KAFKA I ČAJKOVSKI
Kafka i Čajkovski
u duru i molu
otvaraju brifing
na jutarnjem stolu
Kafka i Čajkovski
bistre štampu dnevnu
uz ljubavni zanos
i realnost gnevnu
Kafka i Čajkovski
razvlače se sneno
sve do tu pred podne
letnje, toplo, leno
Kafka i Čajkovski
troše se polako
do dna oba stižu
svojim tempom svako
Kafka i Čajkovski
i ovoga jutra
odoše uz naklon
do dalekog – sutra.
JA NISAM FRENSIS SKOT
Ja nisam Frensis Skot, ti nisi Zelda
uprkos svim očiglednostima
nepodudarnosti mnogo je, jel’ da?
razlika, nekako, previše ima
Ja nisam Ficdžerald, ni ti Sejr nisi
uprkos slučajnim sličnostima
ja nisam uspešan, nit’ luda ti si
ne pripadamo slavnim ličnostima
Romantični i mi smo egoisti
donekle slični im – ipak ne isti
Lepi i prokleti ako su bili
oni su makar bančili, pili
poslednji cvonjak bi izarčili
za sve se pare isprovodili
Zvezdano sjali
il’ propadali
važno je bilo
zračiti stilom
Ja nisam spisatelj, moje su reči
uprkos ambiciji što cveta
novčića pregršt, u džepu što zveči
zvonjavom nečujnom u buci sveta
Ti nisi pratilac moj – napred vodiš
kroz strane zime u nova leta
jer ti si tu mene da preporodiš
dasu da stvoriš od propaliteta
Romantični ipak smo egoisti
donekle slični im – ipak ne isti
Lepi i prokleti ako i mi smo
iz blata još se uzdigli nismo
Sudbina baci l’ glavu il’ pismo
mi spasosmo se il’ podavismo
Ostali mali
il’ na tron stali
važno je, milo
zračiti stilom.
TKIVO ZBILJE MOJE
Ja tebi pesme pišem
ti moju pišeš zbilju
ja samo tobom dišem
živim u tvom okrilju
opijen, leno se njišem
u slatkom izobilju
i ničem ne sežem višem
uljuljkan u tom milju
ja tebi pesme pišem
ti moju pišeš zbilju
što svačega i svega
trpezom svojom nudi
sunca i leda, snega
mira, nespokoj ludi
od kog u snove se bega
a pogled maglen bludi
ringišpil – a usred njega
ono zbog čeg’ se budi
što svačega i svega
trpezom svojom nudi
ti – moja pesma večna
ti, tkivo zbilje moje
tajna mi nedorečna
suđaje kakvu kroje
nerazumljivo prečovečna
dugine sve sjaj boje
matica kristalna rečna
i nebo u njoj – ko je?
ti, moja pesma večna
ti – tkivo zbilje moje.
ČOVA STAROG KOVA
XI
Ja sam čova starog kova
a noć blaga;
protivu me struje nosi
put do vraga.
Ja sam čova starog kova –
– prošlost čista:
lep i proklet, romantični
egoista.
Ja sam čova starog kova –
– po bontonu –
– al’ obreh se ponovo u
Vavilonu.
Ja sam čova starog kova,
što raskošne svoje snove
sve sâm skraja,
pa zalud ih vija s ove
strane raja.
O PESNIKU
Ivan Stanković je rođen 28. jula 1974. godine u Beogradu, gde živi sa svojom porodicom – suprugom i četvoro dece – i stvara. Bavi se literarnim i likovnim stvaralaštvom. Poeziju i prozne radove, kao i ilustracije, objavljuje u domaćim nedeljnicima, književnim časopisima i zbornicima, a njegova bajka Legenda o Irbarhu Zmajokrvu uvršćena je u Antologiju savremenog stvaralaštva za mlade u izdanju instituta INAKU iz Skoplja, Republika Severna Makedonija. Izlagao je na više grupnih i samostalnih izložbi, u zemlji i inostranstvu.
Izvor: Autor