Ivan Čarota – O zbirci pesama Nasleđe J. Kupala

Velikim sadržajem napunjena je misao da za pesnika nije suštinski životopis, već sudbina (na slovenskom i ruskom „sudьba“, na srpskom isto: sudba, sudbina). A i kako drugačije? Kome je suđeno da bude pesnik, on prima od Boga dar, kojim se određuje odgovarajuća „suđenost“, a to znači – sudbinski poziv i predodređenost, misija. Takav izabrani pojavljuje se na ovome svetu tamo i tada, kada je on najviše potreban, kada mu je potrebno da ostvari svoju svrhu kao sin  Reči, nosilac i čuvar Slovesnosti. Pa, na kraju krajeva, i stav ljudi prema njemu određuje se prvenstveno time, kako se on postavlja prema Božijem daru – koliko je postao svestan zašto je pozvan, kako je raspolagao primljenim darom, kako je izvršavao to, što mu je voljom Nebesa određeno. Upravo to, po velikom računu, moraju fiksirati pravični, ili kako smo navikli da govorimo, objektivni – životopisi.




Međutim, realnosti našeg grešnog sveta u poslednje vreme svojstveno je nešto drugo, pre suprotno tome,  što smo gore istakli. Po inerciji skoro stogodišnjeg iskustva ateizovano društvo uporno ne želi da prizna Boga, a u vezi sa tim ni božansku prirodu poezije, ni pesnički dar od Boga. Zato smisao pesnikovog životnog delovanja biva neizbežno svedenim do odgovarajućih reakcija na aktuelna dešavanja, na „zlobu dana“. I, kao rezultat, već ga ne cene za to, što je uradio u visokom služenju Reči, već za to, koliko se aktivno i efektivno uključivao u tekuće procese druge prirode.

Moguće je razumeti, kada se nešto slično dešava u odnosu prema predstavnicima tog specifičnog spisateljstva, početna programiranost kojega ne uključuje ništa drugo do uticaj na svest društva, inače svrhovitu zamenu adekvatnog viđenja i razumevanja sveta. Šta ćemo, takvi majstori pseudo-književnici zaista se javljaju među nama  ne po volji Božijoj. I u takvom slučaju sadržaj njihovih biografija ne može naročito da nas dotakne – neka oni ostaju namerno udaljeni od istine…

Ali prihvaćeno je mišljenje, da  sa klasicima sve to ne može da ima vezu. Mada takve zaključke je dopušteno izvoditi samo na osnovu površinskog pogleda. Pri pažljivom razmatranju stanja stvari treba priznati: nažalost, ne samo da može, već se tako često i manifestuje. U različitim aspektima, izraziti primer toga su podređene promenljivom vremenu interpretacije života i stvaralaštva Janka Kupale, najglavnijeg od glavnih klasika beloruske književnosti.

Razlozi suštinskih transformacija, naravno, uzrokovani su preokretima velike politike, koja takve osobe obično ne ostavlja po strani. A ovde, u svakom slučaju, sudbina nekoliko pokolenja našla se u zavisnosti od neverovatno važnih političkih kataklizmi: tri revolucije, četiri rata (dva svetska, a takođe i građanski, i sovjetsko-poljski); neočekivana podela Belorusije na Istočni i Zapadni deo u sastavu različitih država; stvaranje posebne Beloruske Sovjetske Socijalističke Republike, koja se aktivno uključivala u izgradnju svetle budućnosti, i suočavala sa surovim izazovima…

Ako tražimo najprikladniji ključ za razumevanje svega, što je najviše odredilo sudbinu Kupale kao pesnika i građanina, onda nikako nije moguće zatvoriti oči na odlučujući uticaj ideje nacionalno-oslobodilačkih pokreta u Ruskoj Imperiji. Začela se ova ideja zahvaljujući marksistima raznih krajeva Evrope; za kraće vreme su počele složno da je podržavaju i rasprostranjuju ruske revolucionarne sile skoro svih orjentacija; a one su, sa svoje strane, razdrmale takozvanu demokratsku inteligenciju nacionalnih periferija. Sveukupni rezultat njihovih zajedničkih delovanja postalo je razaranje velike države, koju su oni sa dalekosežnom zamisli prozvali „zatvorom naroda“, a u „zatvorenike“ njene su, naravno, upisali i Beloruse.

Od pomenute ideje, shodno tome, nikao je program delovanja za one, koji su bili spremni da se sliju u redove razbijača „zatvora“, među kojima su se pojavili i beloruski književnici-rodoljubi. Pred njima se sadržaj ovog programa aktuelizovao na sledeći način: ranija sudbina beloruskog naroda zaslužuje samo oplakivanja, a sudbina današnja ne može da ne izazove pravedni gnev i revolt; zato je naš zadatak da zovemo u borbu za novi život, obavezno srećan; i dugočekana sreća nije iza planina.




