Radovan Sinđelić – Mistične priče

Mračan i strašan stajao je on, sklopljenih crnih krila, držeći se levom rukom za visoke pritke plavog ladoleža, stranac u noći. Sedeo je u skrovitom kutu između zida sobe u potkrovlju i visokog dimnjaka, u senci gde svetlost ogormnog punog meseca nije dopirala. Mirisalo je cveće u hladovini tople julske večeri. Bele duvančice nagnule se nad korito u koje je sporo kap po kap kapala voda iz česme. Žuti i crveni cvetovi noćnih frajli njihali su se lagano nad usnulim lejama niske kadifice. Usnule su i ruže nezatvorenih latica pod teškim pokrovom ove noći.

Igrali su se dugo mačići u dnu kamenih stepenica, na mestu gde su se najduže zadržavali poslednji zraci sunca. Igrali su se pa su se umorili. Gledao ih je kako se jedno za drugim provukoše kroz rupu u ambaru i nestadoše. Velika žuta mačka, njihova majka posmatrala ih je ležeći na gredi ambara na kojoj su bile poređane saksije sa krvavo crvenim hortenzijama. Kad je i poslednje četvrto mače nestalo u ambaru ona ustade pa se provuče između greda i skoči na pod ambara gde su se njena deca već šćućurila na svojoj postelji od slame stavljene u korpu od pruća. Leže i ona pored njih. Pomeri se ogromni mesečev kolut i pokri ih senkom. Zagukaše golubovi usnuli pod strehom, probudiše se, pogledaše okolo i kad su shvatili da se to samo mesec pomerio, umireni ponovo zatvoriše oči. Nisu svi spokojno spavali. Svaki čas bi se neki od njih probudio i pogledao po dvorištu ne preti li im neka opasnost. Kad bi se uverio da opasnosti nema, golubić bi ponovo podvukao glavu pod krilo. Golubovi su spokojno spavali samo danju na svom legalu pod strehom kada bi se žuta mačka odmarala na starom buretu u senci paulovnije. Plašili su se jedino pacova koji su danju, u odsustvu žute mačke bili veoma drski, psi ih nisu mogli dohvatiti, a žuta mačka je opet često lutala po okolini. I on je opazio jednog velikog sivog pacova kako žuri preko krova osmatrajući kako da siđe niz oluk. Oluk se spuštao do kućice u kojoj je spavao stari pas vučje krvi. Mladi psi, njih trojica su spavali na prostranoj kamenoj terasi. Golubovi pod strehom su tiho gukali u snu nesvesno se zbijajući jedan uz drugog. Van sigurnih krošnji dvorišta vrebali su ih jastrebovi i vrane. Noću kad bi žuta mačka spavala u svojoj košarici, ni pacovi ni drugi grabljivci nisu smeli da im se približe. Ona je imala lak san. Klizila je mesečina po krošnji stare kruške, biserni slapovi su padali po granama i lišću zadržavajući se na perju usnulih gugutaka. Sve je spavalo u ovom ponoćnom času. I psi ispred svojih kućica ispruženih šapa, i ovce u torovima, goveda u štalama i konji u zadnjem dvorištu pod starim jasenom. Neumorno je prskala mala fontana svojim kamenim cvetovima. Samo bela zmija je izmilela ispod kućnog praga pa podigavši glavu visoko osmotrila je okolinu i polako krenula stazom ka fontani iz koje je bezglasno uvis letela voda i rasprskavala se visoko u vazduhu u hiljade kapi koje su ponovo padale nazad. Uspela se niz kamen pa zagnjurila u hladnu vodu. Posle tren dva pojavila se na površini i zaplivala u krugovima po fontani. Uzdahnuo je i udobnije se namestio u svom skrovitom kutku. Noć je tekla mlaka, topla, nemirna, varljiva, ko zna šta mu ona nosi, trebalo bi da ode odavde. Nije znao zapravo ni zašto je došao ovamo, ni šta očekuje u ovoj pustoj noći što miriše na krv i pepeo. Osećao je da treba da ode i to odmah. Ali, tako je bilo toplo u ovom ćošku, velike cigle dimnjaka behu još vruće, slatki miris kupina se širio okolo. Osluškivao je noć. Dogorevale su poslednje žeravice u velikoj peći gde su danas ispekli hleb za sledeću nedelju i tek poneka varnica bi tu i tamo iskočila iz umirućeg žara. Kada bi to hteo samo jedan dah i rodio bi se ogromni plameni zmaj iz tog tinjajućeg žara, razletele bi se varnice visoko sve do senjaka punog suvog sena, planuo bi prvo on, pa trščani krov štale, suva građa starih ambara, a onda i sve ostale zgrade, kuća i ograda i za tren bi vatreni cvet progutao celo imanje. Kad bi to hteo, ali on to ne želi. On je želeo da ima ovakvu kuću i ovakav život. Ispečeni hlebovi ostavljeni na drvenom dugačkom stolu, pokriveni belim čaršavom su prijatno mirisali. Taj miris ga je vratio daleko u prošlost čija granica mu nije dozvoljavala da se seti svoje mladosti i svog detinjstva. Ipak, nešto se probudilo u tom belom mraku, u toj gustoj magli koje se plašio, a opet u koju bi rado stupio da sazna o sebi ko je on zapravo, odakle je, gde se rodio jer i takvi kao on morali su se negde nekad roditi… Ta nepoznata slutnja kojoj ne zna ime podseti ga na jedan događaj od pre nekoliko dana. Išao je starim kolskim putem vodeći svog vranca. Naišli su na neki vezan džak po kome se premetalo nešto živo.

