Иван Чарота – О збирци песама Наслеђе Ј. Купала

(Наслеђе – избор из поезије / Јанко Купала ; прир. Иван А. Чарота ; превела с белоруског Дајана Лазаревић. – Београд: АЛМА, 2020)

ISSN 2334-9417 (Online)

Великим садржајем напуњена је мисао да за песника није суштински животопис, већ судбина (на словенском и руском „судьба“, на српском исто: судба, судбина). А и како другачије? Коме је суђено да буде песник, он прима од Бога дар, којим се одређује одговарајућа „суђеност“, а то значи – судбински позив и предодређеност, мисија. Такав изабрани појављује се на овоме свету тамо и тада, када је он највише потребан, када му је потребно да оствари своју сврху као син  Речи, носилац и чувар Словесности. Па, на крају крајева, и став људи према њему одређује се првенствено тиме, како се он поставља према Божијем дару – колико је постао свестан зашто је позван, како је располагао примљеним даром, како је извршавао то, што му је вољом Небеса одређено. Управо то, по великом рачуну, морају фиксирати правични, или како смо навикли да говоримо, објективни – животописи.




Међутим, реалности нашег грешног света у последње време својствено је нешто друго, пре супротно томе,  што смо горе истакли. По инерцији скоро стогодишњег искуства атеизовано друштво упорно не жели да призна Бога, а у вези са тим ни божанску природу поезије, ни песнички дар од Бога. Зато смисао песниковог животног деловања бива неизбежно сведеним до одговарајућих реакција на актуелна дешавања, на „злобу дана“. И, као резултат, већ га не цене за то, што је урадио у високом служењу Речи, већ за то, колико се активно и ефективно укључивао у текуће процесе друге природе.

Могуће је разумети, када се нешто слично дешава у односу према представницима тог специфичног списатељства, почетна програмираност којега не укључује ништа друго до утицај на свест друштва, иначе сврховиту замену адекватног виђења и разумевања света. Шта ћемо, такви мајстори псеудо-књижевници заиста се јављају међу нама  не по вољи Божијој. И у таквом случају садржај њихових биографија не може нарочито да нас дотакне – нека они остају намерно удаљени од истине…

Ivan A. Čarota – U svome rodu i među narodima
Иван А. Чарота

Али прихваћено је мишљење, да  са класицима све то не може да има везу. Мада такве закључке је допуштено изводити само на основу површинског погледа. При пажљивом разматрању стања ствари треба признати: нажалост, не само да може, већ се тако често и манифестује. У различитим аспектима, изразити пример тога су подређене променљивом времену интерпретације живота и стваралаштва Јанка Купале, најглавнијег од главних класика белоруске књижевности.

Разлози суштинских трансформација, наравно, узроковани су преокретима велике политике, која такве особе обично не оставља по страни. А овде, у сваком случају, судбина неколико поколења нашла се у зависности од невероватно важних политичких катаклизми: три револуције, четири рата (два светска, а такође и грађански, и совјетско-пољски); неочекивана подела Белорусије на Источни и Западни део у саставу различитих држава; стварање посебне Белоруске Совјетске Социјалистичке Републике, која се активно укључивала у изградњу светле будућности, и суочавала са суровим изазовима…

Ако тражимо најприкладнији кључ за разумевање свега, што је највише одредило судбину Купале као песника и грађанина, онда никако није могуће затворити очи на одлучујући утицај идеје национално-ослободилачких покрета у Руској Империји. Зачела се ова идеја захваљујући марксистима разних крајева Европе; за краће време су почеле сложно да је подржавају и распрострањују руске револуционарне силе скоро свих орјентација; а оне су, са своје стране, раздрмале такозвану демократску интелигенцију националних периферија. Свеукупни резултат њихових заједничких деловања постало је разарање велике државе, коју су они са далекосежном замисли прозвали „затвором народа“, а у „затворенике“ њене су, наравно, уписали и Белорусе.

Од поменуте идеје, сходно томе, никао је програм деловања за оне, који су били спремни да се слију у редове разбијача „затвора“, међу којима су се појавили и белоруски књижевници-родољуби. Пред њима се садржај овог програма актуелизовао на следећи начин: ранија судбина белоруског народа заслужује само оплакивања, а судбина данашња не може да не изазове праведни гнев и револт; зато је наш задатак да зовемо у борбу за нови живот, обавезно срећан; и дугочекана срећа није иза планина.




