Ivan A. Čarota – O bajkama uopšte…

Pitanje je, da li iko može sa sigurnošću da objasni, kada su i zbog čega nastale bajke. Svako objašnjenje, na ovaj ili onaj način, upada u neposrednu zavisnost od toga, kako će se u osnovi interpretirati funkcionalna priroda bajki i glavna njihova namena. A to je, ipak, izvanredno univerzalni i izuzetno razvijeni žanr usmenog slovesnog stvaralaštva svih naroda sveta, nezavisno od nivoa kulture pismenosti.




Pri rasvetljavanju prirode bajki, po mom mišljenju, uvek je potrebno u centar pažnje staviti to, što se bajni folklor pojavio kao sveukupni plod osvešćene potrebe da se uopšti životno iskustvo i da se ono iznese, tačnije – da se preda potomcima. Drugim rečima, uz pomoć bajki od početka se sprovodilo vaspitavanje u najširem smislu: socijalno-pravno, moralno, patriotsko, estetsko… I upravo ove su funkcije bajki od početka određivale mnoge, skoro sve, njihove karakteristike. Da, najveći pedagoški efekat bilo je moguće dosegnuti u tom slučaju, kada se pouka i vaspitavanje donesu do onoga, kome su  namenjene, u živoj, nestandardnoj formi pripovedanja, uvek budeći i potkrepljujući radoznalost. Pre svega zato su bajkama svojstvene fascinantne teme, nešablonski motivi, neuobičajene slike, privlačni tipovi. Opet, podređujući se didaktičko-vaspitnim zadacima, bajke odražavaju život u najrazličitijim oblicima ispoljavanja, ali pri čemu pažnju zakivaju najviše na teškoćama, koje  je neophodno prevazići, i protivrečnostima, koje se obavezno moraju rešiti. Pa i kako bi drugačije? U stvarnom životu se upravo iskušenjima proverava prava suština čoveka, jer u procesu prevazilaženja prepreka razvijaju se, neophodne za puno-vredno postojanje, kvaliteti osobe, kali se karakter. Zato u bajkama, po  pravilu, ide provera heroja „do maksimuma“– kada se pod najvećom opasnošću nađe sam život. U skladu s tim, do najkomplikovanijih egzistencijalnih problema, u tom broju i do izbora između života i smrti, potrebno je pripremati svakog slušaoca ili čitaoca.

Od davnina, sastavljači bajki su svoj zadatak-maksimum morali da vide u tome, da se utvrde čvrste predstave o svetlosti i mraku, dobru i zlu, lepoti i ružnoći, o pozitivnom i negativnom u najrazličitijim oblicima, u bilo kojim okolnostima. Takva opšta usmerenost predviđala je, da se sadržaj poučnih priča ne ograničava odnosom samo prema nekoj – jednoj osobi. Naprotiv, potraživala je, da delo dobija na, što je moguće, univerzalnijem značaju – za narod, a po velikom proračunu – i za čovečanstvo. Zato su, po svoj prilici, bajke – kao izuzetno efektivno i neograničeno po masovnosti obuhvatanja sredstvo vaspitavanja – široko rasprostranjene po celom svetu.

Prema pitanju, postoji li mnogo sličnosti u bajkama raznih naroda, ne sme se prilaziti uzgred i žuriti sa zaključcima. Opšte i različito u njima, a tim više konkretna nacionalna obeležja, nije tako jednostavno definisati. Već sama činjenica, da svi mi, pokazujući interesovanje za bajkovito nasleđe stranaca, obraćamo pažnju pre svega na ono opšte, govori samo o sebi. Naravno, pri pažljivom upoređivanju osvetljavaju se mnoge – na prvi pogled nevidljive – karakteristike. I naučnici odavno vode komparativna istraživanja. Njima, na primer, zapažene teme i motivi, koji se ponavljaju, navodno su „lutajući“ po svetu. Zajedno sa tim, treba uzeti u obzir, da se slične teme, motivi i pojave prisutne u stvaralaštvu bajki potpuno različitih naroda, kao pravilo, ne javljaju toliko kao plod pozajmica, koliko potiču iz tipologije životnih problema. To znači, da se u svakom konkretnom slučaju fiksira objektivna sličnost životnih situacija, a takođe, da uopštavanje iskustva i svesti postaje univerzalna. Svim narodima su jednako poželjni – ljubav, prijateljstvo, vernost, milosrđe, a nepoželjni – mržnja, prevara, izdaja… Što se tiče pozajmljivanja, njihovi izvori su postale možda Svete Knjige raznih naroda. Kao, na primer, Knjiga nad Knjigama – Biblija.

