Из архиве Суштине поетике – Два песника нобеловца

Ђозуе Кардучи

Рођен је у Вал ди Кастелу крај Луке, 27. јула 1835. године. Био је италијански песник.
Умро је у Болоњи 16. фебруара 1907. године.
Нобелову награду за књижевност добио је 1906. године

ЗИМСКА НОЋ

Магловите стране снегом покривене,
Ко светлошћу белом све да је засуто;
Снег шкрипи и пршти – бисерје расуто –
И мој дах се маглом ствара испред мене.

Све ћути. А горе, с небеских простора,
Кроз облаке месец са видика плава
Ту, на тлу, жалосну сенку оцртава –
Безобличне гране разломљена бора.

Као помисао жељна смрти саме,
Опаши ме, цичо, ледом ове таме,
Да ми следи и страх немира и наде.

Бродоломник ноћас само неби тиче
Са валова ових и у ноћи виче:
– Шта л’ мртви у својим гробовима раде?

 ВИЗИЈА 

Сад, док у тишини вечери плаветне,
У шумној свежини траве и дрвећа,
Њој пријатни лахор по мирису цвећа
Буди и доноси насладе пролетне –

Ти, са старог врха, над ким се узносиш,
Тражиш њу, месече, сјајем праскозорја
И у сенци тамној зеленога борја
Чело најживљега зрака сада росиш.

И богиња Грка, можда, се је тако
На Ендимиону наслањала лако:
Где сребрним луком небеса се своде.

А реке на белом подножју латминском,
Озарене љупком светлошћу висинском,
С ветром разговоре о љубави воде.

 ЗА АНУ ВИВАНТИ 

У затворен капак прозора ударам гранчицом цвећа
плавозеленкастог и модрог, ко твоје очи, о Анa.

Види – сунце је осмехом дрхтаве зраке пољубило
облак, и рекло: Облаче бели, отвори се.

Слушај – ветар с планине свежим шапатом поздравља
једро, и каже: Пребело једро, заплови.

Гледај – птица се с влажнога неба спушта на брескву
у цвату, и цвркуће: Румена биљко, мириши.

Поезија, богиња вечна, из мојих мисли силази
на срце, и гласно виче: О старо срце, ударај.

И послушно срце у твоје велике вилинске очи
гледа, и зове: Слатка девојко, певај.

Јосиф  Бродски

Рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 24. маја 1940. године. Умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године.

СОНЕТ
(1964)

„Седи венац ишла сам да питам…“
Ана Ахматова

Бацио сам речник на обалу,
победу злоречја, згражавања,
талог времена,пучину сусталу
од сваког јуче, данас и трајања.

 

Стаклом просућу шаку ћилибара
јесењег дана. Крик стаклом плови
кад загребу га дивни цветови,
насликани руком јануара

ведрог дана. Допусти нек гуди
стиснуто срце, у оку погледи.
Осети жмарце на самом лицу

кô признање бљеску немира
седој коси. Сребрну круницу
уместо трња ловор кад дира.

•С руског превео Анђелко Завлаћански

* * *

Л. В. Лифшицу


Ја понављах: судба је игре ствар.
Чему риба, ако је икра дар.
Прославиће се готички стил, ко школа,
ко способност да штрчи, поштеђен бола.
Ја крај прозора седим. Посматрам дрво.
Мало њих сам волео. Али врло.

Ја помишљах: шума је место хлада.
Кад постоји колено, чему млада.
Руско око од праха днева гледа
да се смири на естонском вршку леда.
Ја крај прозора седим. Већ опрах суђе.
Бејах срећан; све ми је сада туђе.

Ја написах: светло је ужас пола.
Без глагола љубав ко акт је гола.
Не зна Еуклид да падом на конус
ствар није нула неголи Хронос.
Ја крај прозора седим. Ту младост чујем.
Помало се смејем, помало пљујем.

Ја изрекох: пупољак лишће здере.
Тако семе кад падне на јалов терен
род не даје: за онанију пример
у Природи пољана и пашњак чине.
Ја крај прозора седим, колена тарем,
с незграпном сопственом сенком спарен.

Без рефрена ја песму написах с трудом,
ал’ је зато не отпева хор. Не чудом
моме слову награда шта ће већа:
још ми нико не згази ногом плећа.
Ја крај прозора седим у тами; тутњи
море ко воз, за застором мутним.

Другоразредног доба грађанин, гласом
тако гордим проглашавам другом класом
своје најбоље мисли и дар за сутра
нек су оне — борба с гушењем изнутра.
Ја у тами још седим. И зар је боља
ова у соби од таме споља.

1971.

 ЉУБАВ 

Двапут се будих ноћас душе немирне,
кроз прозор гледао светла града,
понављао речи у сну већ речене,
сводећи их на тачку, јер празна нада
не носи утеху сновима од пене.

У сну ти беше носећа од мог семена,
мада годинама живимо раздвојени,
и осећао сам тежину бремена,
на длану твој стомак. Били смо задовољни,
ал’ живот је ван сниваног времена

и тражећи светлост, ево ме испред прозора,
а знам, остављам те у сну, у тмини, саму.
Стрпљиво чекаш, не кривиш ме што ће зора
склонити нас двоје у још гушћу таму,
кад се отарасим од сна истканих одора

и тад у зори, црњој од најцрњег мрака
само сам мушкарац,ти обична жена,
две повијене кичме теретом брака,
бестидне голотиње, сабласне сене,
с мислима на децу, оправдања лака.

Онда опет, у некој новој ноћи,
поново ми дођеш сва крхка и уморна.
Видим ћерку, сина у свој нејасноћи,
и пружам им руке, а ноћ суморна
зароби све жеље у једној самоћи.

Загрљај не траје дуго. И трена овог
не смем сенкама оставити нас двоје,
беспомоћне пред изгревком јутра новог ,
кад снови и јава у једно се споје,
да ме опет нађеш будног, недостижног.

11. фебруара 1971.

• С руског превео Анђелко Заблаћански

Објављено у Суштини поетике – Број 5 , 4. мај 2014.