Тако или другачије, овим су се првенствено условљавали показатељи „напредног“ погледа на свет тога времена, када је млади Јанко Купала (Иван Доминикович Луцевич) морао да направи избор свог животног и стваралачког пута. Веома важно било је то, што  бригу о белоруском сељаку – чисто декларативну за идеологе пролетерске (а не сељачке!) револуције, – лично песник-почетник, који је решио да постане сељачки бранитељ, прихватио је то тако озбиљно од почетка. Једнако важно је, такође, што је та брига касније била декларисана у званичној идеологији новоосноване државе белоруских сељака, то јест БССР. Ето шта, по нашем мишлењу, треба да се рачуна као најзначајнији фактор формирања код будућег песника неког мање-више стабилног система друштвено-политичких погледа. Истина, у опрезном приступу додирнутој теми неизбежно долазимо до тога да одговоримо и на оваква питања: А да ли је Купала непосредно био представник белоруског сељаштва као сталежа, највише потлаченог у социјалним и националним плановима? И да ли је тако већ безалтернативно од почетка било за њега национално самоопредељење, ако не заборавимо, да је почео да пише песме на пољском језику? Како да тумачимо то, што се у стваралаштву Купале, ако се упореди са сељачким схватањем свемира, слабо испољава хришћанскост, као неразрушива основа погледа на свет?

Објективност, као универзални принцип, од којег се не може одступити ни у каквим расуђивањима, у вези са овим захтева одговор, да заиста није све сасвим једноставно. Али овде, уствари, може да постоји замерка: притом, као представник довољно масовног слоја ситне шљахте, он је интересе људи са села и засеока уопште тако познавао, што се каже, изнутра. Не може се порећи, такође, да је за разлику од основне масе простих сељака, шљахта на белоруским земљама претежно била полонизована и држала се католичке вероисповести. При свему поменутом, као код самога Купале својевремено, тако и код нас данас, постоје разлози без нарочитих замерки и резерви да означавамо народне изворе његовог стваралаштва. Животним потребама сељачког рода, нека то буде и са посебним акцентима, од почетка су се надовезивали главни мотиви Купалине поезије; захваљујући народној баштини формирана је основа његовог стваралачког одражавања света… Друга ствар је колико се поменуто својство стваралаштва правомерно ширити на све то, чиме је песник кроз своје песме снабдевао грађанску свест белоруског сељака у време пре револуције, у изванредно противречну епоху непосредно револуционарних догађаја и грађанског супротстављања, а такође у периоду изградње социјализма. А Купала је – и као песник, и као публициста, и као јавна личност – имао доста значајних могућности да утиче на идеолошку орјентацију значајног дела Белоруса. Не само са тачке посматрања удаљене један век, њему стварно треба одати признање за одговарајуће значајне заслуге: за то, што су Белоруси почели да се препознају као посебна нација, што се њихов језик утврдио као самосталан и пуноправан књижевни, а такође и за то, што се формирала белорусистика, која је започета у „нашањивском“ периоду, досегнула врхунац у 1920-им, а у 1990-им је почела да се обнавља…

Наравно, конкретно разумевање ових аспеката заслуга Јанка Купале налазе се у компетенцији пре свега научника друштвених усмерења. А наш задатак је да га са максималном адекватношћу представимо као песника, обраћајући пажњу на та дела, у којима су се открили препознатљиви знаци његове стваралачке личности. Разумевање свега другог даје се на слободу самих читалаца. Међутим, страни читаоци, и Срби у том броју, мало су упознати са нашом реалношћу. И зато се јавља потреба, чак обавеза, да се помогне у стварању представе о њему не само као о песнику, већ и као о друштвеном и културном раднику. Ипак, мноштво и субјективних и објективних разлога чини овај задатак веома сложеним. Нарочито под условом, што ћемо искрено покушавати да избегнемо тенденциозно осветљавање, а да у исто време не сакријемо реалне противречности.