Pritom, svakom narodu ipak dodeljeno je određeno mesto na zemlji sa odgovarajućim prirodnim uslovima, svakome je namenjena njegova sudbina, u zavisnosti od koje se nakuplja vlastito iskustvo, formira sopstveni način života, sopstveni model ponašanja. Kraće da kažemo, prirodom i istorijom predodređuje se sve to, što čini neponovljivu osobenost sudbine. A ova samobitnost u bajkama, svesno ili nesvesno, je fiksirana.

Tako i na osnovu poznanstva sa bajkama, koje su predstavljene u ovoj zbirci, srpski čitalac ima mogućnost da stvori neku predstavu o mnogo toga, što je tokom vekova formiralo karakterne osobine Belorusa, stvarajući za njega osnovne „formule“ života – sreće uopšte, a takođe norme najpravilnijeg ponašanja u mnogim konkretnim situacijama. Oni, koji se zanimaju izučavanjem komparativne etnokarakterologije, u broj urođenih osobina Belorusa unose obično: skromnost, jednostavnost, strpljivost, iskrenost, poverljivost; ali takođe i: opreznost, promišljenost, razboritost, a pritom i svojevrsno prostodušno lukavstvo.

Sa većim ili manjim izražajem sve navedeno, ali i ne samo to, odražavalo se u slikama, koje ovaploćuju neku sintezu tipskih osobina beloruskog naroda. Slika-tip iz bajke, možemo reći, nosilac je tih karakteristika ljudske prirode, koje moraju, po velikom računu, da se ispoljavaju u svim situacijama, pri najtežim sukobima. Oni se, u saglasnosti sa tim, i kultivišu u narodu, budući da predaju koncentrisanu, na iskustvu vekova sakupljenu, svest o tome šta je najpotrebnije za nastavak života. Dosledno akcentujući najvrednije osobine ličnosti, bajke formiraju i očigledno proveravaju ideal. Iako, u stvari, idealizacija za  njih nije naročito karakteristična. Recimo, kod jednoznačno pozitivnih heroja, koji su nadareni najneverovatnijim sposobnostima, neretko se ispoljava i to, što je karakteristično običnim ljudima – lenjost, nemar u svojim postupcima, prevelika popustljivost prema drugima… Delimično se to, sigurno, tumači time, što u narodnim bajkama neizbežno mora da dominira ne individualistički, već kolektivistički pristup čoveku, kojem odgovara određeni „popust“ na tipske slabosti. Glavno je, da se formira kolektivni, saborni ideal. Idealizacije u izvesnom smislu bajke, takođe, nisu lišene, ali je ona specifična.




Posebnu pažnju zavređuje hrišćanski pogled na svet, koji je iz izdanja bajki u toku prošlog veka izbacivan. I, bez obzira na to, on se, svejedno, javlja definišućim, o čemu svedoči mnogo toga, uključujući i opštu svetopoglednu orjentaciju. Recimo, u bajkama, kao i u životu, uvek je prisutno zlo. Međutim, pripovedač-pedagog nikada ne dozvoljava silama zla da pobede. Njegova svest se čvrsto zasniva na uverenju: to nije dopuštao, niti će u budućnosti dopustiti mudri i milostivi Tvorac sveta; treba samo živeti u skladu sa Njegovim zakonima, u razumevanju i saglasnosti sa tim okolnim svetom, koji je On stvorio. Najpre tu ideju predaju na razne načine bajke sa kolena na koleno. I čini se to dosta  ubedljivo, što može da se ilustruje brojnim primerima vaspitavanja odnosa prema životinjama i biljkama, koji su u bajkama uvek voljni da ukažu čoveku pomoć.

