Esej o Lirovoj Ludi – Dragana Albijanić

„Za budale nikad goreg leta,
Jer kod mudrih ljudi ludost cveta;“

Ove stihove otužno pevuši Luda u četvrtoj sceni I čina tragedije „Kralj Lir“ pokušavajući svom gospodaru da ukaže na nerazumnost njegovoe predaje vlasti i podele kraljevstva. Međutim, u ovim stihovima se krije i kritički osvrt na društvenu stvarnost, odnosno gledište da se ceo svet nalazi pod vlašću ludosti duhovno i društveno. Pogled na svet kao na veliku ludnicu, tj. na „veliku pozornicu ludâ“, kako ga sam kralj Lir naziva, bio je vrlo prisutan u intelektualnim krugovima epohe humanizma i renesanse i iz njega je prirodno proisteklo uverenje da u takvom svetu najviše mudrosti ima onaj ko se krije pod maskom ludosti. To nam sugeriše Erazmo Roterdamski u svojoj „Pohvali Ludosti“, a kod Šekspira, osim u „Kralju Liru“, ovo uverenje prepoznajemo i u nekim drugim delima, npr. u „Hamletu“, u kome glavni junak glumi ludilo da bi otkrio istinu o smrti svog oca, ali istovremeno u tom glumljenom ludilu izgovara i neke od najmudrijih misli.

Filozofsko stanovište da je ludost mudrost ovog sveta, vrlo prisutno u humanizmu i renesansi, uzećemo kao polaznu tačku našeg daljeg razmatranja kompleksnog lika Lirovog lude i njegove uloge u ovoj Šekspirovoj drami. U skladu sa temom eseja, bavićemo se najviše filozofijom Lude, koja se sastoji u tome da se pod plaštom ludosti demaskira stvarnost i govori istina.

Mudra Luda u tragediji „Kralj Lir“, osim što razobličava laž i govori mudrosti, unosi i malo vedrine u sumorni ton koji preovladava, istovremeno naglašavajući tragične elemente baš time što im čini kontrast, ali nudeći i predah od napetosti i nasilja. Uprkos tome što u njegovom govoru ima povremeno i šaljivog i veselog tona, dominira oštra kritika, gorka istina i predukus tragičnog. Profesionalna pozicija vladarevog zabavljača u srednjovekovnim i renesansnim društvima pružala je dvorskoj ludi određeni imunitet koji joj je omogućavao da govori istinu, a da za to ne bude kažnjena (mada se dešavalo i suprotno), jer je nisu uzimali za ozbiljno. Jan Kot u svojoj knjizi „Šekspir naš savremenik“ ističe da je Lirova luda prva budala koja je svesna situacije lude, a ona je unutrašnje protivrečna, jer se profesija lude sastoji u tome da zabavlja, a filozofija lude u tome da govori istinu. On moli Lira da mu nađe učitelja koji će ga naučiti da laže i zaključuje: „voleo bih da naučim lagati“ (I,4). Očigledno je da mu nije lako da govori istinu, prvo zato što voli svog gospodara, a istina koju mu saopštava je bolna i surova, a drugo zato što mu preti opasnost od svih Lirovih protivnika. Iako okolina uporno pokušava da ga ograniči na ulogu budale (zabavljača), on na to ne pristaje. Pod tom nametnutom maskom ludosti on izgovara istine koje niko drugi ne sme. Mnoge njegove reči su, iako se odnose na položaj kralja Lira ili nekog drugog lika u drami, ujedno upućene i celom čovečanstvu, tj. imaju univerzalno značenje.

Jezik Lirovog lude je bogat i slikovit. Kako zapaža Jan Kot, u gore pomenutoj knjizi: „Pun je biblijskih travestija i obrnutih srednjovekovnih parabola. Služi se apsurdnim vicem, dijalektikom i paradoksom. Njegov jezik je jezik savremenog crnog humora“. Takav jezik je u skladu sa njegovim viđenjem sveta. On uviđa da su „pravila“ po kojima funkcioniše ovaj svet paradoksalna i neprirodna i zato se drži pozicije izopštenika iz društva, onoga koji nepristrasno, racionalno i kritički sagledava stvarnost. Nekad je ironičan, nekad zagonetan, a nekad surovo direktan, kao npr. kada na kraju I čina kaže Liru:

„Nije trebalo da ostariš pre nego što si se opametio“ (I,5).

Ovo je ujedno opomena svima nama da bi starost trebala da nosi sa sobom i mudrost. Iako ne štedi nikoga svojim komenarima i primedbama, Lirov luda je čovekoljubiv i odan je svom gospodaru. U jednoj pesmici iz četvrte scene II čina, u kojoj pravi razliku između onih koji su i u služenju i u druženju koristoljubivi i onih koji su odani, on za sebe kaže:

“Ova luda nije hulja“.

Lir to oseća i uprkos svojoj gordosti, samoljublju i plahovitosti, prilično strpljivo podnosi Ludino razobličavanje osluškujući skriveni smisao njegovih reči. Dirljivo je kada ih u strašnoj olujnoj noći u III činu vidimo kako naizmenično brinu jedan o drugom, prvo Luda o Liru, a zatim obrnuto. Učinivši ga takvim, Šekspir kao da hoće da nam sugeriše da su čovekoljublje i prijateljska vernost sastavni deo mudrosti.

Lirov luda nije jedina „luda“ u ovoj tragediji. Od druge scene III čina, kralj osim njega u svojoj pratnji ima još jednu koja mu pomaže na putu samospoznaje. To je Edgar, koji prerušen u „Jadnog Toma“ simulira ludilo da bi spasio svog oca. I u njegovim naizgled budalastim i nepovezanim govorima i pesmicama ima nekih smislenih izjava i univerzalnih istina. Kada se Liru, nakon susreta sa „Jadnim Tomom“ definitivno desi emotivno rastrojstvo, Luda zaključuje da će ih ta noć sve pretvoriti u budale i ludake. Sve što se posle toga događa u ovoj tragediji zaista nas upućuje na onu renesansnu „dijagnozu“ sveta kao sveopšte ludnice iz uvodnog dela eseja, pa ova Ludina rečenica ima snagu mračnog predskazanja. Osim što je filozof, Lirov luda je i prorok.

Osvrnimo se u zaključku ovog eseja na to da je maska ludila, tj. glumljeno ludilo, kao  sredstvo kome su pribegavali mudri ljudi, poznato u književnosti od davnih vremena. U antici npr. Odisej je pokušavao da izbegne odlazak u Trojanski rat praveći se ludim. U žitijima svetitelja ima primera jurodivih ljudi – „ludih“ Hrista radi, a apostol Pavle u I poslanici Korinćanima takođe govori o tome da je ludost pred svetom mudrost pred bogom (1. Kor. 1, 27). Uz ogradu da hrišćansko i renesansno shvatanje mudrosti i ludosti svakako nisu identični, ipak u svim ovim navedenim primerima vidimo izvesnu povezanost i smatramo da renesansno filozofsko stanovište da je mudrost ludost ovoga sveta izvore ima u prošlosti. Možemo reći da se Šekspirov „Hamlet“ uklapa u ovu renesansnu sliku sveta, ali za razliku od Hamleta koji simulira ludilo, Lirov luda nije sam izabrao da glumi budalu, već je od strane društva postavljen u tu situaciju. Nametnuta uloga lude služi mu da se iza nje sakrije kako bi mogao da iskaže svoje stavove slobodno i bez autocenzure. Kroz njegova usta Šekspir postavlja neka suštinska pitanja o smislu ljudskog postojanja, kritikuje, provocira, promišlja, saoseća i poučava.

Korišćena literature:

1. Bredli, A. S. Suštastvo Šekspirove tragedije, Zoran Stojanović (prir.), Teorija tragedije, Beograd, Nolit, 1984.
2. Kostić Veselin, Stvaralaštvo Viljema Šekspira I – II, Beograd, SKZ, 1994.
3. Kot Jan, Šekspir naš savremenik, Beorad, SKZ, 2000.