Управо у вези са тим, да би јасније било то што је већ речено, обратићемо пажњу на неке моменте, од којих се у значајној зависности јављала хрестоматска представа о нашем славном песнику-класику. А прецизније – на то, каквим су променама подлегале интерпретације његовог живота и стваралаштва у зависности од позиције интерпретатора, подређених повременим „друштвеним наруџбинама”. Судба Купале уопште, и нарочито његова друштвена позиција, више пута испадала моделирана на другачији начин. Интерпретатори су га у почетку хвалили за једно, а потом за друго и притом су упорно негирали прво; крупним планом, као најзначајнија, истицала су се та дела, која су касније била гурана у најдаље ћошкове колективног сећања и уопште нису помињана. У суштини, убрајали су се, или је правилније рећи, преиначивали су се у својим погледима ти, који су рачунали, да чине песника већим, стварајући му потребни ауторитет. А испостављало се, да су га напротив – понижавали, стављајући јасне акценте на ситуационе околности. Према томе, сваки талас нових идеолошких ставова чинио је Купалу таквим, какав је он највише одговарао актуелној друштвено-политичкој ситуацији. Истину да кажемо, и он сам је с времена на време био принуђен да се усклади са тиме, што се тада није сасвим случајно називало „срџбом дана” (злобаю дня). И ово није могло да не разори његову позитивну суштину и универзалне принципе, поводом којих требало би да остаје  „изнад окршаја” – над свим срџбодневним и пролазним, да би се служило надвременском, највишем за песника и поезију. У овом случају, нажалост, много тога се, само по себи, одвијало супротно. Рецимо,  најприметнијим тематским линијама, са одговарајућим интонацијама у стваралаштву Купале ранијег периода, највише пристаје дефиниција „жалоспеви”. А ево, развиће тих истих тема у совјетском периоду, при успостављању колхозног система, не може се назвати другачије него „хвалоспеви”. У вези са тим, наравно, треба узети у обзир и уобичајена оправдања: тобоже, слично томе било је својствено редом свима. Али наш разговор није о свима, већ искључиво о познатом народном песнику, којег, до сада, по устаљеној навици, називају још и пророком нације. Зато није случајност што у конјунктурној историји књижевности доминира тенденција да се он покаже само вређаним и прогањаним. Иако, уствари, совјетска влада није била само заинтересована за његову лојалност, већ је то и стимулисала. Није ни чудо, што је он, као „песник нове стварности” био одликован високим државним наградама, почасним звањима и изузетним привилегијама. А ово биографи навикли су или да не спомињу, или да тумаче супротно.

Уопште, може се само жалити, што су и многи догађаји из живота славног песника, и сама чињеница његове смрти, као и раније, представљене у многим верзијама, које се више заснивају на гласинама и измишљањима, него на провереним и веродостојним чињеницама.

*

Оцењујући рецепцију поезије Јанка Купале код народа бивше Југославије, покушаћемо да направимо преглед најзначајнијих чињеница, које то одражавају.

Сакупљене до сада податке дозвољавају да се рачуна, да је зачетак белоруско-југословенских књижевних контаката била рецензијска белешка о првој збирци Јанка Купале, објављена 1908. године на страницама словеначког часописа „Dom in svet” [Dr. L.L. Žalujkaj. Pesmi Januka Kupale // Dom in svet.  Letnik XX. 1908. S.526].

Са временске дистанце веће од једног века, да ли има смисла апсолутизовати значење ове публикације и недвосмислено тврдити, да је она тада обавезно привукла пажњу иностране јавности нашој лепој књижевности. Друга ствар је, што данашња јавност Белорусије, нарочито књижевна и филолошка, мора да има представу о значењу поменуте чињенице – далеко од обичног у разним односима. Макар због тога, што се ова рецензија појавила, зачудо, брзо после објављивања књиге. Да упоредимо: чак прве рецензије у отаџбини датирају од 9. јула (у рускојезичним новинама „Мински ехо” (рус. „Минское эхо”) до 15. августа (у белорускојезичној „Нашој њиви” (белор. „Наша ніва”) те исте 1908. године. Без обзира на тачку гледишта, реакција на излазак Купалине збирке била је несумњиво оперативном.

Али ствар није само и није у самој по себи оперативности рецензије, колико у томе, што је, објективно, она била први знак пажње – како се данас говори, из далеког иностранства! – и према Купали и према нашој књижевности, и уопште према Белорусима као народу, који се спремао да заузме „своје место међу народима”. А ово је, треба признати, суштинска ствар.

Поред тога, у рецензији, коју је објавио часопис „Dom in svet”, наводили су се фрагменти песама Купале у оригиналу, на белоруском језику, а паралелно – на словеначком. То значи да је словеначки часопис тада објављивао преводе са белоруског језика – можда и први у иностранству…

Немогуће је заобићи још једну важну карактеристику поменуте публикације, а то је, што она до данас садржи загонетку: ко је аутор рецензије Купалине „Фруле” (белор. „Жалейка”), скривен под криптонимом „Dr.L.L.”? Одгонетку из многих разлога није лако пронаћи, а пре свега због препрека, које је поставило неумољиво време. Међутим, започете потраге и консултације са колегама Словенцима дале су сигуран плод. И као резултат, ослањајући се на савет Јожа Севера, бившег предавача на Љубљанском универзитету, пронашли смо чврсте основе за мишљење, да је Dr.L.L. – доктор Леополд Ленард. А о личности која се налази иза ове неочекиване рецензије Купале, успели смо да расветлимо следеће: Леополд Ленард је рођен 2. новембра 1876. године у Свибњу, а умро је 23. јануара 1962. године у Београду. Студирао је теологију у Инсбруку, филозофију – у Бечу и Лавову, стекавши научне титуле доктора у овим специјалностима; потом се занимао науком у одговарајућим гранама и постао свештеник. Поред тога, Л. Ленард се утврдио као слависта широког профила – историчар, публициста, културолог, лингвиста, историчар књижевности, критичар; активно се појављивао у штампи, сарађујући са мноштвом периодичних издања, међу којима је био и тај часопис, који је објавио рецензију на „Фрулу” Јанка Купале. Тако да, ето кога можемо са највећим степеном вероватноће сматрати аутором рецензије у часопису „Dom in svet”. А у додатак, поред тога, и једним од првих иностраних познавалаца Купалиног дела (ако не и првим уопште). На такав закључак подстиче нас, поред свега, још и та околност, што је он, како сведоче разни извори, добро знао руски и пољски језик, непосредно се бавећи књижевним преводом. Штавише, наш закључак се потврђује још и спроведеном паралелном анализом.