Prvo je pomislio da je to neka velika zmija i dugo se dvoumio da li da raseče džak vrhom mača i oslobodi zatočeno stvorenje. Nešto je u njemu uprkos strahu i gnušanju koje je sasvim neosnovano osećao prema zmijama, prevagnulo, možda to što je njegov konj mirno prišao toj vreći od grubog platna ili je presudila usplahirena pesma dva crvendaća koji su mu cvrkutali nad glavom, tek kad je rasekao platno iz njega je iskočila veverica i pojurila poljem, a za njom su odletele ptice. Zaustavila se ona kad je stigla na pola livade, video ju je među maslačcima, kako se okrenula i pogledala ka njemu. Da li je zastala da se odmori i prikupi snagu ili je želela da vidi ko ju je oslobodio, tek postajala je tu minut dva pa potrčala ka leskovoj šumi. Svet je ovaj pun nepoznanica, predrasuda i zagonetki. Nekad ne treba verovati očima. Svako biće nosi svoj svet u sebi. Tajanstveni su lavirinti ljudske duše, pročitao je to u jednoj staroj knjizi koju je uzeo iz kovčega u podrumu. Ko zna zašto ali on oseća i siguran je u to da je nekad negde postojala neka žena poznatog mu lika, koja možda još uvek negde postoji i nada mu se. Neka mlada žena koju je viđao u snovima, ali čije lice nije mogao jasno smotriti. Neka žena koja mu je bila draga. Ali šta znači to biti drag nekome? Vraćao se po stoti put na isto pitanje ne našavši odgovor. Tamni oblaci su se sakupljali nad planinom, kao čopor gladnih crnih vukova. Ćuteći su posmatrali dolinu. Noćas je neće napasti, prećutan je dogovor da petrovdanska noć bude mirna. Prenoćiće crni oblaci nad planinama. Ujutro možda i krenu drugim putem. Ali noćas oni samo posmatraju dolinu i sve šta se u njoj dešava.

Na Vrežinim livadama gori velika vatra. Zapalile su je pred ponoć zle vile granama bora što ih je pokidala velika oluja početkom leta. One pevaju i čekaju. Jedno srce mora da padne noćas prekinuto, da sagori u njihovom ognju. Noćas je preleteo celu dolinu i sva okolna sela. Od kada je izgrejao mesec pa sve do sada, ponoćni čas kuca li kuca, nigde nikog…