Tako ili drugačije, ovim su se prvenstveno uslovljavali pokazatelji „naprednog“ pogleda na svet toga vremena, kada je mladi Janko Kupala (Ivan Dominikovič Lucevič) morao da napravi izbor svog životnog i stvaralačkog puta. Veoma važno bilo je to, što  brigu o beloruskom seljaku – čisto deklarativnu za ideologe proleterske (a ne seljačke!) revolucije, – lično pesnik-početnik, koji je rešio da postane seljački branitelj, prihvatio je to tako ozbiljno od početka. Jednako važno je, takođe, što je ta briga kasnije bila deklarisana u zvaničnoj ideologiji novoosnovane države beloruskih seljaka, to jest BSSR. Eto šta, po našem mišlenju, treba da se računa kao najznačajniji faktor formiranja kod budućeg pesnika nekog manje-više stabilnog sistema društveno-političkih pogleda. Istina, u opreznom pristupu dodirnutoj temi neizbežno dolazimo do toga da odgovorimo i na ovakva pitanja: A da li je Kupala neposredno bio predstavnik beloruskog seljaštva kao staleža, najviše potlačenog u socijalnim i nacionalnim planovima? I da li je tako već bezalternativno od početka bilo za njega nacionalno samoopredeljenje, ako ne zaboravimo, da je počeo da piše pesme na poljskom jeziku? Kako da tumačimo to, što se u stvaralaštvu Kupale, ako se uporedi sa seljačkim shvatanjem svemira, slabo ispoljava hrišćanskost, kao nerazrušiva osnova pogleda na svet?

Objektivnost, kao univerzalni princip, od kojeg se ne može odstupiti ni u kakvim rasuđivanjima, u vezi sa ovim zahteva odgovor, da zaista nije sve sasvim jednostavno. Ali ovde, ustvari, može da postoji zamerka: pritom, kao predstavnik dovoljno masovnog sloja sitne šljahte, on je interese ljudi sa sela i zaseoka uopšte tako poznavao, što se kaže, iznutra. Ne može se poreći, takođe, da je za razliku od osnovne mase prostih seljaka, šljahta na beloruskim zemljama pretežno bila polonizovana i držala se katoličke veroispovesti. Pri svemu pomenutom, kao kod samoga Kupale svojevremeno, tako i kod nas danas, postoje razlozi bez naročitih zamerki i rezervi da označavamo narodne izvore njegovog stvaralaštva. Životnim potrebama seljačkog roda, neka to bude i sa posebnim akcentima, od početka su se nadovezivali glavni motivi Kupaline poezije; zahvaljujući narodnoj baštini formirana je osnova njegovog stvaralačkog odražavanja sveta… Druga stvar je koliko se pomenuto svojstvo stvaralaštva pravomerno širiti na sve to, čime je pesnik kroz svoje pesme snabdevao građansku svest beloruskog seljaka u vreme pre revolucije, u izvanredno protivrečnu epohu neposredno revolucionarnih događaja i građanskog suprotstavljanja, a takođe u periodu izgradnje socijalizma. A Kupala je – i kao pesnik, i kao publicista, i kao javna ličnost – imao dosta značajnih mogućnosti da utiče na ideološku orjentaciju značajnog dela Belorusa. Ne samo sa tačke posmatranja udaljene jedan vek, njemu stvarno treba odati priznanje za odgovarajuće značajne zasluge: za to, što su Belorusi počeli da se prepoznaju kao posebna nacija, što se njihov jezik utvrdio kao samostalan i punopravan književni, a takođe i za to, što se formirala belorusistika, koja je započeta u „našanjivskom“ periodu, dosegnula vrhunac u 1920-im, a u 1990-im je počela da se obnavlja…

Naravno, konkretno razumevanje ovih aspekata zasluga Janka Kupale nalaze se u kompetenciji pre svega naučnika društvenih usmerenja. A naš zadatak je da ga sa maksimalnom adekvatnošću predstavimo kao pesnika, obraćajući pažnju na ta dela, u kojima su se otkrili prepoznatljivi znaci njegove stvaralačke ličnosti. Razumevanje svega drugog daje se na slobodu samih čitalaca. Međutim, strani čitaoci, i Srbi u tom broju, malo su upoznati sa našom realnošću. I zato se javlja potreba, čak obaveza, da se pomogne u stvaranju predstave o njemu ne samo kao o pesniku, već i kao o društvenom i kulturnom radniku. Ipak, mnoštvo i subjektivnih i objektivnih razloga čini ovaj zadatak veoma složenim. Naročito pod uslovom, što ćemo iskreno pokušavati da izbegnemo tendenciozno osvetljavanje, a da u isto vreme ne sakrijemo realne protivrečnosti.