Да бисмо избегли оптужбе за неоснованост, осврнућемо се непосредно на садржај наведене публикације: „Први белоруски песник, Јанук Купала, објавио је своје песме, које је до тада штампао у новинама „Наша њива” под називом „Жалуйкай” (Подвлачим. – И.Ч.). Песме Јанука Купале су као огледало, у којем се одражава душа белоруског народа, његов живот, њихов родни крај; то је попут крика, који излази из дубине народне душе, „крик, да живи Белорусија!” Песник предвиђа својим саплеменицима, да „носе своју кривицу по целом свету” и да ће се поново „људима звати”. У сличној песми „Човеку” он поставља питање сељаку:

Еј, реци, човече, / где си судбу задео?/
У поточићу утопио, / ил` пропио и појео?..

Али песник верује, да ће белоруском сељаку доћи боља времена:

Да је пролеће туга наша, / Као снег и вејавицу, /
Сахраниће у речици, – / Сунце спалиће ватром…

И да је већ:

Близу је тај дан, / Кад часно завладаћемо, / Људима постаћемо / И земљу обновићемо…

Добро обавештени познаваоци дела Купале, вероватно ће перципирати цитирани текст као познати. Уствари, он представља адаптирану варијанту те рецензије, коју је написао Владимир Самојло и која је објављена у „Нашој њиви” [Владак з Казимироўки. „Жалейка“, песьни Янука Купалы //Наша Ніва. – 1908, 15 (28) серпня. №17. С. 4 – 5].А у вези са тим неће бити сувишно, мислим, да се да разјашњујући аутокоментар, зашто смо у преведеном тексту цитата подвукли назив збирке. Ево у чему је ствар: реч „жалуйкай” – није словеначка, једнако колико није ни белоруска; ње нема ни у руском, ни у пољском, ни у српском језику, који су познати аутору рецензије; успут, други словеначки историчари књижевности у публикацијама о првој збирци Купале касније су користили словеначки назив аналогичног музичког инструмента – „piščalka”.  Међутим, реч коју користи доктор Л.Л. не представља обавезно искривљење, као резултат потпуног неразумевања, већ је, вероватније, својеврсна етимологизација, створена из тежње да се пренесе садржај жала-жалоспева, разумети и адекватно примати који помагале су истокоренске словеначке речи познате аутору рецензије – žalospev (тужбалица, нарицаљка) и žalujka (тужна врба), а такође српске, например – жалост и жалостити, пољске – żal (жалост, туга патња) и żaluję (жалим)…

Међутим, ако наша верзија не изгледа убедљиво, и сам доктор Л.Л. је објавио опосредован приказ – адаптирану варијанту рецензије В. Самојле (Уладака из Казимировке), – онда се и ово, у принципу, може сматрати природним.

А нама остаје само да још једном подвучемо, да је белоруску књижевност на свету први представљао, нико други, до Јанко Купала.

Најискренијим присталицама белоруске културе и њеним најактивнијим пропагандистима припада познати прашки слависта Адолф Черни (1864-1952). Он је бележио белоруске песме, слао у редакцију „Наше њиве” информације и писма, подржавао чврсте контакте са зачетницима нове белоруске књижевности и преводио њихова дела. Штавише, истраживањем и популаризацијом белоруске речи А. Черни се бавио скоро целог свога живота. Није пропустио, наравно, ни најважније ствари које су се дешавале у Белорусији на почетку 20. века. Тако да, можемо да кажемо, са сигурном регуларношћу је информисао своје сународнике – Чехе и Словаке – о издању новина „Наша судба” и „Наша њива”, више пута је обраћао пажњу на песнике Купалу и Коласа [Видети.., например:  Čas. 27-28.11. 1906; 16, 20.01. 1909.]. Још важније, он је скицирао целокупну панораму у аналитичким нацртима „Белоруске националне и културне тежње 1909-1910)” [Slovansky prehled. 1911. № 4, 10]. А још је важно напоменути, као нарочито занимљиво и значајно, што је овај чланак Чеха белорусисте такође објављен у српскохрватском часопису [Obzor (Zagreb).1911. № 53, 54]. Подвући ћемо: на тај начин значајно су се проширивали опсези распрострањења, ако не саме белоруске књижевности, онда почетне пажње и одговарајућег интересовања за њу.

