre strasti dugo ,zaludno taje.

Šta bi nakon bitke mogao da predaš
Štit od tvoje krute, čelične strogoće
Ili škrte reči; da me lakše izdaš
Kada razum ludi a bol te moja hoće!

Zamisli me tako na dvoje dok se cepam
Urezane rane dok sol mi suza liže,
Dok mi stara želja od ljubavi još slepa
Do litice smrti svoje priđe bliže…

I pre raja koji blagostanje pruža
Pakleno poželim da izgaram za tobom
Lepša da ti budem tako večno tužna
Plačući i dalje bez tebe nad sobom!