Prvi put za toliko godina da ovog dana i ove noći niko nije se ni rodio niti je umro. A on je morao da uzme dušu nečiju dok ne istekne drugi sat po ponoći, dok prvi petli ne zapevaju… Moraće to da uradi… Ima još malo vremena, a ono neumitno teče. Krune se zrnca peščanog sata. A on još uvek sedi ovde gde se spustio samo da se odmori i ugreje uz ovaj neugasli dimnjak. Voleo bi da je sad u svojoj sobi u kuli uz ognjište umotan u staro krzno, uprkos sunčanom letu, njemu su julske noći bile hladne… Sa prozora kule, po noći se vidi daleko, sve do planina na istoku. Tamo će se opet ujutro roditi sunce. Uzdahnuo je, vreme mu je da krene, sigurno se i one tamo na livadama pitaju zašto ga nema. Neodlučan stajao je i dalje u senci, mračan i strašan, umoran i željan sna bez snova, držeći se za pritke plavog ladoleža, sakriven u uskom prolazu između zida potkrovlja i velikog dimnjaka, on rob zarobljen i okovan hladnim kandžama nevidljivog gospodara, gorak od čemera vlastite sudbine i nemirenja sa neumitnošću svog životnog puta. Nešto šušnu i on se trže. Polete sova sa vrha krošnje najviše paulovnije. Znao je Mavar zašto je posadio ovo drveće oko kuće i svuda po imanju. Malo ljudi zna njihovu pravu vrednost. Neumorno je prskala mala fontana svojim kamenim cvetovima po stazi, po kamenim pločama što su provirivale ispod sloja zemlje i mahovine… Mala bela zmija je otišla, ko zna kad se povukla u svoj prag. Čanak u kojoj su joj ostavljali mleko bio je prazan. Pod leskom u teškoj i nerazmrsivoj pređi burjana i stabala kupine dve kune zlatice su se propinjale uz ogradu popevši se na mravinjak da dohvate tamne slatke grozdove crne kupine. Mirisale su bele ruže čije grane su natkrivale senicu gde je ponekad Mavar voleo da sedi. Vetar je plovio drumom i donosio miris vatre, pepela, sagorelih borovih grana i rastopljene smole. Odsjaji velike vatre u dugim pramenovima su se peli uvis tamo na livadama. Bilo mu je hladno. Skupio je oko sebe krajeve svog ogrtača. Sve je bilo mirno u Mavrovoj kući. Zbog guste tame nije mogao da vidi utrašnjost soba i usnula lica, ali znao je gde ko spava. Bliži se i drugi sat po ponoći. Uskoro će se poklopiti kazaljke na satu visokog tornja u selu i još malo zapevaće beli petlovi starog kovača, kao da ih je video kako se meškolje u snu koji su odsanjali i koji polako odlazi…

– Prokleta noć – pomislio je, prvi put posle toliko godina da ove noći niko nije preminuo svojom smrću, a one tamo traže dušu.

U lađarevoj kućici umire žena. Petoro male dece spava sa bakom na podu oko njenog kreveta pokriveni ponjavama. Lađar sedi za stolom pokrivši lice rukama. Novorođenče je uzela i odnela njegova sestra. Preživeće uz njenu bebu koja je samo nekoliko dana starija. Ali detetova majka krvari već pet dana i krvarenje se ne smanjuje. Ona kopni i bledi lebdeći noćas između života i smrti. Jasno mu je da će umreti. A opet on ne može da se pomiri sa tim. Ako mu žena umre on se mora oženiti, deca su mu mala, mati stara. Bacio je oko na jednu udovicu iz sela, mada on toga još nije potpuno svestan niti hoće o tome da razmišlja u ovim teškim časovima. On ne zna niti može da pretpostavi šta ga čeka ako se oženi njom niti ko je ona. Saskija Gotlib je udovica već pet godina, njenog starog muža malo ko još pamti. Lepa je i mlada, ništa se loše o njoj nije čulo. Lađar ne zna da ona noćas igra i peva sa svojim posestrimama na Vrežinim livadama na zlatnom gumnu kao što je to radila svakog leta od kako su se ona i njen muž doselili u ovaj kraj. Ako je uzme otrovaće mu decu, jedno po jedno čim mu staramajka umre. Ne može joj ništa. Njena sveća života je duga.