Upravo u vezi sa tim, da bi jasnije bilo to što je već rečeno, obratićemo pažnju na neke momente, od kojih se u značajnoj zavisnosti javljala hrestomatska predstava o našem slavnom pesniku-klasiku. A preciznije – na to, kakvim su promenama podlegale interpretacije njegovog života i stvaralaštva u zavisnosti od pozicije interpretatora, podređenih povremenim „društvenim narudžbinama”. Sudba Kupale uopšte, i naročito njegova društvena pozicija, više puta ispadala modelirana na drugačiji način. Interpretatori su ga u početku hvalili za jedno, a potom za drugo i pritom su uporno negirali prvo; krupnim planom, kao najznačajnija, isticala su se ta dela, koja su kasnije bila gurana u najdalje ćoškove kolektivnog sećanja i uopšte nisu pominjana. U suštini, ubrajali su se, ili je pravilnije reći, preinačivali su se u svojim pogledima ti, koji su računali, da čine pesnika većim, stvarajući mu potrebni autoritet. A ispostavljalo se, da su ga naprotiv – ponižavali, stavljajući jasne akcente na situacione okolnosti. Prema tome, svaki talas novih ideoloških stavova činio je Kupalu takvim, kakav je on najviše odgovarao aktuelnoj društveno-političkoj situaciji. Istinu da kažemo, i on sam je s vremena na vreme bio prinuđen da se uskladi sa time, što se tada nije sasvim slučajno nazivalo „srdžbom dana” (zlobaю dnя). I ovo nije moglo da ne razori njegovu pozitivnu suštinu i univerzalne principe, povodom kojih trebalo bi da ostaje  „iznad okršaja” – nad svim srdžbodnevnim i prolaznim, da bi se služilo nadvremenskom, najvišem za pesnika i poeziju. U ovom slučaju, nažalost, mnogo toga se, samo po sebi, odvijalo suprotno. Recimo,  najprimetnijim tematskim linijama, sa odgovarajućim intonacijama u stvaralaštvu Kupale ranijeg perioda, najviše pristaje definicija „žalospevi”. A evo, razviće tih istih tema u sovjetskom periodu, pri uspostavljanju kolhoznog sistema, ne može se nazvati drugačije nego „hvalospevi”. U vezi sa tim, naravno, treba uzeti u obzir i uobičajena opravdanja: tobože, slično tome bilo je svojstveno redom svima. Ali naš razgovor nije o svima, već isključivo o poznatom narodnom pesniku, kojeg, do sada, po ustaljenoj navici, nazivaju još i prorokom nacije. Zato nije slučajnost što u konjunkturnoj istoriji književnosti dominira tendencija da se on pokaže samo vređanim i proganjanim. Iako, ustvari, sovjetska vlada nije bila samo zainteresovana za njegovu lojalnost, već je to i stimulisala. Nije ni čudo, što je on, kao „pesnik nove stvarnosti” bio odlikovan visokim državnim nagradama, počasnim zvanjima i izuzetnim privilegijama. A ovo biografi navikli su ili da ne spominju, ili da tumače suprotno.

Uopšte, može se samo žaliti, što su i mnogi događaji iz života slavnog pesnika, i sama činjenica njegove smrti, kao i ranije, predstavljene u mnogim verzijama, koje se više zasnivaju na glasinama i izmišljanjima, nego na proverenim i verodostojnim činjenicama.

*

Ocenjujući recepciju poezije Janka Kupale kod naroda bivše Jugoslavije, pokušaćemo da napravimo pregled najznačajnijih činjenica, koje to odražavaju.

Sakupljene do sada podatke dozvoljavaju da se računa, da je začetak belorusko-jugoslovenskih književnih kontakata bila recenzijska beleška o prvoj zbirci Janka Kupale, objavljena 1908. godine na stranicama slovenačkog časopisa „Dom in svet” [Dr. L.L. Žalujkaj. Pesmi Januka Kupale // Dom in svet.  Letnik XX. 1908. S.526].

Sa vremenske distance veće od jednog veka, da li ima smisla apsolutizovati značenje ove publikacije i nedvosmisleno tvrditi, da je ona tada obavezno privukla pažnju inostrane javnosti našoj lepoj književnosti. Druga stvar je, što današnja javnost Belorusije, naročito književna i filološka, mora da ima predstavu o značenju pomenute činjenice – daleko od običnog u raznim odnosima. Makar zbog toga, što se ova recenzija pojavila, začudo, brzo posle objavljivanja knjige. Da uporedimo: čak prve recenzije u otadžbini datiraju od 9. jula (u ruskojezičnim novinama „Minski eho” (rus. „Minskoe эho”) do 15. avgusta (u beloruskojezičnoj „Našoj njivi” (belor. „Naša nіva”) te iste 1908. godine. Bez obzira na tačku gledišta, reakcija na izlazak Kupaline zbirke bila je nesumnjivo operativnom.

Ali stvar nije samo i nije u samoj po sebi operativnosti recenzije, koliko u tome, što je, objektivno, ona bila prvi znak pažnje – kako se danas govori, iz dalekog inostranstva! – i prema Kupali i prema našoj književnosti, i uopšte prema Belorusima kao narodu, koji se spremao da zauzme „svoje mesto među narodima”. A ovo je, treba priznati, suštinska stvar.