Мање-више трајне белоруско-југословенске књижевне везе почеле су да се развијају од 1920-их. У њиховом успостављању увелико је заслужан словеначки књижевник и културни радник Јан Шедиви (1899-1969). Био је син Чеха и Словенке, упознат са многим словенским културама, које су му биле блиске по пореклу, и заговорник идеје заједништва Словена, активна веза међу тим словенским народима, који су у његовом времену били мање признати и слабије познати. Између осталог, Ј. Шедиви је доста радио на томе, да се Словенци упознају са књижевностима и културама Белоруса, Украјинаца, Лужичких Срба. Много је путовао по разним словенским земљама. Посећивао је и Пољску, укључујући Западну Белорусију (конкретно – Виљну, Новоградок, Мир), сусретао се са многим личностима белоруске културе, књижевности, науке, просвете. Нарочито блиске контакте одржавао је са Францишком Гришкевичем, којег је упознао још у Прагу, где су заједно студирали, а потом, раздвојивши се, су сарађивали. Уствари, постоје чињенице на основи којих се  може говорити, да је Ф. Гришкевич од почетка био главни консултант Ј. Шедивог по питањима белоруске културе и коаутор у неколико публикација разних година у словеначкој штампи. Пре свега, имамо у виду чланак „Преглед најновије белоруске књижевности“, објављен у горепоменутом часопису Dominsvet[Hryškievič F., ŠedivyJ. Preglednovejšegabeloruskegaslovstva // Dominsvet. LetnikXXXI. 1928. S. 36-40].




Ова публикација нас занима у многим аспектима. Пре свега, она привлачи пажњу тиме, што не одговара историјско-политичким стереотипима, који су ојачали код нас у последње време и које, успут, данашњи аутори покушавају да илуструју примерима деловања Ф. Гришкевича и сличних њему. Иустину, Гришкевич је представљао те друштвене и културне кругове Западне Белорусије, који нису гајили симпатије према Совјетској влади. Ни Шедиви није показивао совјетофилство. Осим тога, неће бити сувишно такође додати, да је часопису „Дом и свет“ у својству оснивача била католичка издавачка заједница, и природно, водио је одговарајућу линију. При свему томе, аутори публикације – Ф. Гришкевич и Ј. Шедиви – осветљавају белоруски национално-културни покрет у историјском континуитету, укључујући у обзир културно јединство западног и источног дела Белорусије, независно од тога, што су тада улазиле у састав различитих држава. На исти начин коаутори разматрају и најновију белоруску књижевност, стављајући поред имена Ј. Купале и Ф. Аљахновича, К. Свајака и Ц. Гартног, А. Гаруна и З. Бјадуље, К. Језовитова и М. Чарота, М. Гарецког и А. Александровича…

Не само личност нашег Песника, већ ни историју распрострањења белоруске књижевности у словенском свету није могуће разумети без таквих чињеница, као што је објављени – у најауторитетнијем словенском часопису – чланак Јана Шедивог „Јанко Купала. К јубилеју највећег белоруског песника“edivyJ. JankaKupala. Objubilejunajvečegabeloruskegapesnika // Ljubljanskizvon.- 1932. Novemberdecember. S. 679-687].

Педесетогодишњица Купале као својеврсног симбола белоруског препорода давала је аутору могућност да се осврне још једном на историју и савременост, да разјасни те карактеристике, које је он заједно са Ф. Гришкевичем давао раније у „Прегледу најновије белоруске књижевности“. Али овога пута стваралаштво Купале и национална култура Белоруса уопштено су се интерпретирали у међународном контексту. Полазна поставка Ј. Шедивог је таква: „Међу људима, који су са највећим успехом будили код Белоруса свест националног идентитета, а белоруском језику стекли неоспорни статус књижевног, прво место, без сумње, заузима Јанко Купала. Захваљујући вредностима свог поетског стваралаштва обезбедио је себи укључивање у светску књижевност и скренуо пажњу света на свој непознати народ.“ И у том правцу води се цео разговор – како при општем расуђивању, тако и при анализи конкретних дела.