Proletos joj se prevrnuo čamac na jezeru, izvezla se na vodu kad ne treba, u nedelju, na praznik i opet joj se ništa ne dogodi, izbacila je voda na obalu. Da je hteo gospodar jezera bi je povukao u dubinu. Udavio bi je, ali nije, ko zna zašto. Ne raduj se noćas, nesrećna ženo, ti što se veseliš na livadama nadajući se mladom lađaru. Njegova će žena pred jutro prezdraviti, tebi u inat će se vratiti sa kapije carstva mrtvih, uzalud noćas slaviš, ozdraviće pa neka bude šta bude, iznenadićeš se, ali neka… Ima zakona i iznad tebe, moja reč je teža i jača nego tvoja, ja se ne bojim svoje kazne. Žao mi je dece, zato će njihova majka ozdraviti, da ih gaji, da gleda kako odrastaju, da im se raduje kao što su se nekad možda radovale moja i tvoja majka meni i tebi… Ima li ičega lepšeg nego imati svoju mater uz sebe? Ti se, nesrećnice, svoje možda i sećaš… Ozdraviće lađareva žena i neće moći više rađati. Kad prvi put izađe iz kuće i umije se na česmi u dvorištu, otvoriće joj se oči i videće te u tvojoj koži onakvu kakva zaista jesi. Nećeš proći nikad više ni blizu njihovog dvorišta, jer će ona prosuti svetu vodicu svuda oko kuće.

Šušti ljupko lišće plavog ladoleža. Poslednji najtamniji veo mraka je potpuno pokrio dvorište. Mesec se povukao daleko, u staru brezovu šumu, tamo se nešto dešava… Raširio je crna krila i u palac leve ruke mu se zabi trn crvene puzavice. On ga izvadi zubima. Taman da krene kad škripnuše velika ulazna vrata kuće i otvoriše se širom. Nečija sena pade na stazu. Vratio se odmah nazad u senku. Izabela je izašla napolje.

– Možda to nije ona, možda je to jedna od njenih sestara – pomislio je. Morao je da krene, a želeo je da ostane i da vidi zašto je ona izašla u ovaj kasni čas. Pogledao je sat na tornju. Još deset minuta beše do pola tri. Tačno u pola tri oglasiće se prvi petlovi, a on još ništa nije uradio. Ako sad krene, ona će ga videti. Pogledao je, ipak to beše ona. Išla je polako ka ambaru. Da se okrenula i pogledala naviše lako ga je mogla videti. Njega niko nije smeo videti po noći od njih smrtnika. Svojom nekontrolisanom sujetom doveo je sebe u ovaj položaj. Izabela je pogledala kroz rešetke prozora verovatno da se uveri da su mačići unutra. Polako je krenula nazad ka česmi. Uzela je lonče sa ograde i stavila pod mlaz vode koji je sporo tekao. Nasula je tu prvu vodu u čanak pored fontane iz koga su pili vodu mačići i ptice, a onda je natočila sebi jedno lonče. Vreme je teklo. Sad mu je bilo jasno kakav ga je zla kob dovukla ovamo u ovaj pozni čas i zašto ga je zaustavila noćas baš ovde. Nije to bilo od njegove volje iako mu se činilo da jeste.

Postojala je sila jača od njega i njegove volje, sila koja je upravljala ovom dolinom i svim životom u njoj. Oprostio je život mladoj majci i ne bi povukao svoju reč ni sad. Nije imao vremena da traži novu žrtvu jer je svoje vreme proveo ovde na krovu tuđe kuće. Vreme mu je isteklo. Veštice sa livade poznaće srce koje nije ljudsko. Vrane koju je danima viđao kako stoji na krovu Mavrove kuće sad je razumeo reči:

– Sveća njenog života blizu je svog kraja… Video si je već kako stoji na obali večite reke i sprema se da zaplovi njom…

On otera te reči iz svojih misli. Užas ga je obuzeo. Bio je samo sluga nevidljivog gospodara koji ga je naveo da dođe ovde i uzme život ove žene koju je voleo. Ona mu je bila draga kao što mu je bio drag njegov gavrančić koga je prošle godine našao malog i nejakog pod drvetom u šumi i koga je odgajio, kao pepeljava mačkica Linda koja je dolutala pred kulu i godinama ostala sa njim… Nije znao zašto, ali tako je bilo.

