Iz arhive
Đozue Karduči
Rođen je u Val di Kastelu kraj Luke, 27. jula 1835. godine. Bio je italijanski pesnik.
Umro je u Bolonji 16. februara 1907. godine. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1906. godine
ZIMSKA NOĆ
Maglovite strane snegom pokrivene,
Ko svetlošću belom sve da je zasuto;
Sneg škripi i pršti – biserje rasuto –
I moj dah se maglom stvara ispred mene.
Sve ćuti. A gore, s nebeskih prostora,
Kroz oblake mesec sa vidika plava
Tu, na tlu, žalosnu senku ocrtava –
Bezoblične grane razlomljena bora.
Kao pomisao željna smrti same,
Opaši me, cičo, ledom ove tame,
Da mi sledi i strah nemira i nade.
Brodolomnik noćas samo nebi tiče
Sa valova ovih i u noći viče:
– Šta l’ mrtvi u svojim grobovima rade?
VIZIJA
Sad, dok u tišini večeri plavetne,
U šumnoj svežini trave i drveća,
Njoj prijatni lahor po mirisu cveća
Budi i donosi naslade proletne –
Ti, sa starog vrha, nad kim se uznosiš,
Tražiš nju, meseče, sjajem praskozorja
I u senci tamnoj zelenoga borja
Čelo najživljega zraka sada rosiš.
I boginja Grka, možda, se je tako
Na Endimionu naslanjala lako:
Gde srebrnim lukom nebesa se svode.
A reke na belom podnožju latminskom,
Ozarene ljupkom svetlošću visinskom,
S vetrom razgovore o ljubavi vode.
ZA ANU VIVANTI
U zatvoren kapak prozora udaram grančicom cveća
plavozelenkastog i modrog, ko tvoje oči, o Ana.
Vidi – sunce je osmehom drhtave zrake poljubilo
oblak, i reklo: Oblače beli, otvori se.
Slušaj – vetar s planine svežim šapatom pozdravlja
jedro, i kaže: Prebelo jedro, zaplovi.
Gledaj – ptica se s vlažnoga neba spušta na breskvu
u cvatu, i cvrkuće: Rumena biljko, miriši.
Poezija, boginja večna, iz mojih misli silazi
na srce, i glasno viče: O staro srce, udaraj.
I poslušno srce u tvoje velike vilinske oči
gleda, i zove: Slatka devojko, pevaj.
Josif Brodski
Rođen je u jevrejskoj porodici u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) 24. maja 1940. godine. Umro od srčanog udara u Njujorku 28. januara 1996. godine. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine.
SONET
(1964)
„Sedi venac išla sam da pitam…“
Ana Ahmatova
Bacio sam rečnik na obalu,
pobedu zlorečja, zgražavanja,
talog vremena,pučinu sustalu
od svakog juče, danas i trajanja.
Staklom prosuću šaku ćilibara
jesenjeg dana. Krik staklom plovi
kad zagrebu ga divni cvetovi,
naslikani rukom januara
vedrog dana. Dopusti nek gudi
stisnuto srce, u oku pogledi.
Oseti žmarce na samom licu
kô priznanje bljesku nemira
sedoj kosi. Srebrnu krunicu
umesto trnja lovor kad dira.
•S ruskog preveo Anđelko Zavlaćanski
Ja ponavljah: sudba je igre stvar.
Čemu riba, ako je ikra dar.
Proslaviće se gotički stil, ko škola,
ko sposobnost da štrči, pošteđen bola.
Ja kraj prozora sedim. Posmatram drvo.
Malo njih sam voleo. Ali vrlo.
Ja pomišljah: šuma je mesto hlada.
Kad postoji koleno, čemu mlada.
Rusko oko od praha dneva gleda
da se smiri na estonskom vršku leda.
Ja kraj prozora sedim. Već oprah suđe.
Bejah srećan; sve mi je sada tuđe.
Ja napisah: svetlo je užas pola.
Bez glagola ljubav ko akt je gola.
Ne zna Euklid da padom na konus
stvar nije nula negoli Hronos.
Ja kraj prozora sedim. Tu mladost čujem.
Pomalo se smejem, pomalo pljujem.
Ja izrekoh: pupoljak lišće zdere.
Tako seme kad padne na jalov teren
rod ne daje: za onaniju primer
u Prirodi poljana i pašnjak čine.
Ja kraj prozora sedim, kolena tarem,
s nezgrapnom sopstvenom senkom sparen.
Bez refrena ja pesmu napisah s trudom,
al’ je zato ne otpeva hor. Ne čudom
mome slovu nagrada šta će veća:
još mi niko ne zgazi nogom pleća.
Ja kraj prozora sedim u tami; tutnji
more ko voz, za zastorom mutnim.
Drugorazrednog doba građanin, glasom
tako gordim proglašavam drugom klasom
svoje najbolje misli i dar za sutra
nek su one — borba s gušenjem iznutra.
Ja u tami još sedim. I zar je bolja
ova u sobi od tame spolja.
1971.
LJUBAV
Dvaput se budih noćas duše nemirne,
kroz prozor gledao svetla grada,
ponavljao reči u snu već rečene,
svodeći ih na tačku, jer prazna nada
ne nosi utehu snovima od pene.
U snu ti beše noseća od mog semena,
mada godinama živimo razdvojeni,
i osećao sam težinu bremena,
na dlanu tvoj stomak. Bili smo zadovoljni,
al’ život je van snivanog vremena
i tražeći svetlost, evo me ispred prozora,
a znam, ostavljam te u snu, u tmini, samu.
Strpljivo čekaš, ne kriviš me što će zora
skloniti nas dvoje u još gušću tamu,
kad se otarasim od sna istkanih odora
i tad u zori, crnjoj od najcrnjeg mraka
samo sam muškarac,ti obična žena,
dve povijene kičme teretom braka,
bestidne golotinje, sablasne sene,
s mislima na decu, opravdanja laka.
Onda opet, u nekoj novoj noći,
ponovo mi dođeš sva krhka i umorna.
Vidim ćerku, sina u svoj nejasnoći,
i pružam im ruke, a noć sumorna
zarobi sve želje u jednoj samoći.
Zagrljaj ne traje dugo. I trena ovog
ne smem senkama ostaviti nas dvoje,
bespomoćne pred izgrevkom jutra novog ,
kad snovi i java u jedno se spoje,
da me opet nađeš budnog, nedostižnog.
11. februara 1971.
• S ruskog preveo Anđelko Zablaćanski
Objavljeno u Suštini poetike – Broj 5 , 4. maj 2014.