Vodeći razgovor o idejno-umetničkom sadržaju beloruskih bajki uopšte, ne možemo da ne primetimo, da kod njih, po  pravilu, nema namerno unesene egzotičnosti, očigledne izoštrenosti i nameštene    mudrosti. Preovladava, može se reći, seljačko-naivistički pogled na svet, u kojem čak i obavezno prisutni elemenat fantastike ima neku prizemnost. Zajedno sa tim, naše bajke su dovoljno vidljivo natopljene psihologizmom. Na ovaj ili onaj način, ni narator ne izbegava rasuđivanja o stanju duše; i herojima je obično svojstveno vlastito razmišljanje u potrazi za pravilnim rešenjem.

Kada treba definisati karakteristike beloruskih bajki u poređenju sa srpskim, nije moguće obići sledeću polaznu tačku: u sistemu žanrova srpske narodne slovesnosti najvažnije mesto zauzima junački epos, i bajke se, neizbežno, nalaze u nekoj zavisnosti od njega; a Belorusi nemaju junački epos, zato su i u bajkama manje prisutni motivi sveopšte bitke, borbe sa stranim zavojevačem. Beloruske bajke ne fiksiraju tako često etničke razlike i, u skladu sa tim, ne izražavaju tako samoidentifikaciju. Zato njihov sadržaj očigledno češće biva usresređen na socijalno-klasne protivrečnosti. Sličnosti se naziru u spektru najraznovrsnijih odnosa među ljudima, uključujući porodične. Istina, Belorusi ne poznaju takav savez, kao što je pobratimstvo, i manje nego Srbi pridaju značaja sestrinskoj ljubavi.

Okrećući se privatnim momentima, vredi napomenuti, da se značajno razlikuje tipski pejzaž područja, gde se odvijaju bajkovita dešavanja. Kod Belorusa to su uvek ravnice, i ni u kojem slučaju planine. Planine mogu da prisustvuju ipak samo kao plod fantazije. Interesantno je, što se more u našem bajkovitom svetu pominje više puta, bez obzira na činjenicu, da ga većina Belorusa prethodnih pokolenja, kao ni planine, nikad u životu nije videla. Najčešći pejzažni elementi u beloruskim bajkama su: polje, livada, šuma, jezero, močvara, reka ili potok. Međutim, radnja bajke retko se odvija u bašti, iako se gajeno drveće pominje prilično često; najčešće jabuka i kruška. Šljiva, dunja, maslina i grožđe ne zauzimaju takvo mesto, kao kod Srba. I šumsko drveće po učestalosti i prioritetnosti zaokuplja pažnju Belorusa na malo drugačiji način. U prvom planu pažnje obično se nalaze breza, vrba, hrast, bor ili jela; a uopšte se ne pojavljuju dren i bukva. Približno istu simboličnost i asocijativnost u folkloru oba naroda ima hrast, a vrbu i kalinu Belorusi ukrašavaju posebnim osobinama. Folklorno-poetski svet Srba, kao što je poznato, gusto je naseljen vilama, koje žive u planinama, šumama, jezerima, rekama i u morima, takođe. A fantazija Belorusa bića toga roda poznaje samo kao rusalke, stanovnice reka i jezera, dosta retko – šuma. Analogija je i u pogledu zmajevskih rodova. U srpskim bajkama njihovi predstavnici su veoma rasprostranjeni, a pritom imaju i značajnu količinu raznih vrsta, što za beloruske bajke nije tipično. Njih je znatno manje. U isto vreme  indikativno je, da neretko pozitivan junak bajki je smuk.

Postoje razlike, takođe, u stvaranju predstava o životinjama i pticama. Naprimer, ako su u bajkama oba naša naroda takve pitome životinje, kao što su konj, krava, bičić, koza, pas, mačak i petao, prikazuju se slično,  na ovcu i vola Belorusi obraćaju nešto manje pažnje nego Srbi. Od divljeg životinjskog sveta izdvajaju se skoro te iste osobine, iako se njihove naravi i odnosi prema čoveku ne doživljavaju uvek jednako. Ovo se najviše tiče močvarnih zveri i ptica, među kojima Belorusi posebno izdvajaju rodu i ždrala.

Tokom priređivanja ovog zbornika, treba da priznam, nisam se naročito trudio da akcentujem razlike; pre će biti – suprotno. Ali to ćete već ocenjivati vi sami, dragi srpski čitaoci.

Želimo vam srdačnu dobrodošlicu u bajkoviti svet Belorusa!

Prevela s beloruskog Dajana Lazarević