Ana Mitić Stošić – Narativna struktura priča

Carske igre kao naziv knjige priča Žikice Dimitrijevića uvodi nas u jedan prozni svet bez mašte i iluzija o životu, katarzično deluje svakom pričom ponaosob i dovodi do zaključka da su sve priče zajedno zapravo jedna velika igra cara od pera, autora koji se svojim okom pažljivo spušta na određene pojedinosti života istrgnute iz njegovog širokog vidokruga.




Recenzent ove knjige (Miodrag Stošić) tačno je definisao priče kao satirične, međutim, ova satira nije klasično domanovićevskog tipa, nije usko orjentisana samo na jedan predmet ili pojavu, niti je gorka i nepomirljiva sa onim o čemu govori. Kao da je svaka priča jedna od igara kojima se život poigrava sa čovekom, a on je car svoga života, ali često smešan i nesnađen u okolnostima koje mu se nameću.

Ipak, ovaj car uspeva da pobedi sebe i svet oko sebe umetnošću, britkošću i inventivnošu jezika, kao i sposobnošću da sve to prevlada univerzalnim porukama koje se spontano nameću iz svake priče.

Satirična slika sveta koja se otkriva u knjizi „Carske igre“ ima širok dijapazon nijansi – od oštre kritičarske koja je usmerena ka vlasti, političarima, birokratiji, prividnom progresu današnjice (Izložba pasa, Carske igre, Komarci, Ime mi je Milutin, Ups, Stanimire!, Inspektor Kladiša, Ugriz sa pogrešne strane) do blage ironično-duhovite, koja izaziva čisto narodski smeh i podsmeh namenjen svakome ko je opsednut svojim položajem, kvalitetima i hobijem (Moca Ribolovac, Inspektor Kladiša). U ostalim pričama otvaraju se putevi koji vode do cilja, a koji su uvek diskutabilni, često rizični (Budućnost je u poslu, Vetar sa Bosfora, Fejsbuk bajka, Veći od senke). Naposletku, autor nas nije ostavio bez prijateljstva i ljubavi, koji ovde poprimaju specifičnu notu dvojstva i neizvesnosti, kao uostlom i u životu (Suvišan dribling, Ljubav kroz slabo zategnute roletne). Priča Novčanik iz Padove se izdvaja po svojoj kompleksnosti značenja, gde poenta o ljudskosti i važnosti da se čovek u životu raduje malim stvarima, prevladava sve prethodno rečeno. I na kraju knjige, još jedna meditacija o ljudima i prolaznosti (Esej o cepanici) zaokružuje piščevu analizu i samoanalizu, kritiku i samokritiku potrošačkog duštva u kojem pojedinac sagoreva u ovom svetu i kao čovek i kao umetnik. U svakoj navedenoj instanci kritike i smeha, nema ljutnje niti prezira, ali zato ima analitičkog objektivnog, ali gotovo blagonaklonog razumevanja za sve što kao takvo bitiše u svetu.

Žikica Dimitrijević, poznati pisac poezije za decu, u ovoj knjizi je samo potvrdio svoj talenat za jasno, živo i ekspresivno izražavanje koje je jedno od vodećih kvaliteta neophodnih za pisanje za decu. Jezik ove knjige je standardni, prividno pojednostavljen, bez velikog stilskog bogatstva, ali itekako slikovit u svojoj izražajnosti i preciznosti kada su u pitanju predmeti i pojedinosti o kojima govori. Zaista, u ovim pričama različite dužine, koje se kreću od crtice do novele, i pre same poente, nameće se izvanredno kazivanje naratora o jednom događaju ili temi koji su u nekom trenutku u životu zaokupili piščevu pažnju.

Prilikom kazivanja, važno mesto zauzimaju opisi spoljašnjiih pojedinosti koji umnogome deklarišu predmet o kome se govori, smeštajući ga u precizan okvir gde se radnja odvija, sa važnim detaljima koji su sve samo ne sporedni u razvoju radnje. U tom smislu izdvajaju se dve duže priče Budućnost je u poslu i Vetar sa Bosfora, u kojima autor taksativno nabraja pojedinosti i na taj način upotpunjuje pričanje ignjatovićevskim realizmom pomerenim oko 150 godina unapred, u novo doba socijalističke i post-socijalističke ere.

Zanimljive pojedinosti iz prve priče- motor „tomos“, peć na struju „elind“,usisivač „sloboda“ i mašina za kucanje „avala“, novine „ekspres-politika“, „iskrin“ crveni telefon, pa i sam naziv preduzeća „Transko“, neminovno upućuju na jedan istorijski omeđen trenutak u kome se živelo, a koji je već ostao za nama, sa svim posledicama u čijem nasleđu živimo mi, danas.

Druga priča podseća da u krvi nas, balkanaca još uvek struji „vetar sa Bosfora“ sa kojim se živelo i preživljavalo devedesetih. U fabuli dominiraju opisi putovanja, carine, istanbulskih ulica, znamenitosti, prodavnica, hotela. Ipak je za ovu priču važnija poenta koja se može iskazati onom narodnom: „Lija, lija, pa dolija“, a koja opisuje sudbinu junaka Brajka koji je, osim robe iz istanbulskih prodavnica, prodavao i robu „sa asfalta“, te jednog dana zbog toga dospeo iza zatvorskih rešetaka. To je, svakako, gorući problem današnjice, pogrešan put za izlazak iz siromaštva i bede kojem mnogi mladi, pa čak i deca, hrle u sizifovskoj borbi za opstanak.

Sve priče, shodno svojoj dužini, sadrže mali broj junaka, ali tipičnih, uglavnom datih u paru, kao oponenti, sa glavnim ili anti-junakom kao nosiocem opisanih događaja. Po svojoj specifičnosti izdvajaju se junaci koji su ujedno i naratori priče, a koji ne pripadaju ljudskoj vrsti. To su istoimeni junaci priča Komarci i Novčanik iz Padove, zapravo metafore određenih ljudskih tipova. Još jedna takva priča je Izložba pasa , gde se u polifoniji čuje glas naroda. Sve tri priče alegorijski predstavljaju odnos čovek prema drugim ljudima, odnos naroda prema politici i politike prema narodu.

Komarci su po svim svojim karakteristikama predstavljaju one koji su na visokom položaju, sakriveni iza funkcija iz udobnih fotelja upravljaju sudbinom malog čoveka (mali, ali predstavljaju veliku opasnost, hrane se krvlju, pa ih zato ljudi jure, ubijaju, a najgore je ako se ljudi ujedine i dignu ustanak protiv njih; ali i tada ima rešenja-pozvaće u pomoć „rođake sa Nila“). Naizgled bezizlazna situacija, začarani krug mraka i osećaj nemoći, ali iz pera ovog autora sve zvuči kao dečja basna kojoj čitalac ne može da odoli, a da se ne osmehne, i to blago i pomirljivo. Kao da smo isuviše navikli i otupeli da bismo i mogli da se naljutimo malim, gotovo nevidljivim komarcima…




Sa druge strane, novčanik nam priča svoju priču kako je mirno i neprimetno živeo sa drugim daleko skupocenijim odevnim predmetima sve dok ga dva momka nisu ukrala i iz Trsta odnela u Beograd gde ima različitog sveta – od pomenutih lopova, preko šminkera – tatinih sinova i mladih dečaka-huligana, pa sve do srećnih i zahvalnih ljudi srednjih godina, zadovoljnih kad pronađu neku malu dragocenost života i sposobnih da se raduju takvim, malim stvarima. Novčanik je glavni junak i narator, a iza njega je sakriven objektivni posmatrač, možda glas autora podignut protiv svih uzaludnih otimanja i proklamovanih pogrešnih vrednosti kojima nas obasipaju sa svih strana, jer sve to neminovno vodi u nezadovoljstvo i nesreću čoveka.

Na kraju, ako želiš da živiš pristojnim životom, moraš da glasaš za nametnutog vođu, uz kog ćeš imati sve, osim slobode. Pritom je naglašeno, rečima jednog od pasa lutalica tj. čoveka iz naroda, da bi i svako od njih bio isti kad bi bio na vlasti- prvo da se on nasladi, a posle će misliti i na druge…

I u drugim pričama perspektiva je trezvena, posmatrač je realan i njegovi su stavovi nedvosmisleni. Čak i kada autor ustupa junacima da se sami predstave svojim rečima, logika zdravog razuma ne prestaje (Ime mi je Milutin, Ups, Stanimire!), a nameće se isti zaključak koji je izgovorio Stanimir celivajućoj ikoni u crkvi: „Nisi ti kriva za ovo što se dešava.“ Ova rečenica se može shvatiti kao lajtmotiv knjige, jer kao takva zatupljuje oštricu satire usmerenu protiv svih nepravdi, a koje u životu dolaze najviše od nerazumnih i na različite načine opsednutih i opsesivno-posesivnih ljudi. U tom smislu, izdvajaju se dva tipa osesivnih junaka, opsednutih svojim hobijima- ribolovom i klađenjem (Moca Ribolovac, Inspektor Kladiša). Jasno je da strast prevladava ličnost i da se sve dobre osobine čoveka potiskuju pod naletom jedne preokupacije, te kao takvi, nisu dobro društvo ni za koga i treba ih se klanjati.

Bez obzira na jačinu kritike, neodoljiv i zdrav smeh izaziva iskustvo neimenovanog junaka-naratora i istoimenog glavnog junaka priče Moca Ribolovac. Priča je izgrađena kao mini antidrama i podseća na Beketovu antidramu „Čekajući Godoa“, gde Moca i narator deluju kao Vladimir i Estragon, čekajući na ulov ribe koji se, na kraju dugog dana, nije ni dogodio.

Kako svaka priča ove knjige sadrži poentu u svojim redovima, a naročito na kraju, i ja ću prikaz završiti na isti način- poentiranjem- porukom koju nam daje sam car – kako se postaje car, a koja je u isto vreme i sarkastična i duhovita, a neodoljivo realistična i svevremenska:

Vidiš, sinko, ja celog života izbegavam da me dudinke umažu, i opet sam ponegde umazan, ali je poenta da ih prvo dobro smlatiš i počistiš. Ti si se jedini toga dosetio. Od tebe će biti dobar car, još samo da naučiš da pevaš kao carić.

Ovaj život i jesu „carske igre“ u kojima se samo pravi umetnik snađe, a Žikica Dimitrijević se, bez sumnje, odlično snašao u prikazivanju nekih od mnogobrojnih. Neka je ovo samo knjiga-prvenac priča, jer se pokazao kao pravi erudita, i čitaoci će svakako želeti nastavak ovakvih igara.