Pored toga, u recenziji, koju je objavio časopis „Dom in svet”, navodili su se fragmenti pesama Kupale u originalu, na beloruskom jeziku, a paralelno – na slovenačkom. To znači da je slovenački časopis tada objavljivao prevode sa beloruskog jezika – možda i prvi u inostranstvu…

Nemoguće je zaobići još jednu važnu karakteristiku pomenute publikacije, a to je, što ona do danas sadrži zagonetku: ko je autor recenzije Kupaline „Frule” (belor. „Žaleйka”), skriven pod kriptonimom „Dr.L.L.”? Odgonetku iz mnogih razloga nije lako pronaći, a pre svega zbog prepreka, koje je postavilo neumoljivo vreme. Međutim, započete potrage i konsultacije sa kolegama Slovencima dale su siguran plod. I kao rezultat, oslanjajući se na savet Joža Severa, bivšeg predavača na Ljubljanskom univerzitetu, pronašli smo čvrste osnove za mišljenje, da je Dr.L.L. – doktor Leopold Lenard. A o ličnosti koja se nalazi iza ove neočekivane recenzije Kupale, uspeli smo da rasvetlimo sledeće: Leopold Lenard je rođen 2. novembra 1876. godine u Svibnju, a umro je 23. januara 1962. godine u Beogradu. Studirao je teologiju u Insbruku, filozofiju – u Beču i Lavovu, stekavši naučne titule doktora u ovim specijalnostima; potom se zanimao naukom u odgovarajućim granama i postao sveštenik. Pored toga, L. Lenard se utvrdio kao slavista širokog profila – istoričar, publicista, kulturolog, lingvista, istoričar književnosti, kritičar; aktivno se pojavljivao u štampi, sarađujući sa mnoštvom periodičnih izdanja, među kojima je bio i taj časopis, koji je objavio recenziju na „Frulu” Janka Kupale. Tako da, eto koga možemo sa najvećim stepenom verovatnoće smatrati autorom recenzije u časopisu „Dom in svet”. A u dodatak, pored toga, i jednim od prvih inostranih poznavalaca Kupalinog dela (ako ne i prvim uopšte). Na takav zaključak podstiče nas, pored svega, još i ta okolnost, što je on, kako svedoče razni izvori, dobro znao ruski i poljski jezik, neposredno se baveći književnim prevodom. Štaviše, naš zaključak se potvrđuje još i sprovedenom paralelnom analizom.

Da bismo izbegli optužbe za neosnovanost, osvrnućemo se neposredno na sadržaj navedene publikacije: „Prvi beloruski pesnik, Januk Kupala, objavio je svoje pesme, koje je do tada štampao u novinama „Naša njiva” pod nazivom „Žaluйkaй” (Podvlačim. – I.Č.). Pesme Januka Kupale su kao ogledalo, u kojem se odražava duša beloruskog naroda, njegov život, njihov rodni kraj; to je poput krika, koji izlazi iz dubine narodne duše, „krik, da živi Belorusija!” Pesnik predviđa svojim saplemenicima, da „nose svoju krivicu po celom svetu” i da će se ponovo „ljudima zvati”. U sličnoj pesmi „Čoveku” on postavlja pitanje seljaku:

Ej, reci, čoveče, / gde si sudbu zadeo?/
U potočiću utopio, / il` propio i pojeo?..

Ali pesnik veruje, da će beloruskom seljaku doći bolja vremena:

Da je proleće tuga naša, / Kao sneg i vejavicu, /
Sahraniće u rečici, – / Sunce spaliće vatrom…

I da je već:

Blizu je taj dan, / Kad časno zavladaćemo, / Ljudima postaćemo / I zemlju obnovićemo…

Dobro obavešteni poznavaoci dela Kupale, verovatno će percipirati citirani tekst kao poznati. Ustvari, on predstavlja adaptiranu varijantu te recenzije, koju je napisao Vladimir Samojlo i koja je objavljena u „Našoj njivi” [Vladak z Kazimiroўki. „Žaleйka“, pesьni Яnuka Kupalы //Naša Nіva. – 1908, 15 (28) serpnя. №17. S. 4 – 5].A u vezi sa tim neće biti suvišno, mislim, da se da razjašnjujući autokomentar, zašto smo u prevedenom tekstu citata podvukli naziv zbirke. Evo u čemu je stvar: reč „žaluйkaй” – nije slovenačka, jednako koliko nije ni beloruska; nje nema ni u ruskom, ni u poljskom, ni u srpskom jeziku, koji su poznati autoru recenzije; usput, drugi slovenački istoričari književnosti u publikacijama o prvoj zbirci Kupale kasnije su koristili slovenački naziv analogičnog muzičkog instrumenta – „piščalka”.  Međutim, reč koju koristi doktor L.L. ne predstavlja obavezno iskrivljenje, kao rezultat potpunog nerazumevanja, već je, verovatnije, svojevrsna etimologizacija, stvorena iz težnje da se prenese sadržaj žala-žalospeva, razumeti i adekvatno primati koji pomagale su istokorenske slovenačke reči poznate autoru recenzije – žalospev (tužbalica, naricaljka) i žalujka (tužna vrba), a takođe srpske, naprimer – žalost i žalostiti, poljske – żal (žalost, tuga patnja) i żaluję (žalim)…

Međutim, ako naša verzija ne izgleda ubedljivo, i sam doktor L.L. je objavio oposredovan prikaz – adaptiranu varijantu recenzije V. Samojle (Uladaka iz Kazimirovke), – onda se i ovo, u principu, može smatrati prirodnim.

