Душан Милијић – Лични став

Ко би убио господина Фројда

(О роману Џевада Сабљаковића Како убити господина Фројда, Лагуна, Београд 2014)

Из архиве

ISSN 2334-9417 (Online)

Година 2014. протекла је у знаку сећања на Први светски рат, па се, као што је и било очекивано, изнова јавило интересовање за Сарајевски атентат, не само међу историчарима, него и међу књижевницима, фељтонистима, новинарима, најзад и у кинематографији. У једном моменту се можда учинило претераним и помало бесмисленим што се у тако кратком временском интервалу (углавном током јуна и јула 2014) на све стране штампају студије, брошуре, зборници и књижевноуметничка дела посвећена Младој Босни и Гаврилу Принципу. Помало је и трагикомично да је књижевницима била потребна стогодишњица сарајевског Видовдана како би у Принциповим пуцњима коначно пронашли инспирацију и схватили да се од тог историјског догађаја може начинити солидна прича уметнички надограђена.

У обележавању стогодишњице Великог рата активно је учествовала и београдска издавачка кућа „Лагуна“, па је објавила две књиге директно повезане са Видовданским атентатом: једна је збирка прича и есеја под називом Гаврилов принцип, а друга је роман Како убити господина Фројда аутора Џевада Сабљаковића. Ове две књиге стоје некако у супротности једна према другој, као да је издавач хтео да успостави равнотежу, јер док у збирци Гаврилов принцип аутори (њих четрнаест) углавном бране и оправдавају Принципов чин и идеологију, дотле Сабљаковић посматра цео проблем Младе Босне из једног потпуно другог угла, али и са веће дистанце.

Иако је сама радња Сабљаковићевог романа назначена већ у наслову, ипак нисмо сигурни да ли се ту ради о питању („на који начин убити?“) или вапају („забога, како могу да убијем!“). И откуд уопште повезивање чувеног Фројда са младобосанским атентаторима?

На први поглед, Сабљаковићева идеја на којој гради причу заиста делује занимљиво и оригинално. Аустријски барун Лотар фон Беркс угошћава јуна 1914. у свом замку Острожац, надомак Цазина, елиту царског Беча, попут Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга, Роберта Музила, Густава Климта… Сви они наћи ће се на мети двојице младобосанаца, церемонијал-мајстора Калина и његовог друга Небојше, пошто њих двојица у сваком Аустријанцу виде окупатора, тако да би им убиство Фројда и осталих барунових гостију било једнако убиству аустроугарског престолонаследника. Временом, Калин одустаје од своје намере схвативши да ти паметни људи немају везе са Аустроугарском као окупаторском силом, те да су идеје Владимира Гаћиновића, тада једног од најутицајнијих младобосанаца, биле погрешне. Зато Калин не може а да се не запита: зар треба једног старог, мудрог и културног научника убити само зато што је Аустријанац? Међутим, Небојша не одустаје од своје намере мислећи да има право на освету за године робовања под Аустроугарском.

Свима је јасно да је посета угледних Бечлија цазинском замку чиста фикција, али је и став младобосанаца (оличених у Небојши) према Аустријанцима такође само вид фикције, јер ниједан следбеник Богдана Жерајића и Владимира Гаћиновића никада није запуцао на неког Аустријанца само зато што је овај био Аустријанац по националности. Да су заиста желели тако да се обрачунају са Аустроугарском, први би Владимир Гаћиновић искористио прилику да током боравка у Бечу убије неког аустријског научника. А колико је тек аустроугарских чиновника и војника било у Сарајеву, па Гаврило Принцип ипак није запуцао ни на једног од њих. Једном речју, припадници Младе Босне никада не би ни поставили питање о убиству „господина Фројда“, нити о убиству Штефана Цвајга, нити о убиству било ког обичног грађанина Аустроугарске, тако да је идеја коју Сабљаковић провлачи кроз цео роман неутемељена и нема никаквог упоришта ни у историји, ни у психологији поднебља о коме је реч.

Пишући о баруну Фон Берксу и младом Калину, аутор је заправо писао о Босни, о њеним вечитим проблемима, о њеној потрази за сопственим коренима, али и о сталном уплитању туђих корена. Фон Беркс своју славу и господство гради на бечким гостима који га посећују и то би требало да буде јучерашња Босна, док би Калин био отелотворење оне Босне која је пронашла себе, своју прошлост и своје особености, тим пре што можемо наслутити да Калин не припада ниједној од три данас доминантне верске конфесије на босанскохерцеговачком простору (његово име је тако вешто одабрано да буде неутрално), него некој четвртој, највероватније богумилској, која и представља темељ босанске државе.

Не може се рећи да Сабљаковићево поигравање са историјским личностима и њихова фиктивна посета Босни није оригинална и смела идеја, али стављање те приче у контекст сарајевског Видовдана није баш најсрећније решење, а због самог тренутка објављивања, читав заплет може деловати провокативно наспрам добро познатих чињеница. Разуме се, као и сваки историјски догађај, и Сарајевски атентат може бити предмет нових уметничких интерпретација, јер свако има право да донесе своје виђење и наметне своју идеју, али опет под условом да се уметничка слобода не претвори у окретање историје наглавачке нити у мерење давних догађаја аршинима модерне политике. Када се као инспирација позива једно ишчезло време, са том епохом се онда треба храбро суочити и схватити да она није имала само једну, лепу страну медаље.

У „Лагуниној“ збирци Гаврилов принцип објављен је и текст Владимира Пиштала под називом Принцип и процес, где је наглашено како „свака империја нужно настоји да помеша своју културу и свој империјализам.“ Јасно је шта следи из тога: чим се домороци подигну против колонијализма и империјализма, колонијалистима је најлакше рећи да је то уједно и побуна против културе коју је империја са собом донела. Владимир Пиштало, међутим, даље напомиње: „На Кавказу се нису тукли против Пушкина. … Код Стаљинграда се нису борили против Гетеа и у Босни се нису бунили против Рилкеа. Рилке је био ван домета Андрићевог кмета Симана.“ Рећи ћемо да се ни Млада Босна није борила против Фројда. И ко би онда уопште могао да постави оно питање из наслова Сабљаковићевог романа?

О аутору приказа

Душан Милијић рођен је у Књажевцу 1987. године. Апсолвент српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Пише есеје и песме.

Члан је редакције портала МИНГЛ и сарадник портала Показивач. Радови су му објављивани на сајтовима и електронским часописима Књижевне вертикале, Авлија, Блацксхееп, Култивиши се, ПУЛСЕ, Филмске радости, КУЛТ, Сербум, Кутија љубави

Живи у Књажевцу.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Објављено у Суштини поетике број 38, фебруар 2017.