***
Videh noćas
bleštavilo,bele
svetlosti trag.
Zlatan, do najfinijeg
ruba velike kuće, na
kome čovek stoji i
svoje bivstvo u
prozirnost pretvara.
Rekao je previše.
Čuh žubor reke i
videh iskre noćnih očiju
I popih vode sa čovekovog
dlana.
***
Moj pritajeni krik
ne možete čuti
Božure, Božure
slušam čovek svira i
mekim glasom peva.
Božure,Božure i
njiše se tromo i
njiše se tromo.
Mesec mu zlatna
ogrlica.
Božure, Božure
tugovanko.
Plemenita pesmo
srca.
Zvezde bléde
I mesec blédi.
Čupa zora
zvezde s neba.
Kapaju kapi,
velike kapi.
(još ne liče na krv)
Božure, Božure.
***
Vetar donosi
miris komine
od opalih zvezda.
Umišljam šum
pljuska lica,
pljuska šljiva,
gozbenu trpezu
leta i zima.
Razbijam vlažno-sjajnu
ljušturu ploda zarobljenog
među bedrima velike majke.
Na balzamnu ljubav
miriše trava, prašina,
vazduh, voda.
…teška je tiha svirka
neko tužnu pesmu peva.
Ah ,dosta je, dosta!
Pitam se znaš li
izgovoriti svete reči
kada stare čuješ?
Volim te.
KUĆA NA STRMINI
Iz neslućenog
vraća se čovek
svojim ožiljcima.
Svet je isti
kao pre.
Deca se igraju
uživljena,noću zvezde
a sunca danju.
Prošlost je sa
sadašnjosti zagrljena.
Promiču ljubavni
parovi.
Žena leži na leđima
čeka,ne bi žene ne bi
ni čoveka već ljudsko meso.
Peckaju muve bačenog
ko ikru,oljuštenog istesterenog
u gradskom mraku gde
Fräulein in Weiß* razmeštaju
cveće u vreme pre vreme posle.
Svet se kreće žudnjom nasutim
putevima vremena prošlog i
vremena budućeg.
*Gospođica u belom
BUDI PESMA MOJOJ DUŠI
Videh oblak čoveku
sličan.
Glavu, ruke, leđa i kosu
koja se mrsi u vetra splet i
rumene se mladeži kao
pege na hrbatu mlade srne.
Sveti glas sunca (ono peva)
pun je guste crvene krvi,
nebeska žila otekla i splasla
tkivo sapeto u telo drži.
***
Uteši me, omami
da trava raste meni, da
drveće govori, da nebo peva,
da sam s pticom grlo zamenila.
Kud ćemo otići
kada orobljeni
spasenje dočekamo, gde
kliznuti, da li u stare navike?
Da li ćemo se prepoznati
ljubavnici i znanci
kada se izbliza u oči pogledamo?
Ko će nas voleti
ovakve od besi hladne?
O pesnikinji
Irena Bodić rođena je 8. juna 1959. godine u Titelu. Njen otac se, trbuhom za kruhom, kao šesto dete u svojoj porodici, često selio, ali se skrasio u Zrenjaninu gde je Irena završila osnovnu i srednju školu.
Književnost i slikarstvo voli od kako zna za sebe, a takođe i slika i piše poeziju od rane mladosti o tek s pojavom interneta i društvenih mreža, osmelila se da svoju poetiku podeli sa drugima.
Objavila je zbirku pesama Panonske nesvanulice (2020).
Živi u Žablju kao domaćica, ali sve smelije svoje snove pretače u stihove iskrene do bola i slike ravnice.
Izvor – autorka i Poezija suštine