A nama ostaje samo da još jednom podvučemo, da je belorusku književnost na svetu prvi predstavljao, niko drugi, do Janko Kupala.

Najiskrenijim pristalicama beloruske kulture i njenim najaktivnijim propagandistima pripada poznati praški slavista Adolf Černi (1864-1952). On je beležio beloruske pesme, slao u redakciju „Naše njive” informacije i pisma, podržavao čvrste kontakte sa začetnicima nove beloruske književnosti i prevodio njihova dela. Štaviše, istraživanjem i popularizacijom beloruske reči A. Černi se bavio skoro celog svoga života. Nije propustio, naravno, ni najvažnije stvari koje su se dešavale u Belorusiji na početku 20. veka. Tako da, možemo da kažemo, sa sigurnom regularnošću je informisao svoje sunarodnike – Čehe i Slovake – o izdanju novina „Naša sudba” i „Naša njiva”, više puta je obraćao pažnju na pesnike Kupalu i Kolasa [Videti.., naprimer:  Čas. 27-28.11. 1906; 16, 20.01. 1909.]. Još važnije, on je skicirao celokupnu panoramu u analitičkim nacrtima „Beloruske nacionalne i kulturne težnje 1909-1910)” [Slovansky prehled. 1911. № 4, 10]. A još je važno napomenuti, kao naročito zanimljivo i značajno, što je ovaj članak Čeha belorusiste takođe objavljen u srpskohrvatskom časopisu [Obzor (Zagreb).1911. № 53, 54]. Podvući ćemo: na taj način značajno su se proširivali opsezi rasprostranjenja, ako ne same beloruske književnosti, onda početne pažnje i odgovarajućeg interesovanja za nju.

Manje-više trajne belorusko-jugoslovenske književne veze počele su da se razvijaju od 1920-ih. U njihovom uspostavljanju uveliko je zaslužan slovenački književnik i kulturni radnik Jan Šedivi (1899-1969). Bio je sin Čeha i Slovenke, upoznat sa mnogim slovenskim kulturama, koje su mu bile bliske po poreklu, i zagovornik ideje zajedništva Slovena, aktivna veza među tim slovenskim narodima, koji su u njegovom vremenu bili manje priznati i slabije poznati. Između ostalog, J. Šedivi je dosta radio na tome, da se Slovenci upoznaju sa književnostima i kulturama Belorusa, Ukrajinaca, Lužičkih Srba. Mnogo je putovao po raznim slovenskim zemljama. Posećivao je i Poljsku, uključujući Zapadnu Belorusiju (konkretno – Viljnu, Novogradok, Mir), susretao se sa mnogim ličnostima beloruske kulture, književnosti, nauke, prosvete. Naročito bliske kontakte održavao je sa Franciškom Griškevičem, kojeg je upoznao još u Pragu, gde su zajedno studirali, a potom, razdvojivši se, su sarađivali. Ustvari, postoje činjenice na osnovi kojih se  može govoriti, da je F. Griškevič od početka bio glavni konsultant J. Šedivog po pitanjima beloruske kulture i koautor u nekoliko publikacija raznih godina u slovenačkoj štampi. Pre svega, imamo u vidu članak „Pregled najnovije beloruske književnosti“, objavljen u gorepomenutom časopisu „Dominsvet” [Hryškievič F., ŠedivyJ. Preglednovejšegabeloruskegaslovstva // Dominsvet. LetnikXXXI. 1928. S. 36-40].




Ova publikacija nas zanima u mnogim aspektima. Pre svega, ona privlači pažnju time, što ne odgovara istorijsko-političkim stereotipima, koji su ojačali kod nas u poslednje vreme i koje, usput, današnji autori pokušavaju da ilustruju primerima delovanja F. Griškeviča i sličnih njemu. Iustinu, Griškevič je predstavljao te društvene i kulturne krugove Zapadne Belorusije, koji nisu gajili simpatije prema Sovjetskoj vladi. Ni Šedivi nije pokazivao sovjetofilstvo. Osim toga, neće biti suvišno takođe dodati, da je časopisu „Dom i svet“ u svojstvu osnivača bila katolička izdavačka zajednica, i prirodno, vodio je odgovarajuću liniju. Pri svemu tome, autori publikacije – F. Griškevič i J. Šedivi – osvetljavaju beloruski nacionalno-kulturni pokret u istorijskom kontinuitetu, uključujući u obzir kulturno jedinstvo zapadnog i istočnog dela Belorusije, nezavisno od toga, što su tada ulazile u sastav različitih država. Na isti način koautori razmatraju i najnoviju belorusku književnost, stavljajući pored imena J. Kupale i F. Aljahnoviča, K. Svajaka i C. Gartnog, A. Garuna i Z. Bjadulje, K. Jezovitova i M. Čarota, M. Gareckog i A. Aleksandroviča…