– Vreme briše sve – šuštalo je lišće plavog ladoleža – još mnogo njih će ti biti drago, još mnogo dana i noći je pred tobom..

Boleo ga je prst koji je ubola crvena ruža puzavica, kao da mu je kroz tu ranu u telo ušao neki otrov koji mu je slabio volju i snagu…

– Ljudi su smrtni. Oni traju i nestaju… Koliko ih je samo živelo u ovoj dolini i nestalo od kako smo mi ovde rođeni… – šuštalo je i dalje lišće ladoleža – ti nisi bio ovde kad je naše seme doneto iz daleka, posejano u ovoj tvrdoj zemlji pod prozorima palate… Kakva je to palata bila… Da zna Mavar ko je sve ovde živeo i šta se sve ovde dešavalo proteklih vekova, nikad ne bi sagradio kuću na ruševinama naše palate…Učini ono što moraš…

Izabela je još uvek sedela na klupi pored fontane. Dovoljan je bio samo trenutak dug kao treptaj oka, kao blesak zvezde, da se otkači kosa koja je visila okačena visoko na zidu pod strehom ambara pa da poleti naniže, načini zaokret i preseče joj vratnu arteriju. Bila bi to brza smrt i umrla bi pre nego što bi joj lice dotaklo mokru travu.

– Biće ti lakše da je ubiješ tu, nego da je pustiš da krene u kuću… – šumeo je podli ladolež.

Ne, on zaista ne bi mogao da izađe pred nju, pred te tamne oči koje nikada nikome nisu zlo učinile i koje je on pogledao samo jednom kad je jesenas stao da kupi grožđe od nje, na pijaci pred crkvom, preobučen u prosjaka… Zašto baš ona od svih stanovnika ovog doma i ove doline da izađe u ovaj kobni sat na svetlost punog meseca koji ju je, eto, i sam opazio i doleteo ugnezdivši se na krošnji visokog jasena. Zašto da izađe baš ona, ta čestita i dobra duša?

– Nije tvoje da o tome sudiš… – šaputalo je lišće ladoleža. Tužno su šumele grane paulovnije medonosnog drveta. Izabela je ustala i krenula ka senici belih ruža, dotaknuvši blago dlanom krupne cvetove hortenzija. Verovatno je htela da ubere koju kupinu ili ju je privuklo šuškanje kuna koje su se sakrile u gustiš kupina kad je ona izašla, pa su nestrpljivo očekivale da se vrati u kuću i zato su svaki čas provirivale kroz lišće senice. Pošla je tamo ne razumevši preklinjući šum plemenite paulovnije kao što nije ni razumela otrovni šapat plavog ladoleža i ne sluteći ko je gleda sakriven na krovu…

Na livadama je gorela velika vatra i u ludom plesu igrale su oko nje već pomalo posustale vile. Iz nevelikog burenceta točila je belo vino začinjeno desetinama tajanstvenih sastojaka, najopasnija od njih. Nije ga primetila odmah, nego tek kad su njene druge zavrištale tren pošto je bacio krvavo srce u plamen, tad je crn dim vrisnuo u nebo, a plameni uvojci su se kovitlali oko njega kao zmije. Iskre tog plamena su padale na zemlju sa visine i palile suhu strnjiku odavno pokošene livade. Tad ga je primetila, ali bilo je kasno. Na njegovu sreću. Samo je ona bila dovoljno pribrana da oseti miris ljudske krvi i da prepozna čije je to srce bilo. Izdržao je njen pogled mirno. Odbio je čašu koju mu je pružila i male pehare vina koje su mu ostale nudile izgovorivši se da je umoran. Glas zvona sa crkve se razlegao kroz dolinu. Sat je otkucao tri časa po ponoći. On se vinuo u visine i poleteo svojoj kuli. Bilo je krajnje vreme da se vrati kući. Snažan glas belih petlova kovača Joasifa budio je dolinu. Gasnula je petrovdanska noć.

