Иван Станковић – Зрачити стилом

ISSN 2334-9417 (Online)

КАФКА И ЧАЈКОВСКИ

Кафка и Чајковски
у дуру и молу
отварају брифинг
на јутарњем столу

Кафка и Чајковски
бистре штампу дневну
уз љубавни занос
и реалност гневну

Кафка и Чајковски
развлаче се снено
све до ту пред подне
летње, топло, лено

Кафка и Чајковски
троше се полако
до дна оба стижу
својим темпом свако

Кафка и Чајковски
и овога јутра
одоше уз наклон
до далеког – сутра.




ЈА НИСАМ ФРЕНСИС СКОТ

Ја нисам Френсис Скот, ти ниси Зелда
упркос свим очигледностима
неподударности много је, јел’ да?
разлика, некако, превише има

Ја нисам Фицџералд, ни ти Сејр ниси
упркос случајним сличностима
ја нисам успешан, нит’ луда ти си
не припадамо славним личностима
Романтични и ми смо егоисти
донекле слични им – ипак не исти

Лепи и проклети ако су били
они су макар банчили, пили
последњи цвоњак би изарчили
за све се паре испроводили

Звездано сјали
ил’ пропадали
важно је било
зрачити стилом

Ја нисам списатељ, моје су речи
упркос амбицији што цвета
новчића прегршт, у џепу што звечи
звоњавом нечујном у буци света

Ти ниси пратилац мој – напред водиш
кроз стране зиме у нова лета
јер ти си ту мене да препородиш
дасу да створиш од пропалитета

Романтични ипак смо егоисти
донекле слични им – ипак не исти

Лепи и проклети ако и ми смо
из блата још се уздигли нисмо
Судбина баци л’ главу ил’ писмо
ми спасосмо се ил’ подависмо

Остали мали
ил’ на трон стали
важно је, мило
зрачити стилом.

ТКИВО ЗБИЉЕ МОЈЕ

Ја теби песме пишем
ти моју пишеш збиљу
ја само тобом дишем
живим у твом окриљу
опијен, лено се њишем
у слатком изобиљу
и ничем не сежем вишем
уљуљкан у том миљу
ја теби песме пишем
ти моју пишеш збиљу

што свачега и свега
трпезом својом нуди
сунца и леда, снега
мира, неспокој луди
од ког у снове се бега
а поглед маглен блуди
рингишпил – а усред њега
оно због чег’ се буди
што свачега и свега
трпезом својом нуди

ти – моја песма вечна
ти, ткиво збиље моје
тајна ми недоречна
суђаје какву кроје
неразумљиво пречовечна
дугине све сјај боје
матица кристална речна
и небо у њој – ко је?
ти, моја песма вечна
ти – ткиво збиље моје.

ЧОВА СТАРОГ КОВА

XI

Ја сам чова старог кова
а ноћ блага;
противу ме струје носи
пут до врага.

Ја сам чова старог кова –
– прошлост чиста:
леп и проклет, романтични
егоиста.

Ја сам чова старог кова –
– по бонтону –
– ал’ обрех се поново у
Вавилону.

Ја сам чова старог кова,
што раскошне своје снове
                                све сâм скраја,
па залуд их вија с ове
                                стране раја.

Иван Станковић, песник

О ПЕСНИКУ

Иван Станковић је рођен 28. јула 1974. године у Београду, где живи са својом породицом – супругом и четворо деце – и ствара. Бави се литерарним и ликовним стваралаштвом. Поезију и прозне радове, као и илустрације, објављује у домаћим недељницима, књижевним часописима и зборницима, а његова бајка Легенда о Ирбарху Змајокрву увршћена је у Антологију савременог стваралаштва за младе у издању института ИНАКУ из Скопља, Република Северна Македонија. Излагао је на више групних и самосталних изложби, у земљи и иностранству.

Извор: Аутор