Danilo Jokanović – Deset pesama

NEUMITNA PESMA

Rečitošću žuborenja
Zatrovane mirne vode
Na obali pokraj stenja
Ludom školjkom šumi podne

Ne vraća se voda moru
Što je žubor tamo preči
No ne može slušat goru
Celog veka kako ječi

Sa vodom nas veže samo
Neminovnost našeg toka
O žuboru sve što znamo
Slušali smo kraj potoka

Imali smo s one strane
S one strane vode ove
Dva drveta i dve grane –
Računali na plodove…

Sad na vetru negde šumi
Svelo lišće – naš nespokoj
Krenuli smo k svojoj šumi
Ali nema mosta ka njoj

S obalom nas veže samo
Ono drvo preko vode
Zbog koga se dozivamo
U nepovrat kad sve ode

Istanjeni kasnim letom
Tumačimo san o vodi
I srastamo sa drvetom
Na koje se šuma svodi

S one strane neko čeka
Zagledan u trošne vale
I ne sluti kuda teku
Il ne vidi sa obale

Sa nama je snom zanesen
I vodama istim kvašen
Davno ušao u jesen
I poslednjim listom maše

SVEST O SMRTI

Od svih energija, što iz sebe zrače
Neki tajni plamen – život nepoznati –
Nas, u ovom telu, materija zače
I kroz ceo život – sve do smrti – prati.

A smrt se događa negde izvan svesti,
Izvan puke moći da je razumemo.
Na našu bi meru i nju hteli svesti
Ali ne možemo ili ne umemo.

Suština procesa o kom nagađamo
Da se okončava raspadanjem tkiva –
Deo je onoga što o sebi znamo
Mi – još uvek samo materija živa.

Možda je smrt tela ruka produženja
Ove večne tajne… Možda ona krije
Neki novi život u koji nas menja
Nama nepoznati oblik energije…

POSTHUMNA

Metak me kroz čelo za smrt prikovao.
Iz mene je davno iscurila krv,
Pa sad ne znam da l sam dovde dogurao
Ko lešina ili u lešini crv.

Napolje izvirim kroz rupu od metka –
Šupljinu koja me sa prošlošću spaja,
Nanovo tražeći smisao početka
I u njemu sluteć besmisao kraja.

Ovde je sve lepo – kao tuđa sreća.
Nit imamo čega, niti nam šta fali:
Udišemo život kroz korenje cveća
I strepimo – ko da nismo umirali.

SAMO PRIVID

Dok si mrtav, il dok spavaš
Sanjaš da si nekad bio
I da knjigu prelistavaš,
Da si i sam knjige dio.

Poglavlje si jedno cijelo
Sa kojim se tek svršava
Davno mrtvo tvoje tijelo,
Razasuta tvoja slava.

I bez tebe život traje
Il je sve to samo privid.
Sastavlja se kraj sa krajem
Pa mislimo da smo živi.

OKASNELA PESMA

U ovim je godinama
najtužnije što si sama,

što nema ko da te dočeka
sve i da se vraćaš izdaleka,

što te jedino još sretne
polumrak spuštene roletne,

pred kojim me jednako proganja
besmisao okasnelog pitanja:

da li na tvojim stopalima
još mojih poljubaca ima.

OFELIJA

Žubore godine i vekovi teku
Mirno kao voda u kojoj lokvanji,
U svojim krunama, ko zna gde niz reku,
Pronose legendu o tvojoj lobanji

Iz koje se nije mogla naslutiti
Lepota što ju je tvoj osmeh imao,
Al se zato lako moglo dogoditi
Da se neki grobar i s njom poigrao.

BOLESTI

Bolesti dolaze ko po nešto svoje.
(Ko zna da li one umiru s čovekom
Il i dalje žderu to što ostalo je
I mire se s našim telom – svojim vekom.)

I dok me saleću ja sam mrtav skoro
Senka koja drži glavu na jastuku
I ujutro kašlje ili diše sporo
I ispod jorgana nekad da znak rukom.

Pre nego mi sasvim ovladaju telom,
Pre nego me proždru i celoga smrve,
Ostaje mi, samo, da prosviram čelo –
Neka barem nešto ostane za crve.

UZALUDNA PESMA

Smrti moja razuzdana,
U jedan ćemo sanduk stati –
I tebe će istog dana
Kad i mene oplakati.

Zato, smrti, budi tiha
Da ne čuje moja draga,
Budi onaj deo stiha
U kom ona spava naga,

Budi pesma kojom ona
Stane da me sutra budi,
Budi šapat il zvuk zvona,
Budi kamen, ptica budi.

ŽENA U PROZORU

Obnažujući siluetu
Komad po komad odeće
U tajanstvenom letu
U polumrak sobe sleće.

Na zavesi se nabori
Nadimaju od njenih grudi,
U sobi svetiljka gori,
U sobi svetiljka ludi.

BALADA

Ja sam onaj zloduh što kroz san poprima
Zajedljivost zvezda, cinizam meseca,
Ljubljah jednu ženu s kurvinskim očima,
Samo je pogledam – rode nam se deca.

Od naše ljubavi jedva je ostala
Poneka reč da svetli u mraku
I gorčina u glasu dok je šaputala:
‘Ljubav nije sperma po mome stomaku’.

Ostalo je, možda, još nešto u nama,
Ko zna gde i šta, nešto što nas preči
Da shvatimo da se kroz nas svet prelama –
Ide dalje, a mi se svodimo na reči

Iz kojih će ljubav možda da nas prene…
Tražeći u njima, neki, svoj, smisao
I nas će morati, uz njih, da pomene
Kao nekog ko je bar samo disao:

Nekad s većom snagom, nekad s manje bola,
S radošću u oku, s borama na čelu;
Nekad punim srcem, a nekad do pola
Ispevanom pesmom o cvetu uvelu

Od kojeg će, opet, samo reč ostati
Da cveta u pesmi sve dok pesma traje,
Samo što reč nikad neće mirisati
Već će imat miris što joj pesma daje.

Sonji Vidmar,
u Beogradu, na Zvezdari,
maja, 1984.