Непосредну везу са темом до које смо се дотакли има и велики есеј „О Белорусима и белоруској књижевности“ [DrenIvo. OBelorusihinbeloruskemslovstvu // Luč. 1933. IX. S. 5-27], чији је аутор такође искрени популаризатор наше културе у словенској средини. Иступао је најчешће под псеудонимима; у овом случају – Иво Дрен. А право име и презиме му је Андреј Будал (1889-1962). Информација о Белорусима и белоруској књижевности је, може да се каже, објективистичка. А мишљења се повремено примају као неочекивана, јер, опет, разилазе се са широко распрострањеним у последње време код нас  мишљењима. На пример, размишљајући о историјско-политичким процесима у условима глобалних катаклизми и прекројавања карти света, словеначки аутор сматра да су Белоруси, пристајући на бољшевичку владу, „прихватили мање зло из бојазни од Пољске, која се повећава и шири“. А уметност белоруске речи Иво Дрен (Андреј Будал) доследно карактеризује не само са љубављу, већ и са пијететом. О томе може изразито да сведочи цитат из његове друге публикације: „Белоруска књижевност припада мањем огранку словенске књижевности, али, нарочито у данашње време, она има неколико одличних песника и прозаика, тако да се њен значај не ограничава само средином у којој се користи белоруски језик, већ заслужује да се на њу оријентишу други словенски и несловенски народи.“[DrenIvo. Beloruski pesnik in pisatelj Jakub Kolas // Kolas J. Mladi hrast  in druge povesti.- Trst, 1933. S. 65]. Ако се вратимо на есеј „О Белорусима и белоруској култури“, онда његов значај, са тачке гледишта знања о Купалином стваралаштву, биће пре свега ево у чему: Иво Дрен је сместио Купалину песму„А ко тамо иде“  у  оригиналу (латиницом) и у свом (према ауторској дефиницији, prostem, што може да означава и „простом, обичном, буквалном…“ и „слободном“) преводу. Колико нам је познато, ово је први превод славне Купалине песме на словенски језик. И занимљиво је, што је одмах после текста песме на језику оригинала дат следећи коментар: „Ово је белоруска народна химна, коју је саставио Јанко Купала“. А потом, већ оцртавајући панораму развоја белоруске словесности са почетка 20. века, Иво Дрен је приметио: „Да се људима зову!“ Овим узвиком завршава се горенаведена белоруска народна химна, коју је саставио Јанко Купала. И овај узвик најбоље дефинише цело Купалино уметничко стваралаштво. Купала је оригинална, борбена личност, и сада се сматра највећим белоруским песником. Тако је он – будитељ, гласоноша и пророк свога народа“. Између осталог, песма Јанка Купале „А ко тамо иде“ позната је на словеначком језику у четири превода (поред Андреја Будала преводили су га такође Тине Дебељак, Розка Штефанова и Тоне Павчек).

*

Успут, није мање превода те песме и на српском/српскохрватском језику. Захваљујући публикацији В.П. Рагојше[Купала Я. А хто там ідзе?: на мовах свету / Укладальнік В.П.Рагойша.  – Мн.: Мастацкая літаратура, 1982], у Белорусији је објављен превод познате песникиње Десанке Максимовић; али ову песму су преводили такође Момчило Ђерковић, Миодраг Сибиновић, Дајана Лазаревић.

Веома упечатљив пример пажње и поштовања према Купали у Југославији је то, што је његово стваралаштво било уврштено у својеврсну антологију словенске поезије, коју је припремио Стеван Раичковић (1928-2007) – одличан српски песник и преводилац, академик Српске академије наука и уметности. Овај зборник, представљајући по једног аутора од сваког словенског народа, садржи низове песама мајстора речи, као што су Борис Пастернак, Максим Рилски, Јулијан Тувим, Витезслав Незвал, Лацо Новомески, Кито Лоренц, Јелисавета Багрјана, Алојз Градник, Блаже Конески.

Међу њима је и Јанко Купала, са пет песама на језику оригинала и у преводу на српски језик: „Кад ја пољем идем”, „Наследство/Наслеђе”, „Отаџбина”, „Две тополе”, „Жетва” („***Сазрелe су пољане усева срећних”). Да бисмо стекли представу о овим преводима Стевана Раичковића, представићемо прве од њих.

Кад ја пољем идем

Кад ја пољем идем – клас се свија  к мени,
С њим, у души сетан, тихи шапат водим.
Све то, сном зачаран, слуша клас малени.
Клас се к мени свија – док ја пољем ходим.

Кад ливадом идем – трава се савија,
Просипа са себе капи с росном водом.
Цвеће ми се жали и клонуло нија.
Простиру се травке под ногом и ходом.

Кад ја шумом идем – мирно мисли снујем,
Моћна стабла мотрим сва у низу дугом.
Ту, као на дому, своје песме чујем.
Тихе мисли снујем – док ја идем лугом.

Кад у избу банем – мени нешто смета,
Бледа сета сколи, ко у бол да станем.
У плеснивом углу танка сенка цвета.
Мене нешто мучи – чим у кућу банем.

