Варламу Шаламову
ЗОВ
Ноћ је спустила своју тамну завесу
Зима као виолина у срцу цвили
Очи ми спавају на белом повезу
Од иња што на трепавицама живи
Под кораком шкрипи снег утабан
Из ока ми вири страх од помрчине
Прати ме курјачки поглед гладан
И плаши ме његов зов из дивљине
Не тужим богу нити живот кунем
Што вечно тонем у тами страдања
Себе проклињем разапетог на крсту
Пред вуком коме се моје тело клања.
ПАКАО У ЉУДИМА
У обручу моје зенице пламене
назирале су голе и изморене сене
гађале их сумње са сваке стране
и страх од зверске, сиве мрене.
Душа је слутила у тамном таласу
над главом сваком нашом голом
зверско режање хладно и круто
ријући земљу страшним хуком.
У љутом плачу ка кобном бегу што
вечним је криком и тугом одзвањао,
стигао сам до самог руба долине.
Проклињао сам бога и сопствено семе
живот света, страх што је храбрио мене
и водио у огањ и лед до вечне тмине.
РЕЧ ТЕШКА
Суштину живота човека сву без сјаја
Зубима оштрим смело уједа кида
Рашива закрпе иза свог бескраја
Лагано, са свих страна, боцка без стида
Реч тешка и хладна трчи за човеком
Међ тмине га гура – он ко просјак стоји
Уз мук на небу и пут пресечен трулежом
Руке шири, свевишњем се моли, постоји
Грешан призива јединог Бога
– Отргни сваку сузу из ока мога
Скини ми ланце и тешке са срца сене
Понизно клањам се вољи твојој
Опрости, опрости Боже моје опсене
Помислих немаш више гласа за мене.
ПУСТО ПОЉЕ
кроз пусто поље горак укус се шири
ноћ мирише на страх у свету сени
покривен снежним велом испод капута
у хладној души греје пупољак свели
на уморним очима поцепан сан
љуља снагу леда што тишином влада
све даље од радости, љубави скривене
нестаје под сводом губи се без трага
ћутање боли у тмини нема спора
сакрива живот од њега лаг-лагано
сенке су џелати и не маре за страх
дуги су ови сати и кратки у исти мах.
ПУТ
кренуо сам на пут с тугом и страхом
сећањем да будим пролеће што спава
дошао до места два надгробна лика
пришао са болом и тешким уздахом
свуд је тако мрачно, тако мучно мирно
само лишће плачно шушти испод ногу
вране црно гракћу изнад мога тела
над сликом сам главу уморну повио
пипао сам ваздух немоћан лежао
увеломе цвећа тражио сам трага
пружао и руке сунце да дохватим
ал живот је свиреп бездушан и зао
ЛЕДЕНИ ЗИД
Ранила га јутра где ћуте сва сутра
Где не види ништа од прегусте таме
Тонуо у неме јецаје у себи
И слушао звона своје зле осаме.
Падао је украј високога зида
На починак ишао са својим џелатом.
Чија је рука без имало стида
Будила га челиком под вратом.
На леденом зиду гледао је сене
набораних чела, људе камене
различитих душа и друкчији хтења.
Ходао далеко кроз језиве ноћи
На гробљима мртве гледао у очи
И најгоре патње смртнога створења.
О песникињи
Зорица Бабурски је рођена 2. августа 1965. године у Суботишту. Поезију пише од ране младости, али схвативши да јој највише „лежи“ сатирична поезија озбиљније се бави писањем објављује на порталима и у часописима за књижевност (Етна, Шипак, Показивач, Звездани колодвор, Култ, Неказано, Суштина поетике, Онлајн поезија…).
Мајка је троје деце. Живи и ради у Руми.
Извор: ауторка