Ne samo ličnost našeg Pesnika, već ni istoriju rasprostranjenja beloruske književnosti u slovenskom svetu nije moguće razumeti bez takvih činjenica, kao što je objavljeni – u najautoritetnijem slovenskom časopisu – članak Jana Šedivog „Janko Kupala. K jubileju najvećeg beloruskog pesnika“[ŠedivyJ. JankaKupala. Objubilejunajvečegabeloruskegapesnika // Ljubljanskizvon.- 1932. November–december. S. 679-687].

Pedesetogodišnjica Kupale kao svojevrsnog simbola beloruskog preporoda davala je autoru mogućnost da se osvrne još jednom na istoriju i savremenost, da razjasni te karakteristike, koje je on zajedno sa F. Griškevičem davao ranije u „Pregledu najnovije beloruske književnosti“. Ali ovoga puta stvaralaštvo Kupale i nacionalna kultura Belorusa uopšteno su se interpretirali u međunarodnom kontekstu. Polazna postavka J. Šedivog je takva: „Među ljudima, koji su sa najvećim uspehom budili kod Belorusa svest nacionalnog identiteta, a beloruskom jeziku stekli neosporni status književnog, prvo mesto, bez sumnje, zauzima Janko Kupala. Zahvaljujući vrednostima svog poetskog stvaralaštva obezbedio je sebi uključivanje u svetsku književnost i skrenuo pažnju sveta na svoj nepoznati narod.“ I u tom pravcu vodi se ceo razgovor – kako pri opštem rasuđivanju, tako i pri analizi konkretnih dela.

Neposrednu vezu sa temom do koje smo se dotakli ima i veliki esej „O Belorusima i beloruskoj književnosti“ [DrenIvo. OBelorusihinbeloruskemslovstvu // Luč. 1933. IX. S. 5-27], čiji je autor takođe iskreni popularizator naše kulture u slovenskoj sredini. Istupao je najčešće pod pseudonimima; u ovom slučaju – Ivo Dren. A pravo ime i prezime mu je Andrej Budal (1889-1962). Informacija o Belorusima i beloruskoj književnosti je, može da se kaže, objektivistička. A mišljenja se povremeno primaju kao neočekivana, jer, opet, razilaze se sa široko rasprostranjenim u poslednje vreme kod nas  mišljenjima. Na primer, razmišljajući o istorijsko-političkim procesima u uslovima globalnih kataklizmi i prekrojavanja karti sveta, slovenački autor smatra da su Belorusi, pristajući na boljševičku vladu, „prihvatili manje zlo iz bojazni od Poljske, koja se povećava i širi“. A umetnost beloruske reči Ivo Dren (Andrej Budal) dosledno karakterizuje ne samo sa ljubavlju, već i sa pijetetom. O tome može izrazito da svedoči citat iz njegove druge publikacije: „Beloruska književnost pripada manjem ogranku slovenske književnosti, ali, naročito u današnje vreme, ona ima nekoliko odličnih pesnika i prozaika, tako da se njen značaj ne ograničava samo sredinom u kojoj se koristi beloruski jezik, već zaslužuje da se na nju orijentišu drugi slovenski i neslovenski narodi.“[DrenIvo. Beloruski pesnik in pisatelj Jakub Kolas // Kolas J. Mladi hrast  in druge povesti.- Trst, 1933. S. 65]. Ako se vratimo na esej „O Belorusima i beloruskoj kulturi“, onda njegov značaj, sa tačke gledišta znanja o Kupalinom stvaralaštvu, biće pre svega evo u čemu: Ivo Dren je smestio Kupalinu pesmu„A ko tamo ide“  u  originalu (latinicom) i u svom (prema autorskoj definiciji, prostem, što može da označava i „prostom, običnom, bukvalnom…“ i „slobodnom“) prevodu. Koliko nam je poznato, ovo je prvi prevod slavne Kupaline pesme na slovenski jezik. I zanimljivo je, što je odmah posle teksta pesme na jeziku originala dat sledeći komentar: „Ovo je beloruska narodna himna, koju je sastavio Janko Kupala“. A potom, već ocrtavajući panoramu razvoja beloruske slovesnosti sa početka 20. veka, Ivo Dren je primetio: „Da se ljudima zovu!“ Ovim uzvikom završava se gorenavedena beloruska narodna himna, koju je sastavio Janko Kupala. I ovaj uzvik najbolje definiše celo Kupalino umetničko stvaralaštvo. Kupala je originalna, borbena ličnost, i sada se smatra najvećim beloruskim pesnikom. Tako je on – buditelj, glasonoša i prorok svoga naroda“. Između ostalog, pesma Janka Kupale „A ko tamo ide“ poznata je na slovenačkom jeziku u četiri prevoda (pored Andreja Budala prevodili su ga takođe Tine Debeljak, Rozka Štefanova i Tone Pavček).