Наследство

Из прадедовског неког века
Остало  ми је наследство гле:
Оно ми увек као мека
Мајчина нежност покрива све.

О њему ми сад бајке бају:
Тај окопнели, пролећни руб
И септембарски шум у гају
И опаљени у пољу дуб.

На њега ми још спомен буди
Сред липе рода са криком тим
И у лишају тај плот худи
Попао селом или под њим.

И јагањаца тужна блека
По пашњацима као зов сам
И јата врана крик и јека
По гробовима, с кама на кам.

По ноћи црној, дану новом,
Пазим га као девојчин скут:
Да не науде благу овом
Ил да га не би прогуто трут.

И носим га у живој души
Ко вечне зубље пламени знак
Што у глувилу и у тмуши
По забитима просипа зрак.

С њим живе и с њим снују снове
Све моје мисли, сав бескрај тај.
И наследство се моје зове:
Обично, само тек – родни крај

[Раичковић Стеван. Словенске риме. – Београд: Рад, 1976. С. 55-59]. 

Чак се не удубљујући у анализу, тај, који влада језиком превода, може да посведочи, да су песме Купале на српском лепо зазвучале, природно – тако, као да их је написао сам С. Раичковић, песник класичне традиције и великог талента.

У поменутој антологијској збирци преведене песме су пропраћене коментарима. Осим тога, смештена је портрет белоруског песника и кратак чланак-предговор, чији је аутор исти Раичковић. А у поменутом предговору Купала се карактеризује као „изразити лиричар са мелодичним песмама и богатим народним језиком”.

Штета је само, што ове и сличне чињенице до сада чак нису сабране и не посматрају се у систему. А још већа је празнина у стварању културно-историјске панораме – то, што се, као последица, није проучен став према идеји словенског јединства свих утицајних личности белоруског препорода, или макар тих, чије су позиције у односима према њој имале пуну одређеност.

Као најрепрезентативније издање Купалине поезије у бившој Југославији је, изгледа, сувенирска четворојезична књижица, која је укључила 19 Купалиних песама са преводима на словеначки језик – Тонета Павчека, на руски – Максима Горког, Михаила Исаковског, Наума Кислика, Бранислава Кежуна, Александра Прокофјева, Игора Шкљаревског, на енглески – Волтера Меја [Kupala Janka – Купала Янка. Вершы.Pesmi. Стихи. Poems / Prevedli v slovenščino T.Pavček, v angleščino W.May, v ruščino M.Gorki, M.Isakovski, N.Kislik, B.Kežun, A.Prokofjev in I.Škljarevski.  Ljubljana:Cankarjeva založba, 1986. – 146 s. Змест (кazalo):  A kdo tam gre? Kmet. Jaz nisem poet. Beloruski sem kmet. Kadar grem… Pesem svobodnega cloveka. Iz pesmi nesrece. Crne oci. Deklica, imej me rada… Pridi… Pozimi v hosti. Ko so v gozdu zacvetale. A ona… Ob reki. Kukavica pa je pela… Kje si, hmelj moj, v zimi bil… Moja vera. *** Sem proleterec. V tem je stvar. Moja veda].

У чланку под насловом „Јанко Купала – белоруски народни песник” речено: „Белоруска поезија овога века или, како је још називају званично – нова белоруска књижевност, започиње се и данас се умногоме означава именом великог народног песника Јанка Купале. Зачетник, обновитељ и класик белоруске поезије, који је прве своје песме објавио почетком века, тачније – у историјској 1905. години, обележио је целу епоху белоруске поезије, њено ново рођење и успон до европских врхова.” Нарочито треба подвући, да припређено у Љубљани четворојезично издање песама Јанка Купале, на овај или онај начин, је постало узрок веза између језика, народа, књижевника, култура; оно је допринело зближавању и међусобном разумевању, а по великом рачуну – стварању тога, што се назива међународним књижевним контекстом.

*

Стваралаштво Купале заузело је почасно место у публикацијама као што су: „Антологија белоруске поезије” (1993) и „Антологија лирике Источних Словена[Антологиjа белоруске поезиjе. – Београд: Српска књижевна задруга, Научна књига, 1993; Антологиjа лирике источних Словена. –  Београд: Rіvel Co, 2000].  После непуних 20 година „Антологија белоруске поезије” је објављена у допуњеном издању и, што је у вези са нашом темом, нарочито бисмо истакли, да је посвећена јубиларној 130-ој годишњици Јанка Купале и Јакуба Коласа [Антологиjа белоруске поезиjе. Друго, проширено издање.– Београд: Српска књижевна задруга, 2012].  

