Анђелко Заблаћански – Седам песама

ПРИВИД

Тек слутим да си сан свих сновиђења
Недодирна свему сем песничком перу
Ко зна чији усуд пре сваког рођења
Загледана у се кô најчвршћу веру.

Ти припадаш неком умрломе сату
Недогледна сваком сем души што јеца
Што крст тежак носи обешен о врату
И реч заглављену испод меког непца.

Не знам зашто сва су привиђења скрита
Нечујна свему сем титрајима срца
Што одговор знаде да се и не пита
И у њему самотно дуго, дуго грца.

12. новембар 2022.

НАШИ ДАНИ

Достојанства поделише идиоти
                                                   Дис

Отишле су илузије с топотом дивљих коња
У тренутку кад немасмо никаквих страхова,
Кад у нама све разбистри та суза потоња:
Што донесе зраке сунца с планинских врхова.

Зраке сунца које мисли огреју нам лако
Да се више не питамо на чему стојимо,
Већ видимо тек пут један — ког не види свако,
Убеђени — своју судбу само ми кројимо.

Ал’ с опсеном ишчезли су наши светли дани!
Они дани кад се памет ни за шта не пита,
Кад нам привид превртљиви ништа не забрани
И душе сетно нам срећне остави без штита.

Небеса нас приземљише на обрану росу,
Тад све жбуње и све трње на пут нам се просу.

11. март 2022.

ВРЕМЕ КОСИДБЕ

Косачу,
зашто мој врт ниси покосио?
Зашто моју ливаду,
моја поља горког маслачка
увек заборавиш?

Зашто остављаш
цвеће које је одавно свело
и више не мирише?
Замахни косом
не чувај трновито жбуње
ни змије у мојим очима.

Сазрело је све
на мојој утрини и све прошло,
не штеди ни коров
ни оне најплеменитије траве.

Време је косидбе —
спреман сам.

8. август 2022.

ГОСПОД ЈЕ ТВОЈА СНАГА

Опрости овом дану који притиска груди
И на плећа, кô на престо, тиранин ти сео.
То ђаво гудалом кроз седе власи гуди,
Опијен најмањим треном кад си невесео.

Другима и себи ту недореченост силе
Опрости мишљу: Господ је твоја снага.
Душу чувај да тренутне среће јој не омиле,
Јер само љубави пуна она је искрено блага.

Опрости тамној ноћи, утваре фењер јој гасе,
Јер само мрак у погледима страх посеје лако.
Ал’ веруј – само ћеш испод крста наћи пут за се
Да не будеш на местима којима жури свако.

Само тад ћеш јасно знати – постојиш кô човек:
Што уме да воли, пати, плаче или се смеје
И бићеш сасвим на земљи док траје твој век.
Кад те загрли сунце или снег по теби веје.

3. децембар 2022.

КАД МЕСЕЦ ПАДНЕ

У мирној луци,
на мирној води, усидрена лађа дрема.
Тек ветрић пирне
да у крошњи тополе
замирише дан.

Ни гласа,
ни слутње да у том часу
негде неког нема,
а морао би бити
да слуша тишину кад река тоне у сан.

Кад месец падне
са сувих грана
и сјајем заискри мртвом водом,
река као да пребледи,
као да узводно потече сећању
које ће проћи.

Врбе заплачу и гране чешљају
непостојањем,
привидном слободом,
и обала је пуста,
без стопа у песку,
а на лађу би морао неко доћи.

6. септембар 2022.

ВЕЛИКИ СУСРЕТ

Тај дан где је
у којој сфери живота и галаксије
кад ћу видети очи вране
и у њима жељу луду
— узми ме целу и до краја —
тај дан где је — осим у мислима

тај дан где је
затурен у давнини и будућности
кад осетићу мирис
топле кише у летњој прашини
уцвалих нарциса у теби
и зимских ружа дубоко у мени
тај дан где је — осим у пролазности

тај дан где је
дан великог сусрета дланова
у распричаној тишини
дотицања бола с болом у уздаху
напуклих усана
и капима росе на врху језика
тај дан где је — осим у корацима

16. јануар 2019.

СВОЈ

распусти мисли
кô крдо дивљих коња
руке уплети
у коло горских вила
душу ослободи страха који воња
на трулеж
живота поткресаних крила
кô и сви уклети

скрени са стазе коју
туђом надом
и туђим ногама
табанаш
разбиј крчаге наточене
тужним водама
покажи
све друкчије, све и сâм знаш
закопчан до грла јадом

узми цвеће или трње
кад је туђе исто болеће
раскошне одоре или прње
од светлости

оно најцрње што је
само нек буде твоје
једино твоје
узми своје нек је и најлуђе

разуздај сан и јаву —
немиром осети
како је најлакше у себи
наћи мир
кад у твојој власти су и смерност
и најлуђи хир

14. септембар 2021.