Anđelko Zablaćanski – Sedam pesama

PRIVID

Tek slutim da si san svih snoviđenja
Nedodirna svemu sem pesničkom peru
Ko zna čiji usud pre svakog rođenja
Zagledana u se kô najčvršću veru.

Ti pripadaš nekom umrlome satu
Nedogledna svakom sem duši što jeca
Što krst težak nosi obešen o vratu
I reč zaglavljenu ispod mekog nepca.

Ne znam zašto sva su priviđenja skrita
Nečujna svemu sem titrajima srca
Što odgovor znade da se i ne pita
I u njemu samotno dugo, dugo grca.

12. novembar 2022.

NAŠI DANI

Dostojanstva podeliše idioti
                                                   Dis

Otišle su iluzije s topotom divljih konja
U trenutku kad nemasmo nikakvih strahova,
Kad u nama sve razbistri ta suza potonja:
Što donese zrake sunca s planinskih vrhova.

Zrake sunca koje misli ogreju nam lako
Da se više ne pitamo na čemu stojimo,
Već vidimo tek put jedan — kog ne vidi svako,
Ubeđeni — svoju sudbu samo mi krojimo.

Al’ s opsenom iščezli su naši svetli dani!
Oni dani kad se pamet ni za šta ne pita,
Kad nam privid prevrtljivi ništa ne zabrani
I duše setno nam srećne ostavi bez štita.

Nebesa nas prizemljiše na obranu rosu,
Tad sve žbunje i sve trnje na put nam se prosu.

11. mart 2022.

VREME KOSIDBE

Kosaču,
zašto moj vrt nisi pokosio?
Zašto moju livadu,
moja polja gorkog maslačka
uvek zaboraviš?

Zašto ostavljaš
cveće koje je odavno svelo
i više ne miriše?
Zamahni kosom
ne čuvaj trnovito žbunje
ni zmije u mojim očima.

Sazrelo je sve
na mojoj utrini i sve prošlo,
ne štedi ni korov
ni one najplemenitije trave.

Vreme je kosidbe —
spreman sam.

8. avgust 2022.

GOSPOD JE TVOJA SNAGA

Oprosti ovom danu koji pritiska grudi
I na pleća, kô na presto, tiranin ti seo.
To đavo gudalom kroz sede vlasi gudi,
Opijen najmanjim trenom kad si neveseo.

Drugima i sebi tu nedorečenost sile
Oprosti mišlju: Gospod je tvoja snaga.
Dušu čuvaj da trenutne sreće joj ne omile,
Jer samo ljubavi puna ona je iskreno blaga.

Oprosti tamnoj noći, utvare fenjer joj gase,
Jer samo mrak u pogledima strah poseje lako.
Al’ veruj – samo ćeš ispod krsta naći put za se
Da ne budeš na mestima kojima žuri svako.

Samo tad ćeš jasno znati – postojiš kô čovek:
Što ume da voli, pati, plače ili se smeje
I bićeš sasvim na zemlji dok traje tvoj vek.
Kad te zagrli sunce ili sneg po tebi veje.

3. decembar 2022.

KAD MESEC PADNE

U mirnoj luci,
na mirnoj vodi, usidrena lađa drema.
Tek vetrić pirne
da u krošnji topole
zamiriše dan.

Ni glasa,
ni slutnje da u tom času
negde nekog nema,
a morao bi biti
da sluša tišinu kad reka tone u san.

Kad mesec padne
sa suvih grana
i sjajem zaiskri mrtvom vodom,
reka kao da prebledi,
kao da uzvodno poteče sećanju
koje će proći.

Vrbe zaplaču i grane češljaju
nepostojanjem,
prividnom slobodom,
i obala je pusta,
bez stopa u pesku,
a na lađu bi morao neko doći.

6. septembar 2022.

VELIKI SUSRET

Taj dan gde je
u kojoj sferi života i galaksije
kad ću videti oči vrane
i u njima želju ludu
— uzmi me celu i do kraja —
taj dan gde je — osim u mislima

taj dan gde je
zaturen u davnini i budućnosti
kad osetiću miris
tople kiše u letnjoj prašini
ucvalih narcisa u tebi
i zimskih ruža duboko u meni
taj dan gde je — osim u prolaznosti

taj dan gde je
dan velikog susreta dlanova
u raspričanoj tišini
doticanja bola s bolom u uzdahu
napuklih usana
i kapima rose na vrhu jezika
taj dan gde je — osim u koracima

16. januar 2019.

SVOJ

raspusti misli
kô krdo divljih konja
ruke upleti
u kolo gorskih vila
dušu oslobodi straha koji vonja
na trulež
života potkresanih krila
kô i svi ukleti

skreni sa staze koju
tuđom nadom
i tuđim nogama
tabanaš
razbij krčage natočene
tužnim vodama
pokaži
sve drukčije, sve i sâm znaš
zakopčan do grla jadom

uzmi cveće ili trnje
kad je tuđe isto boleće
raskošne odore ili prnje
od svetlosti

ono najcrnje što je
samo nek bude tvoje
jedino tvoje
uzmi svoje nek je i najluđe

razuzdaj san i javu —
nemirom oseti
kako je najlakše u sebi
naći mir
kad u tvojoj vlasti su i smernost
i najluđi hir

14. septembar 2021.