У другим издањима поменуте антологије Купала је представљен са десетак песама, које је превео познати слависта Миодраг Сибиновић. Можда не треба извлачити неке закључке о томе, како стваралаштво нашег Песника схватају српски читаоци уопште. Али једно мишљење – као професионалног књижевника, филолога и издавача – дозволићемо себи да изведемо: „Почетак 20. века у белоруској књижевности обележен је стваралаштвом класика Јанка Купале. Опсег тема, које су привлачиле песника, заиста је широк: од „жалошћу мрачећи песму своју”, да би „свет упознао све песме несрећника” и непријатељ „дрхтао од истине речи” (јер у поезији истина много јасније реагује и моћније потреса) до љубавних осећања и описа природе насићених филозофијом. У сваком дрвету – брези, јавору, храсту, калини – песник открива живот са његовим смислом, аналогичним смислу живота човека. Годишња доба код њега такође упозоравају и подржавају дух. Тако „одбацивши зимске чари”, Купалини јавор и калина започињу нови живот. А храст, у песми овог песника, самотно стоји усред огромног поља. Као и жбун нашег Војислава, он утеловљује сећање, искуство, време, а заједно са тим и немоћ, старење, у којима је „мало је већ лепоте”. Тако је на презентацији антологије Драган Лакићевић – главни уредник издавачке куће која је књигу пустила у свет, у Народној библиотеци Србије, изразио своје мишљење о Купали, коме је посвећено друго издање антологије [Лакічавіч Д. Беларуская паэзія ў Сербіі // Літаратура і мастацтва. 13.07.2012. С. 21].

У последње време поезију Јанка Купале на српски језик преводи Дајана Лазаревић, већ позната као преводитељка „Венца”dajana-lazarevic-prevod-s-beloruskog Максима Богдановича, а такође и стваралаштва савремених аутора. Успешно се укључила у међународни пројекат превођења Купалиних сонета, организован у Минску, а објавила је и неколико публикација у српској периодичној штампи и у интернет-простору. [Видети: Купала Јанко. Наслеђе. – Лето. – Шумско језеро. – Девојчици. – Био је то сан… – Слобода. – Над својом Отаџбином. – Волим. – Црне очи. – Моја жена (поезија + биографија) / Јанко Купала ; превела са белоруског Дајана Лазаревић // Исток – часопис за књижевност, уметност и културну баштину, год. VII, бр. 24, (јануар-март 2020). – стр. 77-81; Купала Јанко. Христос Васкрсе! (поезија) / Јанка Купала ; превела са белоруског Дајана Лазаревић // У сусрет Духу – Антологија белоруске хришћанске поезије / прир. проф. др Иван А. Чарота. – Београд : CompuTech, 2019. – стр. 79; Купала Јанко.  Белорус. – Неће за вас… – У мраку. – *** Оставите мисли. – Хеј, у свет!.. – *** Своје закључавши. – Земља. – Жетва. – По границама родним и браздама. – Запуштени дворац. – Ја волим. – На великом свету… – За земљу предака мојих… – Моје стрпљење. – Друже мој. – На суд.  – Међу гробовима. – Зашто? – Отаџбина. – За отаџбину. – Пчеле. – Наше домаћинство (сонети) / превела са белоруског Дајана Лазаревић // Янка Купала – Санеты. – Мінск, 2019. С. 118-130;     Купала Јанко.    * О Јанки Купали. – У мраку. – Белорус (поезија) / Јанка Купала; превела са белоруског Дајана Лазаревић // Звездани колодвор, год V, бр. 16, јануар-фебруар 2019. – стр. 36-37; Купала Јанко. Дечак и пилот / превела са белоруског Дајана Лазаревић. // Књижевни преглед, год. IX, бр. 16,  јануар-фебруар-март 2018. С. 127; Купала Јанко. Подигла се Белорусија / превела са белоруског Дајана Лазаревић. // Књижевне вертикале, бр. 13, септембар – децембар 2017.  С. 169;О, да! Пролетер сам ја!.. (поезија) / Јанка Купала ; превела са белоруског Дајана Лазаревић. // Маладосць, но. 8, жнівень 2017. – стр. 60; 28. „А хто там ідзе?“ па-сербску ў перакладзе Даяны Лазаравіч / Јанка Купала ; превела са белоруског Дајана Лазаревић. // Созвучие (Сугучча).

http://sozvuchie.by/poeziya/item/2902-a-khto-tam-idze-pa-serbsku-perakladze-dayany-lazaravich.html  (5. 4. 2018)].

Књигу изабраних песама, која се сада предлаже српском читаоцу, као и освр И. А. Чарота такође је с белоруског превела Дајана Лазаревић

Верујем да ово издање ће бити у корист узајамног упознавања белоруског и српског народа, а такође да ће конкретни читаоци обавезно наћи себи нешто занимљиво.

Желим вам корисно и пријатно познанство са класиком нове белоруске књижевности!

Извор: преводилац