Rano ujutro ustao je Mavar pre svih ukućana i izašao je u dvorište da se umije studenom vodom sa česme vodom koja je izvirala iz čeljusti starog lava već vekovima. Bilo mu je čudno što su vrata na kući samo pritvorena, pomislio je da se neka od devojaka probudila pre njega… Začudio se kad nije video peškir na glavi lava koji mu je svako jutro ostavljala ona koja je prva ustajala. Psi su još uvek spavali. On stade na čanak u koji su sipali mleko čuvarkući pa ga podiže i stavi na terasu. Pozva pse, ali ni jedan se ne podiže. On se uplaši da ih nije neko potrovao pa priđe psima koji su spavali na terasi i jednog udari nogom, on se ne probudi. Samo otvori oči, pogleda gazdu, zevnu, pa se prevrnu na drugu stranu i nastavi da spava. Gugutke su tiho gugutale u svom gnezdu na krušci. I golubovi pod strehom se polako razbudiše. Mavar oseti da nešto nije u redu. Nije čuo svoje konje i on pretrnu. Psi su uspavani, da mu nije neko preko noći pokrao konje? On pođe ka štalama i na stazi kod fontane on opazi krupne kapi krvi koje kao da su se niotkud pojavila. Krvav trag vodio je odatle stazom kojom se on uputio ka zadnjem dvorištu gde je bila stoka. On krenu tim tragom i uze vile koje je neko od momaka zaboravio pored zida stare kuće pa se vođen nekim svojim instinktom okrenu kući i vide da je otvoren prozor sobe na potkrovlju u kojoj su spavale njegove kćeri, drveni kapak se ljuljao na povetarcu. Predosetio je da se nešto strašno desilo noćas, ali nije znao šta. Vrata koja su vodila u zadnje dvorište bila su zatvorena, on ih je lično sinoć zatvorio i stavio je vlat kudelje na njih jer je sumnjao da njegova druga kći, Lada, noću izlazi i sastaje sa sa nekim u tom zadnjem dvorištu. Vlat beše na istom mestu gde ju je ostavio. Na ova vrata nije noćas ušao niko. Čuo je mirno disanje goveda iz štale i na njegovu sreću vide svoje konje u kutu dvorišta pod paulovnijom. Trag krvi nije vodio na tu stranu, skretao je desno ka kupinjaku. Kapi su sad bile retke i manje, trag je vodio ka senici belih ruža. Psi su se u međuvremenu razbudili i prilazili su mu oprezno, osetivši da nešto nije u redu. Zastali su na nakoliko koraka od njega. On krenu ka senici, obiđe žbunove starih hortenzija i zastade. Tu je video telo. Nije mogao da veruje svojim očima. Zabio je vile u zemlju i naslonio se na njih. Jedan po jedan sva tri psa su došla do njega i videla isti prizor. Kažu da čovek kad vidi smrt nekog sebi dragog, na trenutak vidi i svoju sopstvenu smrt. Prvo što je pomislio Mavar bilo je da pobije sva četiri psa jer se nisu oglasili noćas. Pogledao ih je tako da su oni odmah shvatili njegovu nameru i polako su se povlačili unazad. Onda je čuo svoje momke kako izlaze iz kuće za poslugu gde su noćivali. Ugledavši ga kako stoji pored senice oni krenuše ka njemu. Sunce je izlazilo iz svog legla na planinama i polako poput velike zlatne ptice širilo svoja krila nad dolinom. Na prozoru sobe na potkrovlju pojavila se Ivona, njegova najmlađa kći. Lada, druga kćerka je točila vodu na česmi u veliki lonac. Detlić duginih boja sleteo je na visoku letvu ograde tora. Tor beše ograđen visokom drvenom ogradom od kolja visokog tri metra i zašiljenog na vrhu. Ni pas, ni vuk ni čovek nije mogao preći tu ogradu i ući među stado. Gvozdeni lanac na vratima tora i katanac na njemu su bili netaknuti, onakvi kakve ih je on sinoć ostavio. Pa ipak, uprkos svemu tome, malo belo jagnje, dete Velike Belke, njemu najmilije i najlepše od svih jagnjadi rođenih tog leta na imanju, ležalo je u travi, zatvorenih očiju, rasporenih grudi, u lokvi krvi. Po njemu popadale su latice belih ruža iz senice i cvetovi plavog ladoleža.