*

Usput, nije manje prevoda te pesme i na srpskom/srpskohrvatskom jeziku. Zahvaljujući publikaciji V.P. Ragojše[Kupala Я. A hto tam іdze?: na movah svetu / Ukladalьnіk V.P.Ragoйša.  – Mn.: Mastackaя lіtaratura, 1982], u Belorusiji je objavljen prevod poznate pesnikinje Desanke Maksimović; ali ovu pesmu su prevodili takođe Momčilo Đerković, Miodrag Sibinović, Dajana Lazarević.

Veoma upečatljiv primer pažnje i poštovanja prema Kupali u Jugoslaviji je to, što je njegovo stvaralaštvo bilo uvršteno u svojevrsnu antologiju slovenske poezije, koju je pripremio Stevan Raičković (1928-2007) – odličan srpski pesnik i prevodilac, akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovaj zbornik, predstavljajući po jednog autora od svakog slovenskog naroda, sadrži nizove pesama majstora reči, kao što su Boris Pasternak, Maksim Rilski, Julijan Tuvim, Vitezslav Nezval, Laco Novomeski, Kito Lorenc, Jelisaveta Bagrjana, Alojz Gradnik, Blaže Koneski.

Među njima je i Janko Kupala, sa pet pesama na jeziku originala i u prevodu na srpski jezik: „Kad ja poljem idem”, „Nasledstvo/Nasleđe”, „Otadžbina”, „Dve topole”, „Žetva” („***Sazrele su poljane useva srećnih”). Da bismo stekli predstavu o ovim prevodima Stevana Raičkovića, predstavićemo prve od njih.

Kad ja poljem idem

Kad ja poljem idem – klas se svija  k meni,
S njim, u duši setan, tihi šapat vodim.
Sve to, snom začaran, sluša klas maleni.
Klas se k meni svija – dok ja poljem hodim.

Kad livadom idem – trava se savija,
Prosipa sa sebe kapi s rosnom vodom.
Cveće mi se žali i klonulo nija.
Prostiru se travke pod nogom i hodom.

Kad ja šumom idem – mirno misli snujem,
Moćna stabla motrim sva u nizu dugom.
Tu, kao na domu, svoje pesme čujem.
Tihe misli snujem – dok ja idem lugom.

Kad u izbu banem – meni nešto smeta,
Bleda seta skoli, ko u bol da stanem.
U plesnivom uglu tanka senka cveta.
Mene nešto muči – čim u kuću banem.

Nasledstvo

Iz pradedovskog nekog veka
Ostalo  mi je nasledstvo gle:
Ono mi uvek kao meka
Majčina nežnost pokriva sve.

O njemu mi sad bajke baju:
Taj okopneli, prolećni rub
I septembarski šum u gaju
I opaljeni u polju dub.

Na njega mi još spomen budi
Sred lipe roda sa krikom tim
I u lišaju taj plot hudi
Popao selom ili pod njim.

I jaganjaca tužna bleka
Po pašnjacima kao zov sam
I jata vrana krik i jeka
Po grobovima, s kama na kam.

Po noći crnoj, danu novom,
Pazim ga kao devojčin skut:
Da ne naude blagu ovom
Il da ga ne bi proguto trut.

I nosim ga u živoj duši
Ko večne zublje plameni znak
Što u gluvilu i u tmuši
Po zabitima prosipa zrak.

S njim žive i s njim snuju snove
Sve moje misli, sav beskraj taj.
I nasledstvo se moje zove:
Obično, samo tek – rodni kraj

[Raičković Stevan. Slovenske rime. – Beograd: Rad, 1976. S. 55-59]. 

Čak se ne udubljujući u analizu, taj, koji vlada jezikom prevoda, može da posvedoči, da su pesme Kupale na srpskom lepo zazvučale, prirodno – tako, kao da ih je napisao sam S. Raičković, pesnik klasične tradicije i velikog talenta.

U pomenutoj antologijskoj zbirci prevedene pesme su propraćene komentarima. Osim toga, smeštena je portret beloruskog pesnika i kratak članak-predgovor, čiji je autor isti Raičković. A u pomenutom predgovoru Kupala se karakterizuje kao „izraziti liričar sa melodičnim pesmama i bogatim narodnim jezikom”.

Šteta je samo, što ove i slične činjenice do sada čak nisu sabrane i ne posmatraju se u sistemu. A još veća je praznina u stvaranju kulturno-istorijske panorame – to, što se, kao posledica, nije proučen stav prema ideji slovenskog jedinstva svih uticajnih ličnosti beloruskog preporoda, ili makar tih, čije su pozicije u odnosima prema njoj imale punu određenost.

Kao najreprezentativnije izdanje Kupaline poezije u bivšoj Jugoslaviji je, izgleda, suvenirska četvorojezična knjižica, koja je uključila 19 Kupalinih pesama sa prevodima na slovenački jezik – Toneta Pavčeka, na ruski – Maksima Gorkog, Mihaila Isakovskog, Nauma Kislika, Branislava Kežuna, Aleksandra Prokofjeva, Igora Škljarevskog, na engleski – Voltera Meja [Kupala Janka – Kupala Яnka. Veršы.Pesmi. Stihi. Poems / Prevedli v slovenščino T.Pavček, v angleščino W.May, v ruščino M.Gorki, M.Isakovski, N.Kislik, B.Kežun, A.Prokofjev in I.Škljarevski.  Ljubljana:Cankarjeva založba, 1986. – 146 s. Zmest (kazalo):  A kdo tam gre? Kmet. Jaz nisem poet. Beloruski sem kmet. Kadar grem… Pesem svobodnega cloveka. Iz pesmi nesrece. Crne oci. Deklica, imej me rada… Pridi… Pozimi v hosti. Ko so v gozdu zacvetale. A ona… Ob reki. Kukavica pa je pela… Kje si, hmelj moj, v zimi bil… Moja vera. *** Sem proleterec. V tem je stvar. Moja veda].

U članku pod naslovom „Janko Kupala – beloruski narodni pesnik” rečeno: „Beloruska poezija ovoga veka ili, kako je još nazivaju zvanično – nova beloruska književnost, započinje se i danas se umnogome označava imenom velikog narodnog pesnika Janka Kupale. Začetnik, obnovitelj i klasik beloruske poezije, koji je prve svoje pesme objavio početkom veka, tačnije – u istorijskoj 1905. godini, obeležio je celu epohu beloruske poezije, njeno novo rođenje i uspon do evropskih vrhova.” Naročito treba podvući, da pripređeno u Ljubljani četvorojezično izdanje pesama Janka Kupale, na ovaj ili onaj način, je postalo uzrok veza između jezika, naroda, književnika, kultura; ono je doprinelo zbližavanju i međusobnom razumevanju, a po velikom računu – stvaranju toga, što se naziva međunarodnim književnim kontekstom.

*

Stvaralaštvo Kupale zauzelo je počasno mesto u publikacijama kao što su: „Antologija beloruske poezije” (1993) i „Antologija lirike Istočnih Slovena” [Antologija beloruske poezije. – Beograd: Srpska književna zadruga, Naučna knjiga, 1993; Antologija lirike istočnih Slovena. –  Beograd: Rіvel Co, 2000].  Posle nepunih 20 godina „Antologija beloruske poezije” je objavljena u dopunjenom izdanju i, što je u vezi sa našom temom, naročito bismo istakli, da je posvećena jubilarnoj 130-oj godišnjici Janka Kupale i Jakuba Kolasa [Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje.– Beograd: Srpska književna zadruga, 2012].  

U drugim izdanjima pomenute antologije Kupala je predstavljen sa desetak pesama, koje je preveo poznati slavista Miodrag Sibinović. Možda ne treba izvlačiti neke zaključke o tome, kako stvaralaštvo našeg Pesnika shvataju srpski čitaoci uopšte. Ali jedno mišljenje – kao profesionalnog književnika, filologa i izdavača – dozvolićemo sebi da izvedemo: „Početak 20. veka u beloruskoj književnosti obeležen je stvaralaštvom klasika Janka Kupale. Opseg tema, koje su privlačile pesnika, zaista je širok: od „žalošću mračeći pesmu svoju”, da bi „svet upoznao sve pesme nesrećnika” i neprijatelj „drhtao od istine reči” (jer u poeziji istina mnogo jasnije reaguje i moćnije potresa) do ljubavnih osećanja i opisa prirode nasićenih filozofijom. U svakom drvetu – brezi, javoru, hrastu, kalini – pesnik otkriva život sa njegovim smislom, analogičnim smislu života čoveka. Godišnja doba kod njega takođe upozoravaju i podržavaju duh. Tako „odbacivši zimske čari”, Kupalini javor i kalina započinju novi život. A hrast, u pesmi ovog pesnika, samotno stoji usred ogromnog polja. Kao i žbun našeg Vojislava, on utelovljuje sećanje, iskustvo, vreme, a zajedno sa tim i nemoć, starenje, u kojima je „malo je već lepote”. Tako je na prezentaciji antologije Dragan Lakićević – glavni urednik izdavačke kuće koja je knjigu pustila u svet, u Narodnoj biblioteci Srbije, izrazio svoje mišljenje o Kupali, kome je posvećeno drugo izdanje antologije [Lakіčavіč D. Belaruskaя paэzія ў Serbіі // Lіtaratura і mastactva. 13.07.2012. S. 21].