Ko bi ubio gospodina Frojda
(O romanu Dževada Sabljakovića Kako ubiti gospodina Frojda, Laguna, Beograd 2014)
Iz arhive
Godina 2014. protekla je u znaku sećanja na Prvi svetski rat, pa se, kao što je i bilo očekivano, iznova javilo interesovanje za Sarajevski atentat, ne samo među istoričarima, nego i među književnicima, feljtonistima, novinarima, najzad i u kinematografiji. U jednom momentu se možda učinilo preteranim i pomalo besmislenim što se u tako kratkom vremenskom intervalu (uglavnom tokom juna i jula 2014) na sve strane štampaju studije, brošure, zbornici i književnoumetnička dela posvećena Mladoj Bosni i Gavrilu Principu. Pomalo je i tragikomično da je književnicima bila potrebna stogodišnjica sarajevskog Vidovdana kako bi u Principovim pucnjima konačno pronašli inspiraciju i shvatili da se od tog istorijskog događaja može načiniti solidna priča umetnički nadograđena.
U obeležavanju stogodišnjice Velikog rata aktivno je učestvovala i beogradska izdavačka kuća „Laguna“, pa je objavila dve knjige direktno povezane sa Vidovdanskim atentatom: jedna je zbirka priča i eseja pod nazivom Gavrilov princip, a druga je roman Kako ubiti gospodina Frojda autora Dževada Sabljakovića. Ove dve knjige stoje nekako u suprotnosti jedna prema drugoj, kao da je izdavač hteo da uspostavi ravnotežu, jer dok u zbirci Gavrilov princip autori (njih četrnaest) uglavnom brane i opravdavaju Principov čin i ideologiju, dotle Sabljaković posmatra ceo problem Mlade Bosne iz jednog potpuno drugog ugla, ali i sa veće distance.
Iako je sama radnja Sabljakovićevog romana naznačena već u naslovu, ipak nismo sigurni da li se tu radi o pitanju („na koji način ubiti?“) ili vapaju („zaboga, kako mogu da ubijem!“). I otkud uopšte povezivanje čuvenog Frojda sa mladobosanskim atentatorima?
Na prvi pogled, Sabljakovićeva ideja na kojoj gradi priču zaista deluje zanimljivo i originalno. Austrijski barun Lotar fon Berks ugošćava juna 1914. u svom zamku Ostrožac, nadomak Cazina, elitu carskog Beča, poput Sigmunda Frojda, Štefana Cvajga, Roberta Muzila, Gustava Klimta… Svi oni naći će se na meti dvojice mladobosanaca, ceremonijal-majstora Kalina i njegovog druga Nebojše, pošto njih dvojica u svakom Austrijancu vide okupatora, tako da bi im ubistvo Frojda i ostalih barunovih gostiju bilo jednako ubistvu austrougarskog prestolonaslednika. Vremenom, Kalin odustaje od svoje namere shvativši da ti pametni ljudi nemaju veze sa Austrougarskom kao okupatorskom silom, te da su ideje Vladimira Gaćinovića, tada jednog od najuticajnijih mladobosanaca, bile pogrešne. Zato Kalin ne može a da se ne zapita: zar treba jednog starog, mudrog i kulturnog naučnika ubiti samo zato što je Austrijanac? Međutim, Nebojša ne odustaje od svoje namere misleći da ima pravo na osvetu za godine robovanja pod Austrougarskom.
Svima je jasno da je poseta uglednih Bečlija cazinskom zamku čista fikcija, ali je i stav mladobosanaca (oličenih u Nebojši) prema Austrijancima takođe samo vid fikcije, jer nijedan sledbenik Bogdana Žerajića i Vladimira Gaćinovića nikada nije zapucao na nekog Austrijanca samo zato što je ovaj bio Austrijanac po nacionalnosti. Da su zaista želeli tako da se obračunaju sa Austrougarskom, prvi bi Vladimir Gaćinović iskoristio priliku da tokom boravka u Beču ubije nekog austrijskog naučnika. A koliko je tek austrougarskih činovnika i vojnika bilo u Sarajevu, pa Gavrilo Princip ipak nije zapucao ni na jednog od njih. Jednom rečju, pripadnici Mlade Bosne nikada ne bi ni postavili pitanje o ubistvu „gospodina Frojda“, niti o ubistvu Štefana Cvajga, niti o ubistvu bilo kog običnog građanina Austrougarske, tako da je ideja koju Sabljaković provlači kroz ceo roman neutemeljena i nema nikakvog uporišta ni u istoriji, ni u psihologiji podneblja o kome je reč.
Pišući o barunu Fon Berksu i mladom Kalinu, autor je zapravo pisao o Bosni, o njenim večitim problemima, o njenoj potrazi za sopstvenim korenima, ali i o stalnom uplitanju tuđih korena. Fon Berks svoju slavu i gospodstvo gradi na bečkim gostima koji ga posećuju i to bi trebalo da bude jučerašnja Bosna, dok bi Kalin bio otelotvorenje one Bosne koja je pronašla sebe, svoju prošlost i svoje osobenosti, tim pre što možemo naslutiti da Kalin ne pripada nijednoj od tri danas dominantne verske konfesije na bosanskohercegovačkom prostoru (njegovo ime je tako vešto odabrano da bude neutralno), nego nekoj četvrtoj, najverovatnije bogumilskoj, koja i predstavlja temelj bosanske države.
Ne može se reći da Sabljakovićevo poigravanje sa istorijskim ličnostima i njihova fiktivna poseta Bosni nije originalna i smela ideja, ali stavljanje te priče u kontekst sarajevskog Vidovdana nije baš najsrećnije rešenje, a zbog samog trenutka objavljivanja, čitav zaplet može delovati provokativno naspram dobro poznatih činjenica. Razume se, kao i svaki istorijski događaj, i Sarajevski atentat može biti predmet novih umetničkih interpretacija, jer svako ima pravo da donese svoje viđenje i nametne svoju ideju, ali opet pod uslovom da se umetnička sloboda ne pretvori u okretanje istorije naglavačke niti u merenje davnih događaja aršinima moderne politike. Kada se kao inspiracija poziva jedno iščezlo vreme, sa tom epohom se onda treba hrabro suočiti i shvatiti da ona nije imala samo jednu, lepu stranu medalje.
U „Laguninoj“ zbirci Gavrilov princip objavljen je i tekst Vladimira Pištala pod nazivom Princip i proces, gde je naglašeno kako „svaka imperija nužno nastoji da pomeša svoju kulturu i svoj imperijalizam.“ Jasno je šta sledi iz toga: čim se domoroci podignu protiv kolonijalizma i imperijalizma, kolonijalistima je najlakše reći da je to ujedno i pobuna protiv kulture koju je imperija sa sobom donela. Vladimir Pištalo, međutim, dalje napominje: „Na Kavkazu se nisu tukli protiv Puškina. … Kod Staljingrada se nisu borili protiv Getea i u Bosni se nisu bunili protiv Rilkea. Rilke je bio van dometa Andrićevog kmeta Simana.“ Reći ćemo da se ni Mlada Bosna nije borila protiv Frojda. I ko bi onda uopšte mogao da postavi ono pitanje iz naslova Sabljakovićevog romana?
O autoru prikaza
Dušan Milijić rođen je u Knjaževcu 1987. godine. Apsolvent srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Nišu. Piše eseje i pesme.
Član je redakcije portala MINGL i saradnik portala Pokazivač. Radovi su mu objavljivani na sajtovima i elektronskim časopisima Književne vertikale, Avlija, Blacksheep, Kultiviši se, PULSE, Filmske radosti, KULT, Serbum, Kutija ljubavi…
Živi u Knjaževcu.
Objavljeno u Suštini poetike